Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 495/20 od 21.01.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno rešenje Višeg suda u Beogradu P 565/18 od 25.06.2019. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 565/18 od 11.12.2018. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 04.09.2019. godine u stavu prvom izreke, tako što je obavezana tužena da na ime naknade nematerijalne štete isplati tužiocu iznos od 4.000.000,00 dinara, dok je u preostalom delu za iznos od još 6.070.000,00 dinara tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tužene kao neosnovana i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 565/18 od 11.12.2018. godine ispravljena rešenjem istog suda od 04.09.2019. godine u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u petom stavu izreke navedne presude Višeg suda u Beogradu, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 88.500,00 dinara na ime troškova celog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u preinačenom delu, tužilac je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju, shodno članu 403. stav 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac se sa ... godina odazvao vojnom pozivu za odsluženje vojnog roka u kasarnu u Beogradu, gde je istakao „prigovor savesti i nenošenja oružja“, nakon čega je pravnosnažnom presudom Vojnog suda u Beogradu 1K 191/85 od 12.06.1985. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine. Na osnovu rešenja Kazneno – popravnog doma za osuđene maloletnike u Valjevu od 08.02.1988. godine pušten je na uslovni otpust koji je trajao do isteka vremena na koje je izrečena kazna, do 07.05.1988. godine. Tužilac je bio lišen slobode 1007 dana. U Vojnom zatvoru u Beogradu proveo je oko tri meseca, zatim je kratko boravio u Okružnom zatvoru u Beogradu, a zatim je do kraja odsluženja kazne zatvora boravio u zatvoru u Valjevu. Osim mesec dana po prijemu u karantin u zatvoru u Valjevu, koji je trajao oko mesec dana u kome je vaspitač „ponižavao“ zatvorenike vikom i na druge slične načine, tužilac nije imao loš tretman u zatvoru. Mučila ga je nesanica, zbog čega je uzimao lekove za spavanje, a izlazak iz zatvora mu je bio mnogo stresniji nego sam boravak u njemu, jer se vratio u selo u ... u ... srpsku sredinu gde je bilo nezamislivo da neko odbije da ide u vojsku, zbog čega su se prema njemu odnosili sa podozrenjem i omalovažavanjem. Odlazak u zatvor je loše uticao na njegovo samopouzdanje, teže se uklapao u sredinu, a odrazio se i na nalaženje posla. Njegov boravak u zatvoru bio je stresan i za njegove roditelje. Tužilac je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Sremskoj Mitrovici Reh 54/16 od 10.07.2017. godine, kojim je utvrđeno da je presuda Vojnog suda ništava od trenutka njenog donošenja, kao i njene pravne posledice i da se tužilac ima smatrati neosuđivanim licem, koje je potvrđeno rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Rehž 185/17 od 03.10.2017. godine. Zahtevom od 06.11.2017. godine tužilac se neuspešno obraćao Ministarstvu pravde – Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje radi isplate nematerijalne i materijalne štete u vansudskom postupku.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, odredbu člana 26. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 92/11) kada su našli da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa Zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi i da je tužena u obavezi da tu štetu i nadoknadi.

Ocenjujući sve okolnosti konkretnog slučaja i to da je tužilac lišen slobode i osuđen na kaznu zatvora koju je u pretežnom delu izdržao, prvostepeni sud je zaključio da iznos od 10.070.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu, zbog čega je i odlučio kao u stavu prvom izreke.

Nalazeći da je prvostepeni sud, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio odredbu člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je pobijanu presudu u tom delu preinačio, zaključivši da pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode predstavlja iznos od 4.000.000,00 dinara, kojim će se iznosom postići satisfakcija tužioca.

Odredba člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima obavezuje sud da prilikom odlučivanja o zahtevu o naknadi nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, vodi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenom zakonskom odredbom predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost. Naime, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji.

Imajući u vidu navedene kriterijume za određivanje pravične naknade, pravilno je po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud zaključio da iznos od 4.000.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za pretrpljene duševne bolove, koji je srazmeran jačini trajanja duševnih bolova koje je tužilac pretrpeo i posledicama koje su zbog pretrpljenih bolova trajno ostale. Prilikom odmeravanja naknade uzeti su u obzir značaj povređenog dobra i cilj kome služi pravična naknada, a to je ublažavanje posledica pretprljenih bolova. Dosuđivanje većeg iznosa ne bi bilo u skladu sa svrhom koja se ostvaruje pravičnom novčanom naknadom.

Na drugačiju ocenu pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda nije od značaja pozivanje tužioca u reviziji da je drugim licima u drugim parničnim postupcima dosuđena naknada štete u većem iznosu nego što je tužiocu, računajući po jednom danu provedenom u zatvoru, obzirom da se visina naknade štete ne utvrđuje po danu provedenom u zatvoru, nego prema kriterijumima propisanim odredbom člana 200. stav 2. ZOO.

Neosnovani su navodi revizije o diskriminaciji tužioca u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjenično- pravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfakciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem i objavljivanjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonito postupanje prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je, iako nedovoljna satisfakcija, u znatnoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovanog lišenja slobode. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je ovde učinjena greška i dr) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Dosuđivanje višeg iznosa novčane naknade bilo bi protivno članu 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno i zaključio drugostepeni sud.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić