U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Katarine Manojlović Andrić, Jelene Ivanović i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Noel Đurišić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Beograda, čiji je zastupnik Gradsko javno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6981/19 od 25.09.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 17.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6981/19 od 25.09.2019. godine u stavu drugom, trećem četvrtom i petom izreke.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6981/19 od 25.09.2019. godine u stavu prvom izreke, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6981/19 od 25.09.2019. godine u stavu prvom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13518/14 od 02.04.2019. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 01.11.2005. godine do 04.02.2013. godine, isplati pojedinačno određene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u izreci presude), a stavom drugim izreke obavezan da za isti period uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime tužioca doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u pojedinačnim mesečnim iznosima, ukupno 432.317,09 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu isplati na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 18.septembra 2004. godine do oktobra 2005. godine pojedinačno određene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u izreci presude), a stavom četvrtim izreke odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 18. septembra 2004. godine do oktobra 2005. godine u pojedinačno navedenim mesečnim iznosima, a ukupnom iznosu od 38.470,62 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da isplati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 366.342,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti odluke do isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na troškove parničnog postupka, počev od 02.04.2019. godine do dana nastupanja uslova za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6981/19 od 25.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 13518/14 od 02.04.2019. godine u stavu trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da isplati tužiocu na ime naknade štete po osnovu izgubljene dobiti za period od 01.11.2005. godine do 04.02.2013. godine, pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom (sve bliže određeno u izreci). Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje na ime tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.11.2005. godine do 04.02.2013. godine u pojedinačno određenim mesečnim iznosima, a ukupno u iznosu od 432.317,09 dinara. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke, tako što je obavezan tužilac da isplati tuženom na ime troškova prvostepenog postupka iznos od 277.750,00 dinara, u roku od 15 dana. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da isplati tuženom na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 16.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio posebnu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 u daljem tekstu ZPP).

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca dozvoljena u delu kojim je preinačena prvostepena presuda na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je ispitao u tom delu presudu u smislu člana 408. ZPP i našao da revizija tužioca nije osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka u postupku pred drugostepenim sudom od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 18.08.2004. godine Sekretarijatu za privredu Gradske uprave Grada Beograda podneo prijavu radi pribavljanja dozvole za obavljanje delatnosti autotaksi prevoza putnika na teritoriji gradskog područja. Rešenjem istog organa od 13.02.2006. godine utvrđeno je da se tužiocu ne daje saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza putnika na teritoriji grada Beograda zato što ne postoji slobodno mesto za taksi vozilo. Žalba tužioca protiv ovog rešenja je odbačena kao neblagovremena, zaključkom drugostepenog organa od 11.03.2010. godine. Presudom Upravnog suda u Beogradu U 21083/10 od 15.03.2012. godine zaključak drugostepenog organa je poništen iz procesnih razloga koji se odnose na dostavljanje rešenja i predmet je vraćen istom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Gradskog veća Grada Beograda od 23.08.2012. godine usvojena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Sekretarijata za privredu od 13.02.2006. godine, osporeno rešenje je poništeno i predmet vraćen Sekretarijatu za saobraćaj. Isti organ je rešenjem od 31.01.2013. godine tužiocu odobrio obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, na osnovu čega je Agencija za privredne registre rešenjem od 04.02.2013. godine brisala tužiočevu samostalnu zanatsku radnju „BB“ i upisala tužioca kao auto-taksi prevoznika, sa šifrom delatnosti 4932- taksi prevoz.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da naknadi tužiocu štetu zbog izgubljene dobiti za period od 01.11.2005. godine do 04.02.2013. godine i da na ime tužioca za isti period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, dok je drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda i u tom delu odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete i za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Pobijana presuda zasnovana je na zaključku drugostepenog suda o nepostojanju osnova tužbenog zahteva za naknadu štete, imajući u vidu da je u vreme podnošenja tužiočevog zahteva (18.08.2004. godine) na snazi bila Odluka o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograd“, broj 12/02...14/04), saglasna tada važećem Zakonu o prevozu u drumskom saobraćaju koji je dozvoljavao jedinicama lokalne samouprave da odrede potreban broj auto – taksi prevoznika za konkretnu teritoriju, a da do stupanja na snagu Zakona o izmenama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju dana 26.07.2005 („Službeni glasnik RS“ broj 91/05), zahtev tužioca za izdavanje dozvole nije bio kompletiran jer je, kako on sam u svom iskazu navodi, nedostajao izveštaj o estetskom pregledu vozila. Imajući u vidu da je zabrana određivanja broja taksi prevoznika za određenu jedinicu lokalne samouprave važila samo u periodu od 26.07.2005.godine do 02.11.2005.godine, a da je rešenje organa tužene doneto 13.02.2006.godine kada je u primeni bio Zakon o izmenama Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju i da je u novoj Odluci o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograd“, broj 29/05) tuženi ponovo predvideo ograničenje broja auto-taksi prevoznika i u prelaznim odredbama odredio da će se započeti postupci po prijavi za upis u registar za rad taksi prevoznika koji nisu rešeni, nastaviti i rešavati po odredbama ove odluke i važećih propisa, što je i učinjeno donošenjem rešenja kojim je tužiocu odobreno obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, drugostepeni sud je ocenio da ne postoji osnov tužiočevog zahteva za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade usled nemogućnosti obavljanja auto-taksi delatnost, zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa tuženog, kao i da samo postojanje presude Upravnog suda kojom je poništen Zaključak drugostepenog organa tuženog, iz procesnih razloga, ne vodi drugačijem zaključku, odnosno stvaranju osnova za utvrđenje postojanja nezakonitog ili nepravilnog rada organa Gradske uprave Grada Beograda.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijom tužioca osporava izneti zaključak drugostepenog suda.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Pretpostavka ove odgovornosti je da organ pravnog lica postupa nezakonito (suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, odnosno propušta da primeni zakon, drugi propis ili opšti akt) ili nepravilno (protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti), čime se povređuju prava ili interesi nekog lica.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u postupanju organa tuženog nema nezakonitog i nepravilnog rada kao osnova njegove odgovornosti za štetu u smislu citirane zakonske odredbe, a izjavljenom revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Organ tuženog je tužiočev zahtev za obavljanje auto taksi delatnosti odbio zato što nije postojalo slobodno mesto za taksi vozilo. Takvo postupanje organa tuženog bilo je zakonito. Naime, Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 46/95 i 66/01), važećeg u vreme kada je tužilac podneo zahtev za davanje saglasnosti za obavljanje auto taksi delatnosti, bilo je propisano da opština, odnosno grad mogu propisati bliže uslove za obavljanje te delatnosti (član 36). Na teritoriji Grada Beograda tada se primenjivala Odluka o auto taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“ broj 12/02, 5/03 i 14/04), kojom je bilo propisano da fizičko lice može obavljati taksi prevoz kao preduzetnik ako, pored uslova utvrđenih zakonom, ispunjava i uslove utvrđene tom Odlukom, između ostalog i ako ima slobodno mesto taksi vozača prema godišnjem planu potreba iz člana 5. te Odluke (član 6. stav 1. tačka 7). Nesaglasnost odredbe člana 6. tada važeće Odluke o autotaksi prevozu sa Ustavom i zakonom utvrđena je odlukom Ustavnog suda Iu 53/04 od 29.09.2005. godine, a odredba je prestala da važi 21.10.2005. godine - danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 90/05, u skladu sa članom 51. stav 1. i 2. tada važećeg Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 32/91). Pritom, ta odluka Ustavnog suda ne sadrži odredbu da će se posledice primene neustavne odredbe otkloniti naknadom štete licima čija su prava povređena pojedinačnim aktom, u smislu člana 58. tada važećeg Zakona u postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka.

Postojanje slobodnog mesta za taksi vozilo neprestano je kao uslov da bi se licu odobrilo obavljanje taksi delatnosti, bilo propisano od 2002. godine osim u periodu od 21.10.2005. godine - dana objavljivanja odluke Ustavnog suda Iu 53/04 od 29.09.2005. godine, do 28.12.2005. godine - dana stupanja na snagu Odluke o auto taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, broj 29/05). Navedenom Odlukom je takođe propisano da fizičko lice može obavljati taksi prevoz kao preduzetnik ako, pored opštih uslova utvrđenih zakonom, ispunjava i uslove utvrđene tom Odlukom, između ostalog i da postoji slobodno mesto za taksi vozilo u skladu sa Programom iz člana 5. stav 1. te Odluke (član 8. stav 1. tačka 8). Ustavnost i zakonitost te odluke nisu bili predmet ocene Ustavnog suda, a ista je doneta na osnovu noveliranog Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju, po stupanju na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 91/05). Tim zakonom izmenjen je član 36. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju tako što je u članu 36. brisan četvrti stav kojim je bilo propisano da prilikom donošenja Programa iz stava 2. tog člana (programa kojim se, u skladu sa saobraćajno-tehničkim uslovima, definiše optimalno organizovanje auto taksi prevoza) opština, odnosno grad nemaju pravo da ograničavaju broj lica koja mogu obavljati auto taksi prevoz na teritoriji opštine, odnosno grada (uneta novelama Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju koje su stupile na snagu 26.07.2005. godine).

Pozitivnim rešenjem tužiočevog zahteva, omogućena je tužiocu promena preduzetničke delatnosti i faktički su otklonjene posledice nastale prvobitnim obdijanjem njegovog zahteva.

Navodi revizije o nepostupanju organa tuženog u primerenim rokovima, po oceni Vrhovnog kasacionog suda nisu od značaja, jer u vreme kada je upravni postupak vođen već je postojao institut ustavne žalbe, a u konkretnom slučaju nema podataka da se tužilac koristio tim sredstvom radi zaštite prava na suđenje u razumnom roku.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 149. i 150. ZPP.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane drugostepene presude u preinačujućem delu, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda (stav prvi izreke drugostepene presude) u smislu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepeni sud prema činjenicama utvrđenim u ovoj parnici doneo odluku u skladu sa pravnim stavom izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema potrebe za razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa i u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Iz iznetih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca dozvoli odlučivanje o reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u pobijanom delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. a u vezi člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta 28.07.2014. godine, a drugostepena presuda doneta 25.09.2019. godine.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP je propisano da, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, kojom je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete za period od 18. septembra 2004. godine do oktobra 2005. godine, u ukupnom iznosu od 174.863,73 dinara (sa akcesornim zahtevom za uplatu doprinosa) ne prelazi merodavnu vrednost za dozvoljenost revizije u dinarskoj protivvrednosti od 40.000 evra, to revizija tužioca u tom delu nije dozvoljena na osnovu citirane odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je u navedenom pobijanom delu odbacio reviziju tužioca kao nedozvoljenu na osnovu člana 413. ZPP i odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić