Tuženi je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se konkretizovano ne ukazuje da je od strane drugostepenog suda učinjena bitna povreda koja bi predstavljala dozvoljeni razlog za reviziju ZPP. Donošenjem pobijane presude drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, te je postupio u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP. Navodi revizije u odnosu na ocenu dokaza u suštini su navodi osporavanja utvrđenog činjeničnog stanja, što nisu razlozi zbog kojih se revizija može izjaviti. Ovo, s obzirom da je odredbom člana 407. stav 2. ZPP izričito propisano da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, a u konkretnom slučaju ta odredba nije primenjena kod donošenja pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je bio na faktičkom radu kod tužioca i obavljao poslove vozača. Tužiocu je štetu prouzrokovao na radu, u saobraćajnom udesu koji se dogodio 27.01.2010. godine. Presudom Osnovnog suda u Vršcu K 874/12 od 01.04.2013. godine tuženom je izrečena uslovna osuda zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. KZ, povodom toga što je u noći 27.01.2010. godine na deonici magistralnog puta upravljajući skupom vozila sastavljenim od teretnog vozila - tegljača sa priključnim vozilom - poluprikolicom, neprilagođenom brzinom od 70 km/h, na blagoj krivini ulevo točkovima skupa vozila zakačio bankinu i u pokušaju da se vozilom vrati na kolovoz izgubio kontrolu nad vozilom, usled čega je došlo do prevrtanja priključnog vozila i sletanja u kanal sa leve strane puta, pri čemu je na teretnom vozilu nastupila šteta u iznosu od 1.961.772,00 dinara. Nije sporno da je nakon ovog štetnog događaja tuženi nastavio da radi kod tužioca i da je obustavama od ugovorene naknade za rad, naknadio deo prouzrokovane štete. U momentu nastanka štetnog događaja, vozilo tegljač je bilo osigurano od odgovornosti kod DDOR „Novi Sad“, kome je šteta prijavljena, a priključno vozilo bilo osigurano od autoodgovornosti kod „Delta generali osiguranje“ kome nije prijavljena šteta. Po polisi DOOR „Novi Sad“ isplaćen je tužiocu naknada od 40.000,00 dinara dana 15.03.2010. godine po osnovu osiguranja stakla (farova). Za priključno vozilo od osiguravajućeg društva isplate nije bilo jer šteta nije ni prijavljena, a ostatke havarisanog tegljača tužilac je otuđio 24.02.2011. godine za 184.080,00 dinara.

Prema obračunu veštaka, visina štete na tegljaču i priključnom vozilu na dan štetnog događaja je 2.345.735,00 dinara, a po odbitku 40.000,00 dinara naplaćenog za polomljeno staklo i 184.080,00 dinara za prodaju ostatka havarisanog tegljača razlika iznosi 2.121.655,00 dinara, dok prema obračunu od 03.11.2015. godine vrednost oštećenja iznosi 2.973.501,00 dinara, a po odbitku vrednosti stakla 45.160,00 dinara i vrednosti ostatka havarisanog tegljača koji u to vreme iznosi 207.825,00 dinara, dobija se iznos od 2.720.515,00 dinara. Tužilac od tuženog potražuje naknadu materijalne štete na vozilima u iznosu od 2.750.515,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.11.2015. godine do isplate. Predmet tužbenog zahteva je i iznos od 21.718,93 evra koji se odnosi na oštećenu robu u prevozu. Tužilac je imao zaključen ugovor o prevozu robe sa „International Busines Transport SA“ iz Bukurešta, kao izdavaoca fakture koja glasi na iznos od 21.718,93 evra kao fakturisane vrednosti uništene robe koja je prevožena označenim nalogom i vozilom, a o čijem plaćanju tužilac dokaze nije pružio.

Kod iznetog stanja stvari, pravilno je pobijanom presudom primenjeno materijalno pravo kod ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva iz razloga što nisu ispunjeni uslovi odgovornosti tuženog za štetu u smislu člana 163. stav 1. i stav 7. Zakona o radu. Imajući u vidu činjenično utvrđenje da se rad tuženog kod tužioca obavljao kontinuirano i da je visina zarade bila među strankama ugovorena, ali da krivicom tužioca tuženi nije bio prijavljen u svojstvu zaposlenog kod tužioca, ocenjeno je da se takav rad upodobnjuje faktičkom radu, te da tuženi kao lice na faktičkom radu odgovara za štetu pod istim uslovima kao i zaposleni. Uslov takve odgovornosti je da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. U konkretnom slučaju, tuženi je krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja izvršio iz nehata, na strani tuženog nema odgovornosti prema tužiocu koji nije dokazao da je šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom. Iz ovih razloga, drugostepeni sud je obrazložio ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva u celosti, jer nema odgovornosti tuženog za štetu koju je na radu prouzrokovao tužiocu kao poslodavcu, i to kako materijalne štete na tegljaču i priključnom vozilu tužioca, tako i po regresnom zahtevu s kojim u vezi stoji još i to da tužilac nije dokazao da je isplatio iznos štete od 21.718,93 evra. Kod ocene o nepostojanju potraživanja tužioca prema tuženom, nema ni uslova za prebijanje po kompenzacionom prigovoru tuženog, koji nema samostalnu procesnu sudbinu i ne može da proizvede drugačiji učinak i dejstvo.

Po nalaženju Vrhovnog suda, revizija tužioca nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

Neosnovano se revizijom tužioca ističe da je pogrešno primenjeno materijano pravo jer tuženi nije bio u radnom odnosu kod tužioca, pravnosnažnom presudom oglašen je krivim zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja, koje je učinio iz nehata, dakle pričinio materijalnu štetu izvršenjem krivičnog dela, s tim da se nehat iz navedenog krivičnog postupka u potpunosti može upodobiti sa tim da je tuženi tu štetu prouzrokovao sa krajnjom nepažnjom.

U konkretnom slučaju, šteta je nastala pri izvršenju radnog zadatka tuženog na faktičkom radu kod tužioca, čijim je skupom vozila tuženi upravljao i vozeći neprilagođenom brzinom izazvao saobraćajnu nezgodu u kojoj je nastala materijalna šteta. Tužilac je obustavom od zarade tuženog deo štete naplatio. Navedene činjenice ukazuju na opravdanost primene instituta radno-pravne odgovornosti za štetu koji ima svojih posebnosti u odnosu na odgovornost za štetu građanskom pravu. Specifičnost radno-pravne odgovornosti za štetu ogleda se i u obavezi poslodavca da dokaže krivicu lica na radu kod prouzrokovanja štete. U sprovedenom postupku tužilac nije dokazao da je uslov odgovornosti tuženog za štetu nastao. Samim tim neosnovan je u celosti tužbeni zahtev prema tuženom, te nepotrebno u daljem obrazlagati razloge neprihvatanja ostalih navoda revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana. Presudama nižestepenih sudova pravilno je odlučeno i o nastalim troškovima postupka primenom članova 153, 154. i 165. ZPP.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Troškovi datog odgovora na reviziju nisu bili potrebni u smislu člana 154. stav 1. ZPP, pa je odluku kao u stavu drugom izreke Vrhovni sud doneo primenom člana 165. stav 1. istog zakona.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković