Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2047/2015
11.05.2016. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca S.S. iz R., koga zastupa punomoćnik P.J., advokat iz R., protiv tuženog B. d.o.o. Preduzeće – fabrika … iz B., koga zastupa punomoćnik A.L., advokat iz B., radi utvrđenja i predaje nepokretnosti, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3548/14 od 30.04.2015. godine, u sednici veća od 11.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3548/14 od 30.04.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P 1289/13 od 23.04.2014. godine, u stavu 1. izreke, utvrđuje se da tužilac ima pravo zakupa na neodređeno vreme sa pravom otkupa jednosobnog stana površine 40m², neetažiranog, koji se nalazi u R. u ulici … broj … u prizemlju dvorišne stambene zgrade kao objekta broj … na parceli broj … opisanoj u listu nepokretnosti broj … KO R. kao zemljište pod zgradom – objektom broj … površine 61m², zemljište pod zgradom – objektom broj … površine 84m², zemljište uz zgradu – objekat površine 44m², ukupna površina cele parcele 1 ar i 89m² sa objektom broj … i objektom broj … na toj parceli koji objekat broj … je opisan kao pomoćna zgrada a faktički predstavlja spratnu dvorišnu stambenu zgradu, što je tuženi dužan da prizna i sa tužiocem zaključi ugovor o zakupu sa pravom otkupa napred navedenog stana koji ugovor će u protivnom zameniti ova presuda. U stavu 2. izreke, obavezan je tuženi da tužiocu preda u posed stan opisan u stavu 1. izreke presude slobodan od lica i stvari dok je stavom 3. izreke obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 26.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3548/14 od 30.04.2015. godine, žalba tuženog se delimično usvaja pa se presuda Osnovnog suda u Rumi P 1289/13 od 23.04.2014. godine preinačuje tako što se odbija tužbeni zahtev u delu kojim je obavezan tuženi da sa tužiocem zaključi ugovor o otkupu jednosobnog stana opisanog u izreci prvostepene presude, dok se žalba tužene u preostalom delu odbija, a prvostepena presuda u preostalom nepreinačenom delu (deo stava 1, stav 2. i 3) potvrđuje.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Upravni odobor Preduzeća P. je na sednici od 23.05.1996. godine doneo odluku o dodeli spornog stana u zakup na neodređeno vreme tužiocu, tadašnjem radniku tog preduzeća. Na osnovu te odluke 20.06.1996. godine direktor Preduzeća P. je doneo rešenje kojim se predmetni stan dodeljuje tužiocu u zakup na neodređeno vreme.Te odluke su bile predmet spora u parničnom postupku koji je okončan pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva za njihov poništaj. Preduzeće I., kao pravni sledbenik Preduzeća P. nakon privatizacije osporavalo je tužiocu pravo na zakup stana i nije htelo sa njim da zaključi ugovor o zakupu, niti da mu stan preda zbog čega je tužilac vodio parnični postupak protiv tog preduzeća pa je pravnosnažnom presudom obavezano Preduzeće I. da tužiocu preda u posed navedeni stan. Utvrđeno je da je nad Preduzećem I. otvoren postupak stečaja u kom postupku je tuženi na osnovu ugovora o kupoprodaji od 15.02.2010. godine kupio nepokretnu imovinu stečajnog dužnika, a između ostalog i zgradu u kojoj se nalazi sporni stan, te se i upisao u katastar nepokretnosti. Ugovorom o kupoprodaji je konstatovano da kupac potvrđuje da je upoznat sa faktičkim i pravnim stanjem, da mu je prodavac predočio sve dostupne činjenice u pogledu pravnog režima i statusa imovine koja je predmet ugovora i da se u potpunosti oslanja na izvršena sopstvena ispitivanja i provere pre zaključenja ugovora. Takođe je konstatovano da kupac imovinu koja je predmet ugovora kupuje u viđenom stanju i izjavljuje da se odriče prava na isticanje naknadnih reklamacija i zahteva prema prodavcu po osnovu pravnih i faktičkih nedostataka na imovini koja je predmet ugovora a koji postoje u momentu zaključenja istog i predočeni su kupcu od strane prodavca ili koji nastanu kasnije odnosno budu naknadno otkriveni. Ugovorom je navedeno i da rizik naknadno otkrivenih nedostataka na predmetnoj imovini i štetnih posledica koje stoga mogu nastupiti snosi kupac. Polazeći od toga da je zakonom o stečajnom postupku propisano da zakup na nepokretnostima ne prestaje pokretanje stečajnog postupka kao i da svojstvo zakupca na stanu na neodređeno vreme po zakonu o stanovanju sa pravom otkupa ne predstavlja ni izlučno ni razlučno pravo a nije ni nenovčano potraživanje u odnosu na nosioca raspolaganja na stanu koji je u stečaju, nižestepeni sudovi nalaze da je tužiočev tužbeni zahtev osnovan pa ga kao takvog usvajaju s tim što je drugostepeni sud našao da je tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se tuženi obaveže da sa tužiocem zaključi ugovor o otkupu navedenog stana, a koji će u slučaju nezaključenja zameniti presuda, neosnovan zbog toga što tužilac u tužbenom zahtevu nije naveo sve elemente koje ugovor o otkupu stana mora da sadrži.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da je tužbeni zahtev tužioca osnovan. Stoji činjenica na kojoj revizija insistira, da je bitan uslov za korišćenje stana, ali u svojstvu nosioca stanarskog prava po članu 14. stav 2. Zakona o stambenim odnosima (''Službeni glasnik SRS'' 12/90... ''Službeni glasnik RS'' 3/90) zaključenje ugovora o korišćenju stana i useljenje u stan. Iako Zakon o stanovanju (''Službeni glasnik RS'' 50/90... 99/11) ne sadrži izričitu odredbu o tome da je uslov za punovažnost ugovora o zakupu stana i useljenje u stan, da takav uslov postoji može se zaključiti iz člana 7. stav 4. koji govori o tome da se prilikom useljenja u stan sačinjava zapisnik, a takođe i iz opštih odredaba ZOO koje regulišu zakup – član 567. gde je predaja stvari uslov postojanja takvog ugovora. Međutim, u konkretnom slučaju, stan nije predat tužiocu, odnosno on se u njega nije uselio krivicom najpre Preduzeća P., a potom i Preduzeća I. sa kojima je tužilac uspešno vodio parnice u kojima je dokazao da su punovažna akta o dodeli stana u zakup, a utvrđena je i obaveza da se stan preda tužiocu od strane Preduzeća I. čiju je nepokretnu imovinu u stečaju kupio tuženi, ali je istovremeno prihvatio i sve rizike i pravne nedostatke na kupljenoj imovini. To znači da se radi o stečenom pravu tužioca koje ne prestaje, kako to pravilno navode nižestepeni sudovi, pokretanjem stečajnog postupka. Na to ne utiče ni činjenica da u javnim knjigama nije bilo uknjiženo pravo zakupa na spornom stanu u korist ovde tužioca kao teret na stvari, pa otuda i isticanje u reviziji da je tuženi bio savestan sticalac i zakonit držalac sporne nepokretnosti nije od značaja za drugačije odlučivanje. Te okolnosti samo dovode do zaključka da u ovom sporu tuženi jeste pasivno legitimisan ne samo zbog toga što spori tužbeni zahtev, nego što je i u državini spornog stana.

S obzirom da se ni ostalim navodima iz revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.