Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rođena ...1996. godine u braku njene majke, ovde tužene i oca VV, a brak je razveden pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1017/21 od 06.12.2021. godine. Tužilja živi sa ocem i bratom u porodičnoj kući, koja je u vlasništvu njenog oca i tužilje sa 1/3 idealnog dela. Tužilja je završila srednju školu 2015. godine i nakon pauze od godinu dana, 01.07.2016. godine kao redovan student upisala prvu godinu osnovnih akademskih studija u trajanju od četiri godine – osam semestara. Školarina za svaku školsku godinu iznosila je 1.550 evra, dok je obnova školske 2017/2018 iznosila 100 evra, a obnova školske godine 2018/2019 500 evra. Tužilja je obnovila školsku godinu jer zbog porodičnih problema nije mogla da se posveti učenju, sada je na četvrtoj godini studija. Tužilja je apsolvent u školskoj 2022/2023 godini. Tužena živi u iznajmljenom stanu za koji plaća mesečnu zakupninu 200 evra i režijske troškove, zaposlena je kao trgovac na određeno vreme i radi u smenama sa prosečnom mesečnom zaradom koja je u periodu od 01.02.2022. godine do 31.07.2022. godine iznosila 45.559,90 dinara neto. Ukupne mesečne potrebe tužene pojedinačno opredeljene iznose 39.000,00 dinara, tužena u međuvremenu nije doprinosila izdržavanju tužilje i ima posredna saznanja da je tužilja zaposlena i predaje engleski jezik. Tužena nije u kontaktu sa tužiljom zbog narušenih porodičnih odnosa. Otac tužilje je zaposlen ne neodređeno vreme i njegova prosečna mesečna zarada za period od 01.04.2022. godine do 30.09.2022. godine iznosila je 68.425,51 dinara neto, korisnik je kredita i plaća mesečnu ratu od 21.020,39 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tužena shodno članu 155. stav 2. i 4. i člana 160. Porodičnog zakona u zakonskoj obavezi da doprinosi izdržavanju tužilje kao deteta koje je punoletno, ali nije navršila 26 godina života i apsolvent je na fakultetu sa nekoliko nepoloženih ispita, imajući u vidu da je do produženog školovanja došlo iz opravdanih razloga izazvanih porodičnom situacijom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev nalazeći da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odlučio da je tužena u obavezi da doprinosi izdržavanju tužilje. Ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, tužena nije u mogućnosti da bez ugrožavanja svoje egzistencije doprinosi izdržavanju tužilje, zbog čega u konkretnom slučaju nije ispunjen drugi kumulativni uslov propisan odredbom člana 155. stav 2. Porodičnog zakona za izdržavanje, pa je odlučeno kao u izreci.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 155. stav 2. i stav 4. i člana 160. Porodičnog zakona, kada je odlučio da tužena nije u obavezi da doprinosi izdržavanju tužilje koja je na redovnom školovanju.

Uslovi za ostvarivanje prava punoletnog deteta na izdržavanje od roditelja propisani su odredbom člana 155. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“broj 18/05, 72/11 i 6/15). Prema stavu 2. ovog člana punoletno dete koje se redovno školuje ima pravo na izdržavanje od roditelja srazmerno njihovim mogućnostima, najkasnije do 26 godine života. Izuzetak od ovog pravila propisan je stavom 4. istog člana, prema kome nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje, odnosno druge krvne srodnike.

Smisao odredaba člana 155. Porodičnog zakona, koje se odnose na uslove za izdržavanje punoletnog deteta na redovnom školovanju je da su roditelji u obavezi da se staraju o školovanju i stručnom usavršavanju svoje punoletne dece, u meri u kojoj im po redovnom toku stvari to omogućavaju životne i materijalne mogućnosti.

Po oceni Vrhovnog suda, na strani tužene postoje okolnosti koje vode zaključku da bi njena egzistencija bila ugrožena u slučaju usvajanja zahteva za izdržavanje tužilje, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, najpre zaradu tužene, opšte imovno stanje, kao i da je podstanar i ima troškove za zakupninu i režijske troškove. Sa druge strane, tužilja živi u kući čiji je suvlasnik sa 1/3, sa bratom i ocem koji je zaposlen na neodređeno vreme i ostvaruje zaradu u znatno višem iznosu od tužene, a tužilja kao punoletno lice ima mogućnost da sama doprinosi sopstvenom izdržavanju. Sledom navedenog, ceneći sve okolnosti na strani tužilje kao poverioca izdržavanja i oba roditelja tužilje kao dužnika izdržavanja, koje su od značaja za ocenu mogućnosti svakog od roditelja da doprinosi izdržavanju tužilje, kao i narušene porodične odnose i da tužilja sa tuženom majkom nije u kontaktu 2-3 godine i da je prvostepena presuda doneta neposredno pred tužiljin 26. rođendan (18 dana), po oceni Vrhovnog suda, udovoljenje postavljenom tužbenom zahtevu bi predstavljalo očiglednu nepravdu za tuženu.

Revizijskim navodima tužilja nije dovela u sumnju zaključak drugostepenog suda o razlozima za odbijanje tužbenog zahteva. Zbog toga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 155. stav 4. Porodičnog zakona, pozivanjem na zdravstveno stanje i postojeću radnu sposobnost tužene i mogućnosti da doprinosi izdržavanju tužilje. Naime, dužnik izdržavanja punoletnog deteta nije u obavezi da ulaže uvećane napore za pribavljanje potrebnih materijalnih sredstava kao kada je u pitanju obaveza izdržavanja maloletnog deteta. Ova obaveza nije bezuslovna, već postoji samo pod pretpostavkom da su roditelji u mogućnosti da doprinose izdržavanju, odnosno sud treba da oceni mogućnosti dužnika izdržavanja uzimajući u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, sva njegova primanja i stvarne mogućnosti da stiče zaradu i njegove vlastite potrebe i zakonske obaveze izdržavanja, što je u ovom slučaju pravilno drugostepeni sud ocenio. Kod navedenog, suprotno revizijskim navodima u sklopu svih okolnosti konkretnog slučaja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, u smislu člana 207. Porodičnog zakona u vezi članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odbio zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić