Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 – US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, uzimajući u obzir sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu. Predmet tražene pravne zaštite je isplata naknade za neplaćene komunalne usluge i isporučenu toplotnu energiju, a tužbeni zahtev je usvojen sa razloga što tuženi, kao korisnik energetskih usluga, nije podnosio zahtev za obustavu isporuke toplotne energije, već je montažu i demontažu grejnih instalacija samovlasno izvršio, što je suprotno Odluci o uslovima i načinu proizvodnje, distribucije i snabdevanja toplotnom energijom (“Službeni list Grada Niša“ br. 39/17) i da je zato, kao korisnik komunalnih i energetskih usluga, dužan da izvrši svoju obavezu odnosno odgovoran je za njeno ispunjenje. Po oceni revizijskog suda, obrazloženje pobijane presude ne odstupa od sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava, u vezi sa zakonskim razlozima datim za usvajanje tužbenog zahteva, jer nedozvoljene radnje koje je korisnika energetskih usluga samovlasno izvršio, ne oslobađaju ga obaveze plaćanja tih usluga u punom obimu, tako da ne postoji potreba za novim ni ujednačenim tumačenjem prava.

Vrhovni sud je cenio sve revizijske navode i utvrdio da, u ovom slučaju, nije ispunjen nijedan od uslova propisanih odredbom člana 404. stav 1. ZPP, čije bi postojanje reviziju učinilo izuzetno dozvoljenom, pa je stoga odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije i u smislu odredaba člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi sa članom 468. stav 1. i 479. stav 6. ZPP i ocenio da je i u smislu tih zakonskih odredaba revizija tužioca nedozvoljena.

Zakonom o parničnom postupku je propisano da su sporovi male vrednosti sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potražiavanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podonošenja tužbe (član 468. stav 1.) i da u sporu male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena (član 479. stav 6.), kao i da je revizija nedozvoljena (član 410. stav 2. tačka 5.) ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.), osim iz člana 404. ovog zakona.

Postupak u ovoj pravnoj stvari je započet 17.07.2020. godine, radi isplate iznosa od 76.704,00 dinara, pa se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, u kome revizija nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

S obzirom da je pobijanom presudom donetom u drugom stepenu odlučeno u sporu male vrednosti da u takvom sporu nije dozvoljena revizija, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Nije od uticaja što je pobijanom presudom prvostepena presuda preinačena, jer se u sporu male vrednosti ne primenjuje odredba člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, prema kojoj je revizija uvek dozvoljena kad drugostepeni sud preinači prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković