Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 – 111/23 od 04.04.2023. godine, odbijene su žalbe tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P2 210/2022 od 16.12.2022. godine. Odbijen je zahtev tužilaca-protivtuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremenom revizijom tuženi-protivtužilac pobija pravnosnažnu drugostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Blagovremenom revizijom tužioci-protivtuženi pobijaju pravnosnažnu drugostepenu presudu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ukazali su na postojanje bitne povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 192. stav 1. ZPP-a, s obzirom da u protivtužbi sačinjenoj od strane advokata nije označena vrednost predmeta spora.

Tužioci-protivtuženi odgovorili su na reviziju tuženog-protivtužioca i troškove revizijskog postupka opredeljeno su tražili.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi tužilaca-protivtuženih da je drugostepena presuda doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1 ZPP-a, a u vezi sa članom 192. stav 1. ZPP-a, ne može biti revizijski razlog primenom člana 407. stav 1. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, jer nije povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Zbog navedenog, ni revizijski navodi tuženog-protivtužioca kojim ukazuje na bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP-a, a u vezi sa članom 398. stav 2. Zakona o parničnom postupka ne mogu biti razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, u prizemlju porodične kuće živi tuženi GG sa suprugom DD, a na spratu živi tužilac BB i njegova supruga AA, dok se unuk VV iselio pre okončanja postupka za izricanje mera zaštita od nasilja, koji je vođen između stranka. U postupku P2-666/20 pred Osnovnim sudom u Kragujevcu doneta je pravnosnažna presuda kojom je izrečena zabrana tuženom GG da na bilo koji način uznemirava članove svoje porodice snaju AA, sina BB i unuka VV i da se uzdrži od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo AA, BB i VV, kao i da im prilazi na udaljenosti manjoj od 3 metra, počev od donošenja ove mere. Određeno je da mere zaštite traju godinu dana sa mogućnošću produženja. Tuženi je u međuvremenu izvršio više krivičnih dela ponovljenog nasilja u porodici protiv tužilaca i kršenja mera zaštite od nasilja u porodici izrečene navedenom presudom. Takođe, utvrđeno je da su od strane PU Kragujevac izrečene hitne mere, mera zabrane GG da kontaktira žrtvu nasilja BB i prilazi mu (NP-94/22 od 18.02.2022. godine) i iste su produžene rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu NP-104/22 od 19.02.2022. godine i rešenjem NP-731/2021 od 26.11.2021. godine. Rešenjem NP 189/21 od 28.03.2021. godine produžena je hitna mera i naloženo je BB da ne kontaktira i ne prilazi svom ocu GG, na period od 30 dana. Između stranaka, vode se i parnični postupci P 15372/21 po tužbi tužioca GG protiv tuženog BB za ustanovljenje prava službenosti i postupak P 257/22 po tužbi tužioca GG protiv tuženog BB radi smetanja poseda. Prvostepeni sud, dalje utvrđuje da između stranka postoje nerešeni porodični i imovinski odnosi, da su sukobi između tužilaca-protivtuženih i tuženog- protivtužioca produbljuju zbog nerešenih porodičnih i imovinskih odnosa, da se problemi između tužioca prenose na VV koji je zbog istih napustio svoju porodičnu kuću, da su svađe sve učestalije, da postoje česti verbalni i fizički sukobi između stranka, posebno između GG i BB, da postoji rizik da se nasilje ponovi i mogućnost da se sukobi vremenom prodube zbog nerešenih porodičnih odnosa, te da je u cilju prevencije budućih sukoba svrishodno izricanje obostranih mera zaštite od nasilja u porodici, da tužena AA ni na koji način nije uznemiravala, ni fizički ni psihički GG, niti ga je vređala, što je i sam tuženi u svom iskazu potvrdio. Da tužilac-protivtuženi BB uznemirava i vređa tuženog-protivtužioca GG i da mu se obraća rečima „Poljubite me u du.e, možete samo da mi pop.šite“, da se organ starateljastva izjasnio da je u konkretnom slučaju svrishodno određivanje uzajamnih mera nasilja u porodici, te da bi se izricanjem mera u perspektivi minimizirala mogućnost ponavljanja sukoba ili potencijalnih zloupotreba izrečenih mera.

Ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud u celosti usvaja tužbeni zahtev tužilaca dok protivtužbeni zahtev tuženog GG usvaja u odnosu na protivtuženog BB, a odbija u odnosu na tužilju AA. Obrazlaže da je izricanje predloženih mera neophodno zbog ponašanja tužioca-protivtuženog GG i tuženog-protivtužioca BBkoji jedno drugom upućuju uvrede koje vrlo često prerastaju u fizički sukob sa posledicama po telesni integritet, da njihovo ponašanje odstupa od standarda „normalnog ophođenja“, koje ponašanje se kvalifikuje kao nasilje u porodici. Sud zaključuje da je ponašanje tuženog prema tužilji AA i prema tužiocu VV koje se ispoljava na način da tuženi GG, AA preti prstom, kezi joj se, kreće ramenom prema njoj, zbog čega je ona uznemirena, a u odnosu na tužioca VV takođe ispoljava ponašanje koje odstupa od normalnog ponašanja u porodici, tako što se VV stalno kezi i prvocira ga, kada se nalazi u porodičnom domaćinstvu. Prvostepeni sud zaključuje da u konkretnom slučaju tuženi-protivtužilac je u odnosu na tužilju-protivtuženu AA i u odnosu na tužioca VV ispoljio akt psihičkog nasilja koje je kod istih stvorilo osećaj lične nesigurnosti, pa je posledično svrishodno da se u cilju zaštite izreknu mere od zaštite od nasilja u porodici. Prvostepeni sud, odbija tužbeni zahtev tuženog-protivtužioca u odnosu na AA jer tuženi-protivtužilac GG nije dokazao da je tužilja –protivtužena AA izvršila bilo koji akt koji se može kvalifikovati kao akt nasilja u porodici, pri čemu je uzeo u obzir i da je sam tuženi naveo da ona nije njega ni na koji način vređala, niti omalovažavala.

Drugostepeni sud prihvata obrazloženje prvostepenog suda u pogledu ispunjenosti uslova za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici, pa odbija žalbe tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca i potvrđuje prvostepenu presudu, a odbija kao neosnovan zahtev tužilaca-protivtuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni su polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo određivanjem mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom-protivtužiocu GG i prema tužiocu- protivtuženom BB.

Članom 198. Porodičnog zakona je propisano da se protiv člana porodice koji vrši nasilje može odrediti jedna ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice. Stavom 2. ovog člana, nabrojane su mere zaštite od nasilja. Mere mogu trajati najviše godinu dana, shodno stavu 3. istog člana. Iz navedene odredbe proizlazi da je nužan uslov izricanja propisanih mera zaštite da je nasilje jednog člana porodice prema drugom članu porodice učinjeno, izvršeno.

Članom 197. ovog zakona je propisano da nasilje u porodici, u smislu ovog zakona, jeste ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Nasiljem se naročito smatra nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo četrnaestu godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licima, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje.

Navodima revizije osporava se pravilna primena materijalnog prava, a zapravo se navodi revizije odnose posredno ili neposredno na činjenično stanje koje po mišljenju revidenata nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovednom postupku. Međutim, ovi navodi nisu osnovani i ne dovode u sumnju pravilnost pobijane presude, u pogledu primene materijalnog prava sadržanog u navedenim odredbama Porodičnog zakona, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili odlučujući o određivanju predloženih mera zaštite od nasilja u porodici. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, dok osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Odluku kao u stavu drugom izreke, Vrhovni sud doneo je primenom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi za sastav odgovora na reviziju nisu troškovi neophodni za vođenje parnice, odnosno primenom člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbijen je zahtev revidenata za naknadu troškova drugostepenog postupka jer isti nisu uspeli u revizijskom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković