Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 293/21 od 17.10.2022. godine, nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom, stavom prvim izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev sadržine navedene u stavu prvom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj AA nadoknadi parnične troškove u iznosu od 293.325,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od sticanja uslova za izvršnost do isplate, a tuženom BB u iznosu od 12.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 23/10), pa je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, te je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je drugostepeni sud počinio relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 383. ZPP na koju je revizijom ukazano. Drugostepeni sud je na osnovu neposredno izvedenih dokaza potpuno i pravilno utvrdio sve bitne činjenice, ali je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi VV je bio jedan od investitora izgradnje višestambene zgrade u Beogradu, na adresi ... broj .., na katastarskoj parceli broj .. KO ... . Od početka izgradnje objekat je odstupio od građevinske dozvole dobijene 2008. godine, po kojoj je u podrumu bila predviđena garaža za 18 vozila, tako što je garažni prostor smanjen i izgrađena platforma za parkiranje šest vozila sa leve strane autolifta i dva vozila sa desne strane autolifta. Dana 10.12.2008. godine, tuženi VV je prodao tuženom BB, a ovaj istog dana tužiocu stan broj 14, na četvrtom spratu i jedno garažno mesto, a dana 09.07.2010. godine, tuženi VV prodao je tužilji stan broj 15, na četvrtom spratu i dva parking mesta broj 07 i 08. U vreme zaključenja oba kupoprodajna ugovora zgrada je bila u fazi izgradnje, a podzemnoj platformi za parking se nije moglo prići, jer nije postojao autolift. Postupak legalizacije izgrađenog pokrenut je 2010. godine, a upotrebna dozvola za zgradu koja je u nivou podruma ima osam parking mesta izdata je investitorima dana 09.02.2012. godine. Od sredine 2012. godine, aktivaran je autolift za ulazak u garaže. Tuženi VV je uputio tuženu AA i njenog supruga da svoje automobile parkiraju u takozvanoj maloj garaži, odnosno na dva parking mesta sa desne strane autolifta. Tužioca je uputio da parkira automobil na petom parking mestu sa leve strane, koje je po projektnoj dokumentaciji izvedenog stanja u toku 2013. godine na licu mesta obeležno brojem 7. Zakonski zastupnik tužioca GG je retko dolazio u Beograd, a u tim prilikama je parkirao automobil na garažnom mestu broj 7, koje mu je predato u posed od investitora. U njegovom odsustvu na tom garažnom mestu parkirala je svoj automobil tužena AA, po sopstvenom izboru, zbog nedovoljnog manevarskog prostora za automobil koji poseduje. U posesornom sporu po tužbi tužioca protiv supruga tužene, za smetanje poseda na dan 14.10.2016. godine, utvrđeno je da je faktičku vlast na garažnom mestu broj 7, vršila tužena AA, a da je na tom mestu tužilac samo povremeno parkirao svoj automobil. Zahtev tužene za katastarski upis prava svojine na garažnim mestima broj 7 i 8 je pravnosnažno odbijen, iz razloga što je taj državni organ utvrdio da oznake parking mesta u njenom kuporodajnom ugovoru ne odgovaraju projektno-tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje je izvršen upis stambene zgrade u javnoj evidenciji nepokretnosti.

Prvostepeni sud, pozivom na odredbe članova 3., 9., 20. i 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvaja postavljeni tužbeni zahtev, ceneći da tužilac ima jače pravo na spornom garažnom mestu, pošto je prvotužena sama potvrdila da joj ovo garažno mesto od investitora nije predato u državinu. Zaključak da je tužilac vlasnik garažnog mesta broj 7, petog mesta sa leve strane garaže od autolifta potvrđuje činjenica da je prvotužena bez uspeha pokušala da ishoduje upis prava svojine na ovom garažnom mestu kod nadležnog organa Republičkog geodetskog zavoda, a na osnovu kupoprodajnog ugovora koji je zaključila sa trećetuženim 09.07.2010. godine.

Drugostepeni sud, pozivom na odredbe članova 46. i 50. Zakona o obligacionim odnosima, te člana 70. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zaključuje da tužilac ne uživa pravnu zaštitu kakvu zahteva u ovoj parnici. Stanovišta je da se u konkretnom pravnom odnosu ne radi o konkurenciji prava po dva pravna osnova koja za predmet imaju prenos prava svojine na istoj stvari, pošto je kupoprodajni ugovor koji je tužilac zaključio dana 10.12.2008. godine sa drugotuženim ništav, iz razloga što je predmet ugovora neodređen. Tužilac je parkirao svoj automobil na spornom mestu po odobrenju prvotužene, koja mu je ustupila ovo parking mesto u retkim prilikama kada je boravio u zgradi. Činjenicu faktičke vlasti prvotužene potvrđuje pravnosnažno rešenje od 28.04.2015. godine, u posesornom sporu po tužiočevoj tužbi podnetoj 03.11.2014. godine protiv njenog supruga. Po oceni drugostepenog suda činjenica da je došlo do izmene projektno-tehničke dokumentacije, te da su po projektu izvedenog stanja garažna mesta prodata prvotuženoj numerisana brojevima 1 i 2, a koja je utvrđena od strane prvostepenog suda ne može se uzeti za osnov odluke, pošto nalaz veštaka kao osnov za numeraciju sadrži samo skicu iscrtanu i overenu pečatom sudskog veštaka, koja je mogla imati i drugačiji raspored.

Povodom navoda revizije Vrhovni sud je pre svega nalazi da su bitne činjenice u potpunosti i na pravilan način razjašnjene, ali da je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje nepravilno primenio materijalno pravo.

Činjenično je utvrđeno da je u vreme zaključenja ugovora 10.12.2008. godine, odnosno 09.07.2010. godine, kao teretnih osnova za sticanja svojine tužioca, odnosno prvotužene izgradnja višestambene zgrade na adresi ... broj .. u Beogradu bila u toku, da je gradnja od samog početka odstupala od projekto-tehničkih uslova po građevinskoj dozvoli, te da se platformi za parkiranje automobila koja je u podrumu ove zgrade nije moglo prići. Pošto izgradnja nije bila završena parking mesta kao nepokretna stvar nisu postojala, pa zaključeni ugovori nemaju pravnu prirodu ugovora o prodaji u smislu člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, već pravnu prirodu ugovora o građenju iz člana 630. tog zakona.

Prema članu 630. Zakona o obligacionim odnosima ugovor o građenju je ugovor o delu kojim se izvođač obavezuje da prema određenom projektu sagradi u ugovorenom roku određenu građevinu na određenom zemljištu, ili da na takvom zemljištu, odnosno na već postojećem objektu izvrši kakve druge građevinske radove, a naručilac se obavezuje da mu za to isplati određenu cenu (stav 1.). Ugovor o građenju mora biti zaključen u pismenoj formi (član 2.).

Činjenično je razjašnjeno da je prvobitna dokumentacija za izgradnju višestambene zgrade u podrumu predviđala 16 garaža, ali da je izgrađena platforma sa 8 parking mesta, čije određenje kao predmeta stvarnih prava je izvršeno u sprovedenom postupku legalizacije okončanom februara meseca 2012. godine. Utvrđeno je da je trećetuženi VV sredinom 2012. godine uputio tuženu AA i njenog supruga da parkiraju svoja dva automobila u takozvanoj maloj garaži, na dva parking mesta sa desne strane autolifta, a da je tužioca uputio da automobil parkira na petom mestu sa leve strane, kao i da je numeracija ovih mesta izvršena u junu mesecu 2013. godine, kada sporno garažno mesto dobija oznaku 7. Utvrđeno je i da je zakonski zastupnik tužioca GG nakon numeracije garažnih mesta, u situacijama kada je boravio u Beogradu svoj automobil parkirao na parking mestu 7. Prvotužena AA je na istom mestu parkirala svoj automobil u odsutnosti zakonskog zastupnika tužioca, budući da je bila nezadovoljna manevarskim prostorom za parking mesta koja je njoj trećetuženi VV predao u državinu. Navedene činjenice upućuju na zaključak da je tužilac od vremena izgradnje i primopredaje poseda sporne nepokretnosti njen vlasnik, kao zakonit i savestan držalac po članu 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. To nije slučaj sa prvotuženom, kojoj je investitor nakon završene gradnje u posed predao dva parking mesta sa desne strane autolifta, numerisana kao parking mesta 1 i 2, i koja je odmah investitoru ukazivala na nedostatke izvršene gradnje u smislu članova 614. i 641. ZOO.

Činjenica da je prvotužena samoinicijativno za parkiranje svog automobila koristila sporno parking mesto, kao i da je odbijen tužbeni zahtev tužioca u državinskom sporu protiv supruga prvotužene pravnosnažnim rešenjem od 28.04.2015. godine, bez uticaja je na odluku u ovoj parnici po odredbama članova 20. i 81. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Po navedenim odredbama odluka suda u državinskom sporu ne isključuje sudsku zaštitu prava svojine, odnosno državine po osnovu prava na državinu.

Na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1., 154. i 163. stavovi 1. i 2. ZPP odlučeno je o troškovima postupka. Tužiocu su priznati troškovi zastupanja na pet održanih ročišta u iznosu od po 12.750,00 dinara, na pet odloženih ročišta u iznosu od po 7.125,00 dinara kao i troškovi sudske takse na tužbu i presudu u iznosu od po 39.300,00 dinara. Dosuđeni iznos na ime troškova revizijskog postupka čini nagrada za sastav revizije u iznosu od 22.500,00 dinara, te sudske takse na reviziju u iznosu od 78.600,00 dinara i presudu ovog suda u iznosu od 117.900,00 dinara.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković