Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Jasmine Stamenković i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Andi-metal BB DOO Jagodina, čiji su punomoćnici Milena Pavlović, advokat u ... i Aleksa Ilić, advokat u ..., protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Popović, advokat u ..., radi predaje pokretnih stvari, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 363/23 od 29.05.2023. godine u sednici veća održanoj 18.04.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 363/23 od 29.05.2023. godine.

USVAJA SE revizija tuženog, UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Jagodini Gž 363/23 od 29.05.2023. godine i presuda Osnovnog suda u Jagodini 8P 2018/2021 od 01.12.2022. godine u stavu drugom i četvrtom izreke i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Jagodini je doneo presudu 8P 2018/2021 dana 01.12.2022. godine, kojom je, u 1. stavu izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca Privredno društvo za proizvodnju, promet i usluge Andi-metal BB DOO Jagodina da se tuženi AA iz ... obaveže da tužiocu preda 16 tona gvožđa; u 2. stavu izreke, obavezao tuženog da tužiocu na ime protivvrednosti isporučenog kamiona „Kamaz“ crvene boje, težine 8.580 kg, isplati novčani iznos od 154.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2022. godine kao dana presuđenja pa do isplate; u 3. stavu izreke, odbio tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu na iznos naveden u 2. stavu izreke plati zakonsku zateznu kamatu počev od 03.06.2021. godine pa do 30.11.2022. godine, kao neosnovan i u 4. stavu izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 101.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude.

Viši sud u Jagodini je presudom Gž 363/23 od 29.05.2023. godine potvrdio presudu Osnovnog suda u Jagodini 8P br.2018/2021 od 01.12.2022. godine u drugom i četvrtom stavu izreke i žalbu tuženog u odnosu na taj deo odbio kao neosnovanu.

Tuženi je podneo blagovremenu posebnu reviziju, kojom pobija presudu Višeg suda u Jagodini Gž 363/23 od 29.05.2023. godine zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi razmatranja pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...10/23 – dr. Zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. istog člana da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. tog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je ispitao razloge revizije po citiranim odredbama člana 404. stav 1. ZPP, i odlučio da dozvoli posebnu reviziju, radi ujednačavanja sudske prakse, te je na osnovu odredbe člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana, jer je pobijana presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pobijana presuda, tužilac je kupio kamion „Kamaz“ crvene boje, težine 8.580 kg, dana 05.12.2011. godine, po ceni od 154.440,00 dinara. Kamion je predat AA iz ..., ovde tuženom, 01.02.2012. godine, što je prvostepeni sud utvrdio na osnovu uvida u otpremnicu prijemnicu od 01.02.2012. godine.

Na osnovu okolnosti da pored potpisa tuženog ne postoji pečat firme u čije ime preuzima kamion, prvostepeni sud je zaključio da je tuženi kamion preuzeo u svoje ime i za svoj račun, i zaključio da je neosnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog.

Nadalje, na osnovu uvida u pretragu privrednih društava sa sajta APR-a od 07.10.2021. godine, za „Metal Radoičić“, prvostepeni sud je utvrdio da je poslovno ime firme Agencija za reciklažu sirovina „Metal – Radoičić“ doo Rekovac, da je aktivno privredno društvo od 20.05.2008. godine, osnovano odlukom osnivača o promeni pravne forme preduzetnika BB iz ... u privredno društvo, i da je član društva VV. „Metal Radoičić“ preduzetnik brisan je iz registra 30.01.2008. godine. Preduzetnik društva je bio AA. Prvostepeni sud je utvrdio da je tuženi brisanjem iz registra STR na veliko i malo „Metal-Radoičić“ AA PR Rekovac, pravni sledbenik navedenog društva i da odgovara za finansijske obaveze društva, koje je prestalo da postoji i zaključio da je to još jedan od razloga za neosnovanost prigovora nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog. Ocenom nalaza veštaka mašinske tehnike, prvostepeni sud je utvrdio da se bez osnovnih podataka o kamionu ne može odrediti njegova tržišna vrednost, tim pre što je sporni događaj nastao pre više od 10 godina. Zato je kao vrednost kamiona uzeo podatak iz potvrde o otkupu od 01.12.2012. godine o iznosu od 154.440,00 dinara. Zaključak prvostepenog suda je da je tuženi preuzeo predmetni kamion a da nije isporučio 16 tona gvožđa niti isplatio novčani iznos utvrđen nalazom veštaka kao protivvrednost kamiona u smislu člana 290. ZOO, te su sudovi usvojili eventualni tužbeni zahtev i doneli odluku kojom su obavezali tuženog da tužiocu isplati 154.440,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na članu 29. ZOO.

Osnovano revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog i prvostepenog suda, osnovano osporava i aktivnu i pasivnu legitimaciju i činjenično-pravne zaključke sudova o postojanju i sadržini obligaciono pravnog odnosa između tužioca i tuženog.

Odredbom člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi. Odluka o tužbenom zahtevu doneta je bez da je utvrđeno da li su stranke bile u kakvom obligacionom odnosu i sa kakvom sadržinom.

Nižestepeni sudovi nisu cenili sadržinu otpremnice/prijemnice od 01.02.2012. godine na koju se poziva tužilac, o tome ko je otpremnicu izdao. Nije cenio sadržinu otpremnicu ni s obzirom na to na koga glasi, kao primaoca. Na osnovu utvrđenja da je tuženi potpisao otpremnicu, a da pored njegovog potpisa ne stoji pečat firme sudovi su zaključili da je tuženi preuzeo kamion u svoje ime i za svoj račun, a ne za račun pravnog lica – firme „Metal Radoičić“ doo Rekovac, kako to tvrdi tuženi. Međutim, prema odredbama Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br.36/2011), člana 25. stav 4, prilikom zaključivanja pravnih poslova, odnosno preduzimanja pravnih radnji od strane društva, ne mogu se isticati primedbe u pogledu nekorišćenja pečata, niti se iste mogu isticati kao razlog nepunovažnosti zaključenog pravnog posla, odnosno preduzete pravne radnje, pa nižestepeni sudovi daju pogrešan značaj okolnosti da uz potpis tuženog ne postoji pečat firme za koju tuženi tvrdi da je preuzeo predmetni kamion. Kao argument zbog koga zaključuju da je tuženi preuzeo kamion u svoje ime i za svoj račun, nižestepeni sudovi izlažu činjenice o brisanju preduzetnika iz registra 30.01.2008. godine, AA. Međutim, istovremeno utvrđuju i da je privredno društvo Agencija za reciklažu sirovina „Metal Radoičić“ doo Rekovac, osnovano odlukom osnivača o promeni pravne forme preduzetnika BB iz ..., a ne AA. Stoga se ne može zaključiti u kakvoj je vezi brisanje iz registra preduzetnika AA 30.01.2008. godine sa privrednim društvom „Metal Radoičić“ doo Rekovac i kako je to tuženi i primenom kog materijalnog prava pravni sledbenik navedenog društva. Neutemeljen je u izloženim činjenicama i u materijalnom pravu zaključak da tuženi odgovara za finansijske obaveze društva koje je prestalo da postoji. Takav zaključak nije mogao koristiti sudovima u prilog odlučivanja o prigovoru nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženog.

U ovoj parnici sudovi su odlučili o tužbenom zahtevu za predaju 16 tona gvožđa kao protivčinidbu za isporučeni kamion od strane tužioca, tako što su ovaj tužbeni zahtev odbili, kao neosnovan. Sa druge strane, obavezali su tuženog da tužiocu plati novčani iznos od 154.440,00 dinara, sa obrazloženjem sadržanim u prvostepenoj presudi prema kom se odluka zasniva na odredbi člana 290. ZOO, koji predviđa da kada se obaveza sastoji u davanju stvari određenih po rodu, a dužnik dođe u docnju, poverilac pošto je prethodno o tome obavestio dužnika može po svom izboru nabaviti stvar istog roda i zahtevati od dužnika naknadu cene i naknadu štete, ili zahtevati vrednost dugovanih stvari i naknadu štete. U nižestepenim presudama nema utvrđenja da je tužilac, pošto je prethodno o tome obavestio tuženog, nabavio 16 tona gvožđa na drugoj strani, niti tužilac zahteva od tuženog naknadu cene 16 tona gvožđa, odnosno vrednost te dugovane stvari. Iznos od 154.440,00 dinara, nije utvrđen kao vrednost 16 tona gvožđa, već kao cena po kojoj je tužilac nabavio isti kamion pre nego što ga je predao tuženom. Obavezivanje tuženog na isplatu tako odmerenog novčanog iznosa nema utemeljenje u odredbi člana 290. Zakona o obligacionim odnosima, niti na odredbi člana 29. ZOO kako to navodi drugostepeni sud. Prema tome, razlozi za usvajanje tužbenog zahteva za novčano davanje nema utemeljenja u materijalnom pravu na koga se pozivaju nižestepene presude, niti u utvrđenom činjeničnom stanju.

Radi pravilne odluke o tužbenom zahtevu za novčano davanje, tužioca prema tuženom, sudovi su morali raspraviti da li su tužilac i tuženi stupili u kakav obligaciono-pravni odnos, povodom predaje kamiona određene težine tuženom fizičkom licu, te koja je sadržina tog obligacionog odnosa. Sama predaja kamiona je radnja, koja može značiti ispunjenje obligacije iz obligaciono pravnog odnosa u koji su tužilac i tuženi stupili, ali je tuženi mogao preuzeti predmet ispunjenja obligacije tužioca i prema trećem licu. Dakle na tužiocu je bilo da dokaže da je sa tuženim zaključio ugovor određene sadržine prema kome je tuženi u obavezi da mu isplati novčani iznos u visini kako to traži tužbenim zahtevom. O tome nižestepeni sudovi nisu utvrdili relevantne činjenice, pa se ne može primeniti materijalno pravo od značaja za odluku o tužbenom zahtevu.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni sud usvojio reviziju i ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu u pobijanom delu, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi pravilnom primenom materijalnog prava, utvrdio činjenično stanje i izveo pravilan zaključak o tome da li postoji obaveza tuženog da tužiocu ispuni novčano potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva.

U ponovljenom postupku sudovi će odlučiti i o troškovima celog postupka po odredbi člana 165. stav 3. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik uprvitelja pisarnice

Milanka Ranković