Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 898/21 od 03.10.2022. godine, donetom na raspravi održanoj u drugostepenom postupku, prvim stavom izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 74175/10 od 17.01.2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 31.08.2012. godine. Drugim stavom izreke ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 74175/10 o ispravci presude donete dana 10.01.2017. godine. Trećim stavom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu troiposobnog stana površine 93,58m2 lociranog na šestom spratu zgrade broj ... u Ulici ... u ..., zaključenog između tužene dana 06.08.1999. godine pod 18. broj 0875 i ugovora o otkupu istog stana zaključen 14.08.1999. godine pod 18 br. 087. Četvrtim stavom izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca kojim je traženo obavezivanje tuženog BB da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana opisanog u trećem stavu izreke i da isti prazan od lica i stvari preda u državinu tužiocu. Petim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženom BB na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 656.250,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugostepenom postupku tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su dostvili svoje odgovore na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuju shodno odredbi člana 506. stav 1. ZPP „Službeni glasnik RS“ broj 72/11 sa izmenama i dopunama), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim JP Radio televizija Srbije – RTB-OOUR Program Radija Beograd dana 07.01.1975. godine zaključio ugovor o zameni prava davaoca stana na korišćenje čijim je članom 1. tužilac svoje pravo na stanu broj 11/I površine 92,70m2 u ..., ... broj ... preneo na saugovarača, a članom 2. JP Radio televizija Srbije, RTB-OOUR je tužiocu ustupio svoje pravo na stanu broj 23/VI površine 93,58 m2 na B ulazu zgrade broj ... u Ulici ... u .... Članom 4. ugovora navedeno je da se ovim ugovorom ne dira u svojinska prava na opisanim stambenim jedinicama. Rešenjem od 16.01.1975. godine pravni prethodnik tuženog pravnog lica je stan u Ulici ... dao na korišćenje VV, koji ga je od tužioca otkupio dana 27.12.1992. godine. Stan u Ulici ... tužilac je dana 26.12.1974. godine prvo dao na korišćenje GG, a po njegovom iseljenju, uz saglasnost tužioca, Izvršno veće skupštine SRS je dana 13.12.1990. godine stan dao na korišćenje DD koji je isti koristio do 01.10.1990. godine. Dana 04.02.1999. godine tužilac je deo stana površine 24m2, za koji je naveo da ima površinu od 84m2, dao u zakup na neodređeno vreme AA, umešaču na strani tužioca, a tuženi JP RTS je dana 06.08.1995. godine stan u Ulici ... prvo dao na privremeno korišćenje tuženom BB, sa kojim je na osnovu odluke i rešenja generalnog direktora JP RTS od 06.08.1999. godine istog datuma zaključio ugovor o zakupu na neodređeno vreme 18. broj 0875, na osnovu koga je zakupac dana 14.08.1999. godine sa JP RTS kao davaocem stana u zakup na neodređeno vreme, zaključio ugovor o otkupu stana. ĐĐ supruga tuženog BB, dana 06.06.1996. godine zaključila je ugovor o zakupu na neodređeno vreme stana površine 72 m2 u ... ..., koji joj je na korišćenje dat za nju kao nosioca stanarskog prava, za njenog supruga i dva sina, kao članove porodičnog domaćinstva.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je prvostepenu presudu ukinuo i tužbeni zahtev kao neosnovan odbio. U obrazloženju svoje odluke je naveo da ugovor o razmeni zaključen dana 07.01.1975. godine sadrži pravnu prazninu jer zamena prava davaoca stana na korišćenje nije ograničena ni vremenski ni brojem raspolaganja, pa kako je za razliku od tuženog JP RTS tužilac predmetnim stanom u ..., ... raspolagao više puta i kako je stan u Ulici ... otkupljen dana 27.12.1992. godine od strane VV kome ga je pravni prethodnik tuženog JP RTS dao na korišćenje, to se ugasila obaveza tuženog JP RTS da tužiocu omogući dalje raspolaganje stanom u Ulici ..., zbog čega tužilac nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda je pogrešno zasnovana na odredbi člana 109. stav 1. ZOO, koji propisuje obavezu suda da po službenoj dužnosti pazi na ništavost i člana 138. stav 1. ZOO, koji predviđa gašenje obaveze jedne ugovorne strane kada u dvostranom ugovoru ispunjenje njene obaveze postane nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana.

Ugovorom o razmeni od 07.01.1975. godine tužilac i pravni prethodnik tuženog pravnog lica razmenili su pravo raspolaganja na stanovima čiji su vlasnici bili i to pravo nisu uslovili jednokratnim raspolaganjem niti su ga vremenski ograničili. Na osnovu navedenog ugovora pravni prethodnik tuženog JP RTS je stanom u Ulici ... raspolagao tako što ga je dao na korišćenje VV, koji je taj stan otkupio dana 27.12.1992. godine, a tužilac je stanom u Ulici ... raspolagao više puta, ali na osnovu tužiočevih odluka i rešenja o raspolaganju nije došlo do otkupa tog stana.

U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tuženi JP RTS nije bio ovlašćen da 1995. godine stan da na privremeno korišćenje, a dana 06.08.1999. godine u zakup na neodređeno vreme BB, jer je u to vreme, a i u vreme donošenja revizijom pobijene odluke, na snazi bio ugovor o razmeni zaključen dana 07.01.1975. godine.

Članom 10. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da su strane u obligacionim odnosima slobodne da u granicama prinudnih propisa javnog poretka i dobrih običaja svoje odonose urede po svojoj volji.

Navedeni ugovor o razmeni od 07.01.1975. godine sadrži jasne odredbe, pa tumačenju istih na način učinjen od strane drugostepenog suda nije bilo mesta, posebno imajući u vidu da od strane ugovarača isti nije pobijan. Kako tuženi JP RTS nije imao pravo raspolaganja stanom u Ulici ... ni tokom 1995. godine, kada ga je tuženom BB dao na privremeno korišćenje, a ni tokom 1999. godine kada je zaključen ugovor o zakupu na neodređeno vreme, a zatim i ugovor o otkupu, proizlazi da su oba navedena ugovora iz 1999. godine zaključena od strane tuženog JP RTS, kao neovlašćenog lica, te su kao protivni prinudnim propisima ništavi u smislu člana 103. stav 1. ZOO.

Osim toga, ugovor o zakupu na neodređeno vreme od 06.08.1999. godine između tuženih je zaključen u vreme kada je ĐĐ, supruga tuženog BB po ugovoru od 26.06.1998. godine o zakupu na neodređeno vreme stana površine 69m2 u ..., ..., imala rešenu stambenu potrebu svoje porodice, s obzirom da joj je isti, kao nosiocu stanarskog prava, dodeljen za nju, za njenog supruga i dva sina.

Članom 33. stav 1. tačka 5. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ broj 50/92 sa izmenama i dopunama), propisano je da ugovor o zakupu društvenog stana prestaje zakupom drugog društvenog stana dobijenog za sve članove porodičnog domaćinstva, a na osnovu navedenog ugovora tuženi BB i njegova supruga ĐĐ su istovremeno bili zakupci na neodređeno vreme na dva stana u društvenoj svojini, od kojih je predmetni stan u Ulici ... tuženi BB i otkupio dana 14.08.1999. godine.

Iz navedenog sledi da u vreme donošenja odluke o dodeli spornog stana na privremeno korišćenje i u trajni zakup, a time posledično i u vreme zaključenja ugovora o otkupu stana sa tuženim BB, tuženi JP RTS nije bio titular prava raspolaganja koje je prema punovažnom ugovoru o razmeni iz 1975. godine pripadalo tužiocu, to su predmetni ugovori ništavi shodno članu 101. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji ovu sankciju, neuslovljenu rokovima za podnošenje tužbe za njeno utvrđenje (član 110. ZOO), predviđa ako je ugovor protivan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima.

Saglasno pravnom dejstvu ništavosti, odnosno okolnosti da tuženi BB nije imao i nema punovažan pravni osnov za državinu predmetnog stana, usvojen je i tužbeni zahtev za njegovo iseljenje i predaju stana u posed tužiocu, kao titularu prava raspolaganja, odnosno davanja na korišćenje u zakup na određeno ili neodređeno vreme.

Na osnovu izloženog, primenom člana 407. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Saglasno uspehu stranaka u sporu, primenom člana 150. ZPP, odbijen je zahtev tuženog BB za naknadu troškova parničnog postupka.

Primenom člana 149. stav 1, 150. 158. i 159. stav 1. i 2. ZPP, saglasno uspehu u sporu, tužiocu nije priznat iznos od po 22.500,00 dinara za sastav tužbe i sedam pravno obrazloženih podnesaka, iznos po 24.000,00 dinara za pristup zakonskog zastupnika na 12 održanih ročišta i po 12.750,00 dinara za pristup zakonskog zastupnika na 13 neodržanih ročišta (troškovi prvostepenog postupka), zatim iznos od po 24.000,00 dinara za pristup na dva održana ročišt i 12.750,00 dinara za pristup na jedno neodržano ročište (troškovi drugostepenog postupka) i iznos od 45.000,00 dinra za sastav revizije.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković