U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje na ovu bitnu povredu jer naznačenje u uvodu pisanog otpravka prvostepene i drugostepene presude da tuženog zastupa Advokatska kancelarija „Đurković“ iz ..., nije dokaz manjkavosti u pogledu urednog zastupanja tuženog u smislu člana 85. ZPP, jer su ovu parničnu stranku u postupku u svojstvu punomoćnika zastupali advokati navedene advokatske kancelarije, po priloženom punomoćju u spisima. Nema ni bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP, budući da pobijane nižestepene presude sadrže jasne i neprotivrečne razloge za donetu odluku o tužbenom zahtevu, a drugostepena odluka i razloge uzete u obzir po službenoj dužnosti, kao i bitne navode tužiočeve žalbe, u skladu sa obavezom iz člana 382. st.1. i 2. ZPP.

Neosnovan je i razlog revizije kojim se ukazuje na prekoračenje granica tužbenog zahteva od strane prvostepenog i drugostepenog suda. Takvi navodi revizije ukazuju na bitnu povredu iz člana 398. stav 1. tačka 4. ZPP, koja bi mogla postojati zbog prekoračenja tužbenog zahteva samo ako je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je presudom odlučio u granicama postavljenog tužbenog zahteva po preinačenoj tužbi iz podnesaka od 18.01.2011. i 26.09.2012. godine. Taj sud je dozvolio preinačenje tužbe i pored protivljenja tuženog iz razloga propisanih u članu 193. stav 2. ZPP, te je presudom odlučio u okviru konačno opredeljenog tužbenog zahteva u smislu člana 3. stav 1. ZPP, o čemu je dao razloge u obrazloženju presude. Pobijanje prvostepene i drugostepene presude iz navedenih razloga proisteklo je iz nezadovoljstva tužioca donetom odlukom o tužbenom zahtevu, ali nema značaj bitne povrede postupka koja bi mogla predstavljati osnovan revizijski razlog. Drugostepeni sud je cenio navode tužiočeve žalbe i pravilnost i zakonitost prvostepene presude, u odnosu na donetu odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, u okviru njegovih granica, pa nema ni bitne povrede učinjene u drugostepenom postupku u smislu člana 361. stav 1. ZPP, koja bi mogla predstavljati revizijski razlog u smislu člana 398. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, većinskom odlukom vlasnika stanova i drugih posebnih delova zgrade u ulici ..., u ..., data je tužiocu, akademskom slikaru, saglasnost da za potrebe slikarskog ateljea izvrši sanaciju krova i adaptaciju krovnog dela u okviru gabarita zgrade, uz pribavljanje potrebne građevinske dozvole. Istom odlukom ovlašćen je predsednik Saveta zgrade da potpiše i overi u sudu ugovor o sanaciji krova i adaptaciji potkrovnog dela tavanskog prostora u ulici ..., u slikarski atelje i reguliše sa tužiocem naknadu za ustupanje. Taj ugovor je zaključen 27.10.1997. godine i njime se tužilac obavezao da će za sanaciju krova i adaptaciju potkrovnog dela u stambeni izvršiti određene radove kao naknadu za ustupljeni prostor a da će celokupnu sanaciju i adaptaciju izvršiti tako da predstavljaju ulepšavanje izgleda zgrade, sa završetkom radova u roku od šest meseci. Posebno je odredbama članova 4. i 5. ugovora tužilac kao investitor preuzeo obavezu da sanaciju i adaptaciju izvrši u svemu u skladu sa izdatom građevinskom dozvolom, na osnovu čega stiče pravo uknjižbe kao vlasnik. Tužilac je bez saglasnosti vlasnika stanova, protivno zaključenom ugovoru, izveo radove po svom nahođenju bez građevinske dozvole i statitčkog računa, zbog čega je zgrada bila ugrožena i oštećena dodatnim opterećenjem, usled dogradnje i nadgradnje novog etaža, bez prethodne sanacije i stvaranja mogućnosti za prihvatanje novih dodatnih opterećenja. To je uslovilo vidne riseve, naprsline i sleganje na zidovima zgrade i podrumima, zbog kojih oštećenja su vlasnici stanova kao predlagači protiv tužioca kao protivnika predlagača sproveli vanparnični postupak obezbeđenja dokaza u kojem je nastalo stanje oštećenja utvrđeno od strane sudskog veštaka građevinske struke (predmet R.br.148/99).

Po završetku radova, tužilac se uselio u prostor adaptiran u atelje odnosno stan. Rešenjem Građevinske inspekcije Opštine Stari Grad od 18.05.1998. godine naloženo je tužiocu da u roku od dva dana obustavi opisane građevinske radove izvedene bez odobrenja nadležnog organa, te da u narednom roku pribavi za radove potrebnu građevinsku dozvolu, uz upozorenje da će u suprotnom biti doneto rešenje o rušenju bespravno izvedenih radova. Tužilac nije pribavio građevinsku dozvolu, zbog čega mu je rešenjem istog organa od 25.12.1998. godine naloženo da u roku od dva dana poruši i ukloni betonsku konstrukciju, krov, površine oko 160 m2, deo stepeništa između prvog sprata i potkrovlja, kao i polulučno stepenište između prizemlja i prvog sprata, sa podestom na prvom spratu, da poruši opisane stubove i pregradne zidove u okviru formiranog prostora i ceo prostor vrati u prvobitno stanje. Zaključkom istog organa od 22.06.1999. godine, dopušteno je izvršenje donetog rešenja o rušenju. Po tom zaključku izvršeno je samo delimično rušenje bespravno izvedenih radova. Tužilac nije ishodovao građevinsku dozvolu. Pored toga, rešenjem Odeljenja za građevinske poslove GO Stari Grad od 28.12.2005. godine odbijen je njegov zahtev za legalizaciju bespravno izvedenih radova na rekonstrukciji tavanskog prostora i formiranju stana broj ..., u stambeno poslovnom objektu u ... ulici br..., na kp ... KO ...

U međuvremenu, tuženi je od svih vlasnika stanova i posebnih etažnih delova u ulici ... u ... kupio stanove i pokrenuo postupak pribavljanja građevinske dozvole za izgradnju poslovnog kompleksa na toj lokaciji. Tužiocu je nudio izvesnu sumu novca da bi se iselio, što je on odbio, posle čega je tuženi srušio stepenište i zaključavao ulazna vrata. Tim povodom između stranaka vođeno je više sporova radi smetanja državine, koje je tužilac u konačnom ishodu izgubio. Rešenjem Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove iste opštine od 08.09.2004. godine, pravnosnažnim 31.09.2005. godine, tuženom je izdato odobrenje za izgradnju poslovnog objekta spratnosti 3Po + P+6 + P sa troetažnom podzemnom garažom na kp ... KO ..., na uglu ulica ... i ..., površine 3.571,90 m2. Istim rešenjem je tuženom kao investitoru naloženo da pre početka radova po odobrenju poruši postojeći objekat na istoj parceli. Postupajući po tom rešenju tuženi je angažovao izvođača radova koji je na osnovu njihovog međusobnog ugovora ujutru 27.01.2007. godine srušio zgradu. Tužilac nije bio u stanu u momentu započinjanja rušenja ali je po saznanju za njega došao na lice mesta i po njegovom nalogu je iz njegovog stana iznesen deo stvari, opreme i drugih vrednosti, o čemu je sačinjen zapisnik Komisije o popisu i predaji stvari, dana 28.03.2007. godine. Popisane stvari vraćene su tužiocu. Rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije od 08.11.2004. godine, odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda od 08.09.2004. godine, kojim je tuženom kao investitoru izdato odobrenje za izgradnju poslovnog prostora na uglu ulica ... i ... u ... . Tužilac je protiv tog rešenja pokrenuo upravni spor, koji je okončan presudom Vrhovnog suda od 30.09.2005. godine o odbijanju njegove tužbe.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odlučio odbijanjem tužbenog zahteva za traženu naknadu opredeljenih vidova materijalne štete u visini uloženih sredstava u adaptaciju zajedničkog tavanskog prostora zgrade u stan, vrednosti opreme, slika i drugih stvari u njegovom stanu, kao i zakupnine za drugi stan, te za isplatu naknade štete zbog povrede prava ličnosti. Ovakvu odluku doneo je primenom odredaba čl.154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, na osnovu zaključivanja da nisu ispunjeni elementi osnova odgovornosti tuženog za štetu zbog koje tužilac potražuje naknadu, konkretno da u postupanju tuženog nema protivpravnosti ali ni neposredne uzročnosti u odnosu na bilo koju štetnu posledicu.

Analizirajući postupanje stranaka u spornom materijalnopravnom odnosu, prvostepeni sud je sumirao rezultate njihovih aktivnosti sa stanovišta važećih prinudnih propisa i zatim ocenio pojedinačno i ukupno učešće u nastalim pravnim posledicama u sporu za naknadu štete po pitanju njenog prouzrokovanja i odgovornosti za štetu. Utvrdio je da je tužilac izvršio radove na adaptaciji potkrovnog prostora zgrade u atelje – stan bez odobrenja nadležnog organa, koje ni naknadno nije pribavio, čime je ugrozio statiku i doveo do oštećenja zgrade, zbog čega mu je od strane nadležnih inspekcijskih i ostalih nadležnih organa za građevinske poslove naložen prestanak radova i njihovo rušenje, ali da nije postupio po takvim nalozima iz konačnih i pravnosnažnih rešenja, niti se dobrovoljno a ni po nalogu iselio iz adaptiranog stambenog prostora, te je konačno prinudno iseljen uz ispražnjenje prostora od njegovih stvari, koje su mu zapisnički predate uz prethodno obezbeđen smeštaj. S druge strane, tuženi kao investitor je neposredno i preko izvođača radova otkupio stanove i druge etažne delove njihovih vlasnika u stambenoj zgradi u ... ulici broj .., u ..., te je ishodovao građevinsku dozvolu za izgradnju poslovno-stambenog objekta na toj adresi uz nalog da u određenim rokovima prethodno poruši postojeću zgradu, te da je rušenje izvršio (posle iseljenja svih vlasnika osim tužioca koji je tu ostao još četiri naredne godine, zbog čega je prinudno iseljen), tek pošto su sva potrebna rešenja nadležnih građevinskih organa postala konačna, pravnosnažna i izvršna. Prvostepeni sud je, nalazeći da je tužilac sam odgovoran za eventualno nastalu štetu u čijem prouzrokovanju tuženi nije učestvovao na protivpravan način, presudom odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom prihvatio kao potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravno shvatanje, te razloge na kojima je zasnovana prvostepena presuda. Ocenio je pri tome navode žalbe kao neosnovane i za svoju ocenu je u obrazloženju pobijane presude dao dovoljne i prihvatljive razloge.

Navodima tužiočeve revizije neosnovano se pobijaju nižestepene presude zbog pogrešne primene materijalnog prava. Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je primenjeno materijalno pravo, a odluke sudova su sveobuhvatno obrazložene detaljnim i valjanim razlozima koje u svemu prihvata revizijski sud.

Vrhovni kasacioni sud u celini prihvata navode i razloge nižestepenih sudova iz pobijanih presuda u vezi sa zaključkom o nepostojanju osnova i elemenata odgovornosti tuženog za traženu naknadu opredeljenih vidova materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane tužiocu. U sprovedenom dokaznom postupku tužilac nije dokazao da je pretrpeo materijalnu štetu u određenom vidu i određenom obimu, kao ni nematerijalnu štetu zbog povrede prava njegove ličnosti, koje bi poticale od neke neovlašćene i nezakonite radnje ili propuštanja tuženog. Neovlašćene radnje samog tužioca (adaptacijom tavanskog prostora stambene zgrade u stan bez odobrenja nadležnih građevinskih organa i suprotno zaključenom ugovoru sa većinskim vlasnicima etažnih delova zgrade) izvršene na sopstveni rizik, ne mogu da predstavljaju osnov za njegovo sticanje prava svojine na adaptiranom stanu, niti za naknadu štete zbog rušenja adaptiranog stana i uklanjanja stvari radi vraćanja u prethodno stanje po nalogu iz pravnosnažnih i izvršnih rešenja nadležnih organa. Sopstvena protivpravna i nesavesna radnja ne može biti osnov za sticanje prava i za naknadu štete.

Kako, u vezi sa izloženim, tužilac nije postupio u skladu sa svojim obavezama iz ugovora o sanaciji krova i adaptaciji potkrovnog dela u stambeni prostor, zaključenog sa Savetom stambene zgrade u ..., nisu ni nastale pravne posledice tog ugovora koje bi se sastojale u sticanju njegovog prava svojine na adaptiranom stambenom prostoru. Suprotno, nastupila je objektivna nemogućnost izvršenja obaveze druge ugovorne strane, koja bi se sastojala u priznanju tog prava tužiocu, čime je nastala i nemogućnost daljeg izvršenja ugovora, za koje posledice odgovara sam tužilac. Nebitna je činjenica što zbog rušenja zgrade radi privođenja nameni u skladu sa pravnosnažnim i izvršnim rešenjima ugovor koji je tužilac zaključio prethodno sa Savetom stambene zgrade nije i formalno pred sudom raskinut. Kako tužilac svoju ugovornu obavezu nije u skladu sa ugovorom i zakonom ispunio, druga ugovorna strana oslobođena je ispunjenja svoje obaveze uz mogućnost da raskine ugovor i zahteva naknadu štete (član 138. Zakona o obligacionim odnosima).

Iz svih navedenih razloga i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za traženu naknadu štete prema tuženom u smislu čl.154, 155. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, pa je na osnovu čl.185, 189. i 200. istog zakona pravilno odlučeno nižestepenim presudama kada je odbijen u celini tužbeni zahtev za traženu glavnicu naknade štete i za kamatu.

Obe pobijane nižestepene presude sadrže detaljno obrazloženje o utvrđenim činjenicama, navodima i zahtevima stranaka i primeni materijalnog prava, na osnovu konkretnih rezultata dokaznog postupka. S tim u vezi se revizijom neosnovano ukazuje na učinjenu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog u članu 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, koja bi se sastojala u odsustvu obrazložene sudske odluke.

Deo navoda tužiočeve revizije se neposredno ili posredno (pozivanjem na dokazne predloge i rezultat sprovedenog dokaznog postupka) odnosi na činjenično stanje, ukazivanjem na njegovu nepotpunost, odnosno pogrešno utvrđenje. Kako se revizija ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, u smislu člana 398. stav 2. ZPP, takvi revizijski navodi nisu mogli uticati na drukčiju odluku o ovom vanrednom pravnom leku, pa nisu posebno obrazloženi.

Zbog svega navedenog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci presude. Pravilna je i odluka o troškovima postupka koja je doneta na osnovu člana 154. i 155. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Ljubica Milutinović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić