U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branka Stanića i Gordane Ajnšpiler-Popović, članova veća, u parnici po tužbi tužilje LJ.M. iz B., koju zastupa punomoćnik M.S., advokat iz B., protiv tuženih Republike Srbije, koju zastupa Državni pravobranilac iz Beograda i G.R. iz N.B., koga zastupa punomoćnik M.T., advokat iz B., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 5655/14 od 04.03.2015.godine, u sednici veća održanoj dana 10.03.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje LJ.M. iz B. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž br. 5655/14 od 04.03.2015.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P br. 4587/14 od 07.07.2014.godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za obavezivanje tuženih da tužilji na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 5.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 21.04.2011.godine pa do isplate, te da joj svakog prvog dana u mesecu isplaćuju iznos od po 300 evra na ime naknade za korišćenje stana počev od 18.05.2011.godine pa dok takva obaveza traje, kao i zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 400.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.07.2014.godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je predlog tužilje za oslobađanje od troškova postupka u visini sudske takse na tužbu i odluku. Stavom trećim izreke obavezana je tužilja da prvotuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 59.250,00 dinara, a stavom četvrtim, da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u istom iznosu, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.07.2014.godine kao dana presuđenja pa do isplate.

Apelacioni sud u Beogradu je pobijanom presudom Gž br. 5655/14 od 04.03.2015.godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Protiv drugostepene presude tužilja je preko punomoćnika iz reda advokata izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) i odlučio da revizija tužilje nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Ista nije zahvaćena ni bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 36. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se ukazuje revizijom (član 374. stav 2. tačka 12. novog ZPP), jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih ne bi mogla biti ispitana.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je u toku postupka učinjena bitna povreda postupka jer je sud odbio zahtev tužilje da bude saslušana pred sudom, te da joj je nezakonitim postupanjem suda uskraćena mogućnost da raspravlja pred sudom. Ovo sa razloga što tužilji nije uskraćeno pravo da preduzima odgovarajuće radnje u postupku, a saslušanje stranke u smislu člana 262. relevantnog ZPP je jedno od dokaznih sredstava o čijem izvođenju odlučuje sud, pogotovu što saslušanju stranaka pribegava tek kada nema drugih dokaza ili kada i pored izvedenih dokaza sud nađe da je to potrebno za utvrđivanje bitnih činjenica, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I br. 2611//2000 od 16.02.2001.godine određeno je izvršenje protiv izvršnog dužnika R.M., tužiljinog supruga, radi naplate novčanog potraživanja izvršnog poverioca, a na osnovu pravnosnažnog i izvršnog poravnanja zaključenog pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, od 30.03.2000.godine. Rešenje je određeno prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, stana broj … na drugom spratu zgrade u ulici … broj … u B.. Izvršni dužnik R.M., je kao poklonodavac ugovorom o poklonu Ov br. 1438/01 od 06.03.2001.godine svojoj ćerki D.M. poklonio spornu nepokretnost, te je ista po rešenju nadležnog suda od 07.03.2005.godine upisana kao vlasnik nepokretnosti. U postupku izvršenja utvrđena je tržišna vrednost sporne nepokretnosti i javna prodaja iste, na kojoj tuženi G.R. kupio sporni stan, te položio u depozit suda iznos kupoprodajne cene od 2.600.000,00 dinara, kojim je namiren izvršni poverilac, na ime potraživanja po osnovu rešenja o izvršenju od 16.02.2001.godine i na ime troškova izvršnog postupka, a preostali iznos vraćen je izvršnom dužniku. Izvršni postupak je zaključen, a rešenjem izvršnog suda od 28.11.2012.godine naloženo je sudskom izvršitelju da sprovede uvođenje kupca u posed nepokretnosti, po pravnosnažnom rešenju nadležnog suda o predaji nepokretnosti od 26.12.2006.godine, prinudnim iseljenjem izvršnog dužnika sa svim licima i stvarima, koje iseljenje je sprovedeno 27.12.2012.godine. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u toku je spor po tužbi ovde drugotuženog kao tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu zaključenog između R.M. kao poklonodavca i njegove ćerke D.M., kao poklonoprimca i ovaj postupak nije pravnosnažno okončan.

Kod ovako utvđenih činjenica pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da nisu ispunjeni uslovi za odgovornost tuženih za naknadu štete tužilji, budući da nema odgovornosti prvotužene po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer nije bilo nezakonitog, odnosno nepravilnog rada organa tužene, a drugotuženi je predmetnu nepokretnost kupio na javnoj prodaji održanoj radi namirenja poverioca u izvršnom postupku, koji je postupak sproveden u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, pa tuženi svoje pravo na nepokretnosti ne izvodi iz prava ranijeg vlasnika. Stoga su odbili tužbeni zahtev dajući pri tome razloge koje prihvata i revizijski sud.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu odredbi Zakona o stanovanju u delu kojim je regulisan otkup stana i u vezi sa tim propust suda da na osnovu ugovora o otkupu stana upiše i tužilju kao suvlasnika sa ½ stana. Ovo sa razloga što je ugovor o otkupu stana sa davaocem stana na korišćenje zaključio tužiljin suprug R.M., a stan otkupljen za vreme trajanja braka predstavlja bračnu tekovinu, jer kada u toku braka bračni drug koji je ugovorni nosilac stanarskog prava zaključi ugovor o otkupu stana, pravo na stan ulazi u režim zajedničke imovine bračnih drugova. Zemljišno knjižni sud je u konkretnom slučaju na osnovu ugovora o otkupu stana u kome je ugovorna strana M.R. pravilno istog knjižio kao vlasnika stana, čime nije uskraćeno tužiljino pravo da se smatra suvlasnikom sporne nepokretnosti. Stoga nema propusta suda prilikom upisa vlasništva na spornom stanu.

Nema propusta suda ni prilikom donošenja rešenja o izvršenju od 16.02.2001.godine i sprovođenju istog prodajom sprone nepokretnosti koja je bila upisana kao vlasništvo izvršnog dužnika R.M., imajući u vidu da za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku supružnici solidarno odgovaraju svojom zajedničkom i posebnom imovinom. Stoga je neosnovan revizijski navod tužilje da je lišena svojine i državine stana, a da nije učestvovala u parničnom i izvršnom postupku kada je uspostavljena obaveza njenog supruga čija je prinudna naplata ostvarena prodajom sporne nepokretnosti.

Neosnovano je i ukazivanje revidenta da je drugotuženi nesavestan kupac jer je znao da stan kupuje od nevlasnika, obzirom da drugotuženi stan nije kupio od tužiljinog supruga već na javnoj prodaji organizovanoj od strane suda u sprovođenju postupka izvršenja, te se radi o derevativnom načinu sticanja svojine, kada drugotuženi svoje svojinsko pravo ne stiče po osnovu prava prethodnika, već na osnovu sudskog rešenja, kojim mu je nakon uplate kuporpodajne cene predata nepokretnost.

Odgovornost države za štetu koju pričini njen organ trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija u smislu odredbe člana 172. ZOO, postoji ako je šteta pričinjena nezakonitim radom. Da bi ostvario pravo na naknadu štete od države po pravilima odgovornosti iz navedene zakonske odredbe oštećeni u ovom slučaju tužilja pored opštih uslova za građansko - pravnu odgovornost morala je da dokaže da je štetu pričinio državni organ nezakonitim radom u vršenju svojih funkcija. U konkretnom slučaju pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nema nezakonitog rada na strani organa tužene, zbog čega nema ni pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužilje kao neosnovanu i primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Branislava Apostolović,s.r.