Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi BB je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je sudu dostavio odgovor na reviziju tuženog BB.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revident u reviziji ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 374. stav 2.tačke 4. i 12. Zakona o parničnom postupku, međutim, te bitne povrede nisu razlog zbog kog revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. Zakona o parničnom postupku. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, koje bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je, u svojstvu kupca, sa tuženim VV, kao prodavcem, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 28.06.2009. godine, koji za predmet ima dvosoban stan br. ... u objektu ... na lokaciji ''...'', na građevinskim parcelama ...-... i ...-... KO ..., površine 70,95 m2, sa garažom u suterenu zgrade površine 16,74 m2 u ..., u Ul. ... br. ... . Ugovorenu kupoprodajnu cenu stana u iznosu od 157.000 evra, tužilac je u celini isplatio, sa svog računa, na račun tuženog VV, a potom ga je tuženi VV uveo u posed stana. Tokom 2011.godine, tužilac je saznao da je tuženi BB raspolagao predmetnim stanom čiji je vlasnik postao na osnovu zaključenog ugovora o kupoprodaji sa tuženim VV dana 18.02.2011.godine. Taj ugovor je navodno zaključio tuženi VV, kao vlasnik nepokretnosti, sa tuženim BB, kao kupcem, tako što je u ime tuženog VV, a kao njegov punomoćnik, ugovor potpisao tuženi BB, koji je ujedno i kupac nepokretnosti koja je predmet tog ugovora. Protiv tuženog BB vođen je krivični postupak zbog falsifikovanja, između ostalog i punomoćja na osnovu kojih je on prodavao predmetnu nepokretnost drugim kupcima, zaključivši više ugovora o kupoprodaji sa različitim licima. Tuženi VV se izjasnio da nikada nije ovlastio, punomoćjem, tuženog BB da proda predmetni stan imajući u vidu da je taj stan otuđio u korist tužioca ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 28.06.2009. godine. Ne postoje spisi overe punomoćja kojim je tuženi VV navodno ovlastio tuženog BB za raspolaganje predmetnim stanom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi, kod utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili da je ništav ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih dana 17.02.2011. godine, a overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dana 18.02.2011. godine pod br. Ov .../... i aneks tog ugovora zaključen dana 25.07.2011. godine, a overen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu dana 27.07.2011. godine pod br. Ov .../.. .

Odredbom člana 26. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ugovor zaključen kad su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora.

Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, kako je propisano odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Kao pravni posao, ugovor počiva na volji lica koja se njime obavezuju, koja podrazumeva svest o značaju radnje koju preduzimaju i htenje te radnje. U konkretnom slučaju, jedna ugovorna strana, prodavac, tuženi VV, nije učestvovao u zaključenju predmetnog ugovora, niti je imao svest i volju da predmetni stan proda tuženom BB. Zbog toga se ovde radi o nepostojećem ugovoru kome nedostaje element bez koga ugovor ne može da postoji, a to je saglasnost volja. Nepostojeći ugovori su obuhvaćeni kategorijom ništavih ugovora koji nemaju zakonsku važnost i postoje samo prividno. Na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice, shodno odredbi člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a tužilac je, kao lice koje je predmetni stan pribavilo dvostrano obavezujućim, kupoprodajnim ugovorom, svakako zainteresovano lice za isticanje ništavosti predmetnog ugovora zaključenog između tuženih.

Navodima revizije tuženi BB ukazuje na nalaz i mišljenje veštaka grafološke struke o tome da je sporni potpis na punomoćju od 28.12.2009. godine najverovatnije ispisao VV, iskrivljavanjem vlastitog potpisa. Ta činjenica, međutim, ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, imajući u vidu da je sudski veštak – grafolog, u tom svom mišljenju ukazao da je za veštačenje korišćena fotokopija punomoćja. Pošto ne postoji sudski spis overe punomoćja od 28.12.2009. godine, koje je navodno potpisao tuženi VV, sledi da je nalaz grafologa bez značaja za odlučivanje, jer nije zasnovan na validnoj – originalnoj dokumentaciji.

Navodima revizije revidenta o tome da je, shodno odredbi člana 454. stav 1. i člana 460. Zakona o obligacionim odnosima, moguća prodaja tuđe stvari i da takav ugovor nije ništav, takođe se ne dovodi u sumnju pravilnost odluke nižestepenih sudova. Predmetni ugovor je ništav jer nije zaključen, imajući u vidu da tuženi VV nije punomoćjem ovlastio tuženog BB da u njegovo ime, kao prodavca, zaključi sa sobom ugovor o prodaji predmetnog stana, kao kupcem, pa to što tuženi VV, u vreme kada je predmetni ugovor između tuženih zaključen, nije više bio vlasnik stana jer ga je prethodno prodao tužiocu, nije razlog, u ovom slučaju, za ništavost predmetnog ugovora. Tuženi VV nije, predmetnim ugovorom, raspolagao tuđom stvari, nego takvog raspolaganja uopšte nije ni bilo, jer ne postoji punomoćje na osnovu koga je tuženi VV navodno ovlastio tuženog BB za zaključenje predmetnog ugovora. Zbog toga, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić