Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2611/2021 od 08.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je kao ministar u Vladi Republike Srbije dana ....2019. godine, u dnevnom listu „Večernje novosti“ u tekstu pod naslovom „Moj lični stav – što brže razgraničenje sa Albancima“, izjavio: „Ja sam za što brže i sigurnije razgraničenje sa Šiptarima. Ovo je moj lični stav i ja za ovo nemam ni podršku predsednika Vučića, ni Vlade Srbije, niti je Skupština ikada raspravljala o tome“. Dana ...2019. godine za isti dnevni list u tekstu pod naslovom „Hoće li Šiptari da ih zovem Arnauti ili Arbanasi?!“ izjavio je: „Najavu tužbe protiv mene zbog toga što albance sa Kosova i Metohije nazivam Šiptarima, tumačim kao nastavak zabrane odlaska u Jasenovac ili na prostor Kosova. Srbi koji ne ćute – moraju biti ućutkani. Shvatiću tužbu kao kompliment za doslednost i upornu borbu za istinu. To je termin koji Šiptari koriste sami za sebe i ne znam zašto bi bio uvredljiv. Možda nije dobar izgovor? Za mene bi uvreda bila da me neko zove drugačije nego što ja zovem sebe. Šiptar je termin koji označava Albance sa Kosova i ukazuje da se ne misli na Albance koji žive u centralnoj Srbiji ili u Albaniji i ne znam šta je tu sporno. Da li bi bilo bolje koristiti turske izraze Arnaut, Arbanas?“.

Naziv „Šiptar“ je slovenizovan oblik albanskog etnonima Shqiptar (Šćiptar) kojim Albanci sami sebe nazivaju (Albanija – Shqiptaret) i koji se počeo upotrebljavati u toku NOB-a u Jugoslaviji umesto ranijeg naziva „Arabanasi“ ili „Arnauti“ čime se htelo istaći jedinstvo albanskog naroda Jugoslavije i Albanije i koji je vremenom usled nepovoljne političke situacije regionalizovan, te je poslužio za razlikovanje pripadnika albanske narodnosti u Jugoslaviji od Albanaca u Albaniji i ostalih po svetu, pa tako stiče negativnu konotaciju i smatra se uvredljivim. Prema navodima tužbe diskriminatorsko postupanje tuženog ogleda se u tome što je u svojim izjavama za medije pripadnike albanske nacionalne manjine pogrdno nazvao „Šiptarima“ čime vređa nacionalna osećanja Albanaca u Srbiji. Zbog toga tužilac traži utvrđenje da je tuženi učinio teški oblik neposredne diskriminacije povredom prava na zabranu govora mržnje iz člana 11. Zakona o zabrani diskriminacije, teški oblik neposredne diskriminacije uznemiravanjem ili ponižavajućim postupanjem iz člana 12. navedenog zakona i teški oblik neposredne diskriminacije nacionalnih manjina iz člana 24. istog zakona. Tuženi je u izjavi od ...2019. godine, izneo svoj lični stav o aktuelnoj političkoj temi koja se tiče Kosova, u kojoj je koristio reč „Šiptari“ za označavanje Albanaca koji žive na teritoriji Kosova i Metohije, dok je u izjavi od ...2019. godine javno izneo svoje mišljenje povodom najave tužbe zbog činjenice da Albance sa teritorije Kosova naziva „Šiptarima“ ponovo koristeći izraz „Šiptari“ za označavanje Albanaca sa teritorije Kosova i Metohije.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbene zahteve kao neosnovane, nalazeći da tuženi svojim izjavama nije neposredno diskriminisao albansku nacionalnu manjinu, s obzirom da nedostaje osnovni elemenat da bi postojala neposredna diskriminacija – nejednako postupanje. Diskriminacija pripadnika jedne nacionalne manjine bila bi moguća u odnosu na pripadnike većinskog srpskog naroda, kao i na pripadnike drugih nacionalnih manjina, što znači identifikaciju grupe u odnosu na koju bi se upoređivanjem postupanja tuženog u analognoj situaciji moglo zaključiti da tuženi prema albanskoj nacionalnoj manjini nepovoljnije postupa (test diskriminacije). Tužilac nije učinio verovatnim da postoje grupe prema kojima tuženi povoljnije postupa, a da je pri tome jedina razlika između njih pravno zaštićena osnova – nacionalna pripadnost. U konkretnom slučaju izjava od ...2019. godine, nesumnjivo predstavlja politički govor tuženog iz kojeg proizilazi da se zalaže za što brže i sigurnije „razgraničenje sa Šiptarima“ i predstavlja njegov lični stav, što nesumnjivo proizilazi iz celine izjave, koji je izneo u svojstvu političara – predsednika Pokreta socijalista na temu koja je od opšteg interesa – rešavanja aktuelnog pitanja nastalog povodom samoproglašene nezavisnosti Kosova, dok u drugoj izjavi od ...2019. godine, tuženi iznosi svoj stav o najavljenoj tužbi protiv njega zbog prethodno date izjave i svoje mišljenje o tome da takvo označavanje nacionalne manjine ne može biti uvreda, kao i razloge za to svoje mišljenje. Činjenica da tuženi u izjavama naziva Albance sa teritorije Kosova i Metohije izrazom „Šiptari“ sama po sebi nije dovoljna da bi se to smatralo diskriminatorskim postupanjem, podsticanjem mržnje ili nasilja prema njima, jer iako uvredljiva sama reč ne predstavlja ideju, informaciju ili mišljenje koje podstiče nejednakost, nasilje ili mržnju prema ovoj grupi. Obe izjave sagledane u kontekstu i prema cilju, po stanovištu nižestepenih sudova ne pozivaju na nasilje, mržnju, diskriminaciju protiv albanske nacionalne manjine zbog čega ne mogu predstavljati govor mržnje. Upotreba određenih reči makar one bile uvredljive za određenu grupu ne može se posmatrati van konteksta u kojem su upotrebljene, pri čemu je izražavanje političkog, ideološkog i drugog stava i mišljenja garantovano pravom na slobodu izražavanja u članu 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i u članu 46. Ustava Republike Srbije. Govor mržnje za razliku od „običnog“ uvredljivog izražavanja podrazumeva ekstremnu netolerantnost, tako da mora biti višeg intenziteta da bi bio označen kao govor mržnje. S obzirom da je govor mržnje vid ograničenja fundamentalne slobode govora koja prema tradicionalnom kriterijumu zastupanom u praksi Evropskog suda za ljudska prava uključuje i mogućnost da upotrebljeni izraz eventualno „uvredi, šokira ili uznemiri“, onda se podrazumeva da uvredljivost iskaza sama po sebi, izvan konteksta, ne može biti dovoljna za govor mržnje, već se samo pažljivim ispitivanjem konteksta može napraviti smislena razlika između šokantnog i uvredljivog jezika koji je zaštićen članom 10. Konvencije i onoga koji gubi pravo na toleranciju u demokratskom društvu. Zato i pored činjenice da je neprihvatljivo da se u javnom govoru pripadnici nacionalne manjine označavaju onako kako oni sa aspekta svog nacionalnog bića smatraju uvredljivim, član 10. stav 2. Konvencije ne ostavlja mnogo prostora za ograničenje slobode izražavanja u oblasti političkog govora ili u pogledu pitanja od opšteg interesa. Date izjave tuženog ne predstavljaju ni poseban oblik diskriminacije iz člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije jer nisu direktno usmerene prema pripadnicima albanske nacionalne manjine, pošto im se tuženi nije direktno obraćao, tako da izneti politički stav i mišljenje nije moglo proizvesti strah, odnosno neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. Takođe, po stanovištu nižestepenih sudova u konkretnom slučaju nije izvršen ni težak oblik diskriminacije iz člana 13. stav 1. tačka 1, 3. i 6. navedenog zakona, niti diskriminacija nacionalne manjine iz člana 24. jer pripadnici albanske nacionalne manjine, datim izjavama nisu stavljeni u nejednak i nepovoljniji položaj da bi im zbog njihovog ličnog svojstva (nacionalne pripadnosti) bilo uskraćeno i povređeno neko pravo.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odlučujući na izložen način, primenom Međunarodnih pravnih akata, Ustava Republike Srbije, te Zakona o zabrani diskriminacije.

Ustav Republike Srbije u članu 21. zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Ustav Republike Srbije jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje i propisuje da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to, pored ostalog, neophodno i radi zaštite prava i ugleda drugih (član 46).

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“- Međunarodni ugovori br. 9/03, 5/05 i 7/05 – ispr. „Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, br. 12/10 i 10/15), odredbom člana 14. zabranjuje diskriminaciju i propisuje da se uživanje prava i sloboda propisanih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što su pol, rasa, boja kože, jezik, veroispovest, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno poreklo, veza sa nekom nacionalnom manjinom, imovno stanje, rođenje ili drugi status.

Ustavna zabrana diskriminacije bliže je razrađena u Zakonu o zabrani diskriminacije, tako što po članu 2. stav 1. izrazi "diskriminacija" i "diskriminatorsko postupanje" označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima (u daljem tekstu: lična svojstva).

Iz navedenog sledi da su najbitnije karakteristike diskriminacije – pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45. stav 2. citiranog Zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

S obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, relevantna je odredba člana 11. (govor mržnje) kojom je zabranjeno izražavanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog ličnog svojstva, u javnim glasilima i drugim publikacijama, na skupovima i mestima dostupnim javnosti, ispisivanjem i prikazivanjem poruka ili simbola i na drugi način, kao i član 12. stav 1. kojim je zabranjeno uznemiravanje, ponižavajuće postupanje i polno i rodno uznemiravanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica ili grupe lica na osnovu njihovog ličnog svojstva, a naročito ako se time stvara zastrašujuće, neprijateljsko, degradirajuće, ponižavajuće i uvredljivo okruženje. Pored toga u članu 24. zabranjena je diskriminacija nacionalnih manjina i njihovih pripadnika na osnovu nacionalne pripadnosti, etničkog porekla, verskih uverenja i jezika. Način ostvarivanja i zaštita prava pripadnika nacionalnih manjina uređuje se posebnim zakonom.

Naime, govor mržnje je obraćanje najširoj publici, kojim se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje, protiv pripadnika određene grupe, čiji psihički integritet se na taj način posredno narušava. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi definisao govor mržnje kao „svaki oblik izražavanja koji širi, podstiče, promoviše ili opravdava mržnju koja je zasnovana na netoleranciji” (Erbakan v. Turkey, predstavka br. 59405/00, presuda od 6. jula 2006). Uznemiravanje i ponižavajuće postupanje podrazumeva, pak, direktno obraćanje pripadnicima date grupe, tako da se stvara strah, ili neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. U konkretnom slučaju po pravilnom stanovištu nižestepenih sudova toga nema. Obe izjave tuženog sagledane u celini i kontekstu u kojem je upotrebljena reč „Šiptari“, ne pozivaju na nasilje, mržnju, diskriminaciju protiv albanske nacionalne manjine, niti predstavljaju govor mržnje. Izražavanje političkog, ideološkog i drugog stava i mišljenja, koje je garantovano pravom na slobodu izražavanja u članu 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i u članu 46. Ustava Republike Srbije, uključuje i mogućnost da upotrebljeni izraz eventualno „uvredi, šokira ili uznemiri“, pa uvredljivost određene reči sama po sebi, izvan konteksta, ne može biti dovoljna za zaključak o govoru mržnje koji mora biti višeg intenziteta, odnosno podrazumeva ekstremnu netolerantnost. Imajući u vidu sve navedeno, suprotno navodima revizije, date izjave tuženog ne mogu se kvalifikovati kao govor mržnje, jer i pored navoda o uvredljivom sadržaju upotrebljene reči, kao naziva za Albance sa teritorije Kosova i Metohije, iz konteksta date izjave nije prepoznatljiv cilj da stigmatizuje, povredi ili ponizi grupu na osnovu ličnog svojstva, odnosno da stvori netrpeljivost i mržnju prema grupi ili poziv na nasilje. Po pravilnom stanovištu nižestepenih sudova, date izjave tuženog ne predstavljaju ni poseban oblik diskriminacije iz člana 12. Zakona o zabrani diskriminacije jer nisu direktno usmerene prema pripadnicima albanske nacionalne manjine, pošto im se tuženi nije direktno obraćao, tako da izneti politički stav i mišljenje nije moglo proizvesti strah, odnosno neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, niti diskriminaciju nacionalne manjine iz člana 24. jer pripadnici albanske nacionalne manjine, datim izjavama nisu stavljeni u nejednak i nepovoljniji položaj, da bi im zbog njihovog ličnog svojstva (nacionalne pripadnosti) bilo uskraćeno i povređeno neko pravo. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković