.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2074/2020
04.12.2020. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Crnogorac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Boško Kovačević, advokat iz ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4755/19 od 21.01.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 04.12.2020. godine, doneo je:
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4755/19 od 21.01.2020. godine u delu u kome je potvrđena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 977/18 od 24.09.2019. godine u stavovima 1, 2. i 3. izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Prvostepenom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 977/18 od 24.09.2019. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je prigovor zastarelosti potraživanja. U stavu drugom odbijen je prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog. U stavu trećem izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 41.384,26 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.217. godine do isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U stavu četvrtom izreke odbijen je zahtev tužioca za isplatu iznosa od 18.615,74 evra sa traženom zakonskom zateznom kamatom, zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od 17.03.2008. godine do 31.08.2017. godine, kao i zahtev tužioca da se isplata dosuđenog iznosa izvrši u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. U stavu petom izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati troškove parničnog postupka u iznosu od 240.730,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa odbijen. U stavu šestom izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4755/19 od 21.01.2020. godine žalba tuženog je usvojena, a žalba tuženog je delimično usvojena. Prvostepena presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 977/18 od 24.09.2019. godine je ukinuta u pobijanom odbijajućem delu iz stava četvrtog i u stavovima petom i šestom izreke, dok je u stavovima prvom, drugom i trećem potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kome je njegova žalba odbijena i prvostepena presuda potvrđena, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama određenim članom 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka nije konkretno ukazano.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca (otac, sada pok. VV) u svojstvu kupca sa tuženim je zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti (stana u izgradnji) dana 17.03.2008. godine. Ugovorena cena za stan iznosila je 41.384,26 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Ugovor je zaključen u pisanoj formi, a potpisi ugovarača su overeni pred sudom. U vreme zaključenja ugovora prodavac je imao položaj preduzetnika i poslovao je pod imenom SZZR „Zidar“ Šid (iz registra privrednih subjekata je brisan dana 03.12.2008. godine). Kupac nepokretnosti je platio prodavcu ukupan iznos od 41.384,26 evra, u dinarskoj protivvrednosti, u nekoliko sukcesivnih uplata na račun tuženog, u periodu od 18.03.2008. godine do 28.03.2008. godine. Takođe je utvrđeno da je investitor gradnje stambeno poslovnog objekta bila Opština Šid, dok je prodavac bio izvođač radova. Opština je prekinula finansiranje gradnje i posledično tome tuženi nije izgradio zgradu u kojoj se nalazi stan koji je prometovao u korist oca tužioca.
Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima izvode zaključak da je tuženi u obavezi da vrati tužiocu iznos od 41.384,26 evra u dinarskoj protivvrednosti.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilna je drugostepena odluka u pobijanom delu.
Tužilac i tuženi su bili u obligacionom odnosu, po osnovu ugovora o izgradnji stambene jedinice. Tuženi se obavezao da izgradi i preda u posed tužiocu stan ugovorenih karakteristika, sa garažnim mestima, dok se tužilac obavezao da mu plati ugovorenu cenu. Saglasno svojoj ugovornoj obavezi, tužilac je avansno platio tuženom, tada preduzetniku, iznos od 41.384,26 evra u dinarskoj protivvrednosti. Uplata je izvršena na tekući račun, a tuženi je navedenu okolnost potvrdio u pisanoj potvrdi od 17.03.2008. godine. Nepokretnost koja je predmet ugovora nije izgrađena, niti je tuženi vratio uplaćena sredstva.
Polazeći od navedenog, pravilno je primenjeno materijalno pravo kada je tuženi obavezan da tužiocu vrati avansno isplaćena sredstva na ime ispunjenja ugovora. Kao pravni osnov tužbenog zahteva, odnosno relevantno materijalno pravo u sadržini pobijane odluke navodi se sticanje bez pravnog osnova u smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Preciznosti radi, revizijski sud ukazuje da je između tužioca i tuženog postojao pravni odnos uspostavljen ugovorom o prodaji stana u izgradnji. Kako je takav pravni posao prestao da važi raskidom, zbog neispunjenja, tada se vraćanje datog ne ostvaruje po osnovu sticanja bez pravog osnova, već na osnovu pravnih posledica raskida ugovora u smislu člana 132. Zakona o obligacionim odnosima. Raskidom ugovora pravni osnov izvršenih prestacija prestaje da postoji (otpada) što jeste deo zakonske definicije sticanja bez pravnog osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, opisanu situaciju taj zakon reguliše na poseban način u članu 132, propisujući pravna dejstva raskida ugovora u pogledu izvršenih obaveza. Ova dva pravna osnova imaju istu prirodu, ali se prioritetno primenjuju pravila koja pravno pitanje tretiraju na poseban način, a to su u predmetnom slučaju pravila o restituciji usled raskida ugovora.
Nasuprot navodima revizije, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da utuženo potraživanje nije zastarelo, shodno opštem roku zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo, stoga, što za potraživanje koje je predmet tužbenog zahteva zakonom nije propisan poseban rok zastarelosti, pa sledi da ono zastareva u opštem roku od deset godina. Nije bilo mesta primeni trogodišnjeg (subjektivnog) ili petogodišnjeg (objektivnog) roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer predmetno potraživanje nema karakter naknade štete.
Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove presude.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
