Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena druga bitna povreda postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Nišu St 70/11 od 24.05.2011. godine nad AD „Niš projekat“ iz Niša kao stečajnim dužnikom, otvoren je stečajni postupak i za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju, Centar za stečaj. Pravni prethodnik tužilje AA sada pok. BB bivši iz ..., prijavio je potraživanje u stečajnom postupku na ime duga a po osnovu presude Opštinskog suda u Nišu P 3903/09 od 25.11.2009. godine i rešenje o izvršenju I 11333/10 od 22.04.2010. godine a koje potraživanje potiče iz poslovnog odnosa pravnog prethodnika tužilje i stečajnog dužnika. Tužilja je izvršni poverilac po pravu predstavljanja odnosno po osnovu nasleđivanja iza smrti pok. BB što je konstatovano rešenjem Privrednog suda u Nišu St 70/2011 od 21.02.2018. godine. Od otvaranja stečajnog postupka 24.05.2011. godine do dana podnošenja prigovora predlagača ovde tužilje dana 10.03.2020. godine proteklo je skoro devet godina. Od podnošenja tužbe u predmetu Opštinskog suda u Nišu P 3903/09 do ishodovanja izvršne isprave 25.11.2009. godine i zatim podnošenja predloga za izvršenje dana 04.05.2010. godine i donošenja rešenja o izvršenju I 11333/10 od 22.04.2010. godine koje nije sprovedeno zbog otvaranja stečaja nad dužnikom proteklo je 12 godina. Tužilji AA kao izvršnom poveriocu je delimično priznato potraživanje u stečajnom postupku u iznosu od 7.890.480,68 dinara na ime glavnog duga i 292.678,00 dinara na ime troškova postupka, 1.347.201,75 dinara na ime kamate i 77.763,00 dinara na ime kamate na troškove. Svrstana je u treći isplatni red kao neobezbeđeno potraživanje. Stečajni dužnik AD „Niš projekat“ u stečaju ima evidentirane dve nepokretnosti i to: zgradu poslovnog prostora u ... broj ... i zgradu poslovnog prostora u ... broj ... u ... . Identifikovano je i nekoliko parcela na teritoriji Gradske opštine ..., naselje ... koje su bez validne dokumentacije o osnovu sticanja tih parcela. Na osnovu veštaka ekonomske struke utvrđeno je da ukupan iznos duga počev od 22.11.2008. godine na dan 12.06.2012. godine u visini od 9.816.813,37 dinara od čega je glavni dug u određenom iznosu a ostalo su kamate sve bliže napred naznačeno u prethodnom delu obrazloženja. Rešenjem Privrednog apelacionog suda Rž St 1405/20 od 09.07.2020. godine utvrđeno je da je predlagaču AA povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Nišu u predmetu St 70/2011.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan. Ovo iz razloga što ni pravni prethodnik tužilje ni tužilja nisu doprineli nastanku štete niti je bilo propusta u njihovom ponašanju. Stečajnog dužnika zastupa Agencija za privatizaciju, Centar za stečaj a stečajni dužnik je lice sa većinskim društvenim kapitalom. Postupak stečaja traje dugo. Tužena snosi objektivnu odgovornost za neostvarivanje prava prema dužnicima koji su bili preduzeća u društvenoj svojini odnosno državnoj svojini, zbog nedelotvornosti vođenja sudskog postupka.

Apelacioni sud nije prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje izveo pogrešan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovao pobijanu odluku usled čega je pogrešno primenio materijalno pravo. Pri tome, nalazi da iako je odgovornost tužene Republike Srbije objektivna, tužilja je bila dužna da dokaže da je na dan pokretanja postupka stečaja stečajni dužnik imao imovinu koja je bila dovoljna da se potraživanje pravnog prethodnika tužilje namiri po zakonskom redu namirenja relevantnim u izvršnom odnosno stečajnom postupku. Međutim, tužilja nije nudila dokaze na okolnost vrednosti imovine dužnika iz koje je moglo biti sprovedeno namirenje potraživanja. Da bi se zahtev tužilje za naknadu materijalne štete mogao usvojiti, nužno je bilo da ona dokaže da je stečajni dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate pravni prethodnik tužilje, odnosno tužilja mogla da se naplati da je bilo efikasnog i delotvornog postupanja. Na tom stanovištu je i Vrhovni kasacioni sud u zaključku od 02.11.2018. godine koji je verifikovan i dopunjen dana 27.09.2019. godine. Tužilja je morala dokazati da je šteta nastala upravo zbog nepravilnog rada organa tužene, tj. da je dužnik imao dovoljno imovine na dan pokretanja stečajnog postupka prinudnog namirenja i da je nepravilan rad organa tužene za posledicu imao umanjenje imovine dužnika zbog čega dalje namirenje tužilje nije moguće. Stoga je tužbeni zahtev tužilje odbijen.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine. Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Članom 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Stavom 2. ovog člana propisano je da pored odredaba Zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) a stavom tri da odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Prema Zaključku Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda usvojenog na sednici održanoj 27.09.2019. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koje su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim i pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate.

Imajući u vidu da se u ovom slučaju ne radi o potraživanju iz radnog odnosa, već o komercijalnom potraživanju, odnosno o potraživanju po osnovu Ugovora o kupoprodaji od 25.02.2008. godine za isporučenu robu po ugovoru, te da tužilac nije predlagao niti dostavio dokaze iz kojih bi se moglo utvrditi da li je on pre pokretanja stečaja nad stečajnim dužnikom AD „VV“ ... pokušavao naplatu svog potraživanja, pravilan je stav drugostepenog suda da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ne dovodi do ostvarivanja prava na naknadu materijalne štete u situaciji kada nije reč o potraživanju iz radnog odnosa koja su bez krivice poverilaca ostala neizmirena u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić