Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018 i 18/20, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredabe člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. od 19.06.2017. godine kojom je predviđeno pravo tužene banke da od tužilje, kao korisnika kredita, naplati troškove obrade kredita u iznosu od 2 % od iznosa realizovanog kredita iz člana 1 ugovora, odnosno u iznosu od 5.000,00 dinara, pa je obavezana tužena da tužilji isplati navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom na od zaključenja ugovora pa do isplate. Ovo zbog toga što tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kredita i puštanja kredita u korišćenje u iznosu koji je tužilji naplaćen.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine, i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasacionog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Iz navedenih razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj.

Zato je na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari je podneta 03.04.2018. godine. Prvostepena presuda doneta je 06.06.2018. godine. Drugostepena presuda je doneta 10.09.2019. godine.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je primenom članova 153. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. ZPP. Tužena nije uspela u postupku po reviziji, zbog čega joj ne pripada pravo na naknadu troškova tog postupka.

 

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić