Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi VV je preko punomoćnika blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 55/14, ... 10/23) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pred prvostepenim i drugostepenim sudom, otac tužioca sada pokojni GG je kao zajmoprimac od tuženog VV kao zajmodavca na osnovu usmenog ugovora o zajmu 1986. godine pozajmio novac za kupovinu kuće u ... u ulici ... broj .., koju je ovaj usled njene dotrajalosti srušio i na tom mestu sagradio novi objekat - poslovni prostor sa dva lokala. Obzirom da tužiočev otac nije imao da vrati pozajmljeni novac tuženom VV, sporazumeli su se tokom 1987. godine da tuženi koristi jedan od ta dva lokala koji je predmet tužbenog zahteva u kome bi obavljao svoju mesarsku delatnost bez naknade do svog penzionisanja kada treba da lokal vrati GG, a ovaj da njemu dug vrati kada bude imao novca. GG je preminuo 1994. godine a nakon njegove smrti njegovu celokupnu imovinu, pa između ostalog i sporni lokal nasledila je njegova supruga DD, tužiočeva majka. Ona je 01.04.1997. godine u svojstvu zakupodavca zaključila sa tuženim VV kao zakupcem ugovor o zakupu predmetnog lokala na neodređeno vreme počev od tog dana a radi obavljanja mesarske delatnosti ovog tuženog, s tim što je konstatovano da je predmetni lokal u državini zakupca od 04.12.1987. godine. Članom 3. ugovora stranke su se saglasile da zakupac neće ni nadalje plaćati zakupninu za predmetni poslovni prostor s obzirom na nerešene imovinske odnose zakupca i pravnog prethodnika zakupodavca sada pokojnog GG, koji će to naknadno rešiti posebnim ugovorom. DD je 17.06.2004. godine pismeno otkazala ugovor o zakupu tuženom VV zbog neplaćanja zakupnine, navodeći da mu je korišćenjem poslovnog prostora počev od 04.12.1987. godine do tada isplaćen u celosti dug koji je sada pokojni GG imao prema njemu. Međutim i pored otkazanog ugovora o zakupu tuženi VV je nastavio sa korišćenjem predmetnog poslovnog prostora - lokala. On se penzionisao 2008. godine ali sporni lokal nije vratio DD kao njegovoj tadašnjoj vlasnici, već je u istom registrovana radnja ZMRT „Zlatiborac“ na njegovu ćerku sada pokojnu BB koja je sve do svoje smrti ...2019. godine koristila taj lokal zajedno sa svojim ocem koji joj je pomagao u poslu. DD je 15.09.2009. godine kao poklonodavac zaključila ugovor o poklonu Ov. br. 3954/09 kojim je poklonila sporni lokal svom sinu - ovde tužiocu AA kao poklonoprimcu. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđena je površina spornog poslovnog prostora - lokala od 35,05m2 i njegova struktura, a na osnovu nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina zakupnine za predmetni lokal za period od 15.09.2009. godine kada je tužilac postao njegov vlasnik pa do dana davanja tog nalaza i mišljenja 12.11.2017. godine u iznosu od ukupno 24.027.94 evra, odnosno 2.728.261,90 dinara prema kursu evra na dan davanja nalaza. Visina pozajmice od koje je vratio 5.000 DEM i duga sada pokojnog GG varira u rasponu iznosa od 23.000 DEM do 37.000 DEM prema iskazu tuženog VV sa ročišta održanog pred drugostepenim sudom, s tim da je njegova supruga DD nakon njegove smrti uzela od njega još 2.000 DEM radi plaćanja poreza, tako da ukupan dug prema njemu iznosi 39.000 DEM.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za iseljenje tuženog VV obzirom na činjenicu da mu ni tužilac a ni njegovi pravni prethodnici nisu vratili novac koji je pozajmio njegovom pokojnom ocu, tako da tuženi predmetni lokal ne koristi bez pravnog osnova, već naprotiv po osnovu učinjenog zajma. Takođe je zaključio da budući da tužilac nije isticao, niti dokazao da je bila ugovorena zabrana izdavanja predmetnog lokala u podzakup, da zato postoji osnov za korišćenje lokala od strane prvotuženog i drugotužene, odnosno da je tuženi VV mogao da ga izda u podzakup na osnovu člana 586. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Sledom toga je odbio i tužbeni zahtev za isplatu tražene zakupnine.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom usvojio tužbeni zahtev tužioca za iseljenje ovog tuženog iz predmetnog lokala, zauzevši stanovište da je on posle otkaza koji mu je dat 17.06.2004. godine od strane tadašnjeg vlasnika DD, koja ga je pritom obavestila da je kroz neplaćanje zakupnine u periodu od decembra 1987. godine pa do juna 2004. godine, dug koji je pokojni GG imao prema njemu izmiren u celosti, nastavivši da ga koristi nakon toga i nakon svog penzionisanja 2008. godine, od tada zajedno sa ćerkom pokojnom BB koja je u njemu obavljala svoju preduzetničku delatnost radnje „Zlatiborac“, ovaj poslovni prostor - lokal koristio bez pravnog osnova, a protivno volji vlasnika. Ocenio je da je tako korišćenje predmetnog lokala od strane tuženog VV protivno članu 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnim odnosima koji reguliše prerogative prava vlasnika stvari, u konkretnom slučaju tužioca AA, da raspolaže predmetnom nepokretnošću. Kako je tuženi nakon datog otkaza nastavio da koristi predmetni lokal bez pravnog osnova, drugostepeni sud je zaključio da tužiocu kao njegovom vlasniku zato pripada tražena zaštita prava vlasništva u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa da zahteva iseljenje tuženog iz istog, sa svim licima i stvarima.

Takođe je ocenio da je tuženi time što je nastavio da koristi predmetni lokal nakon svog penzionisanja 2008. godine tako što je neovlašćeno i protivno volji vlasnika u isti uselio svoju ćerku BB (u odnosu na koju je zbog smrti iste pravnosnažnim rešenjem utvrđen prekid postupka, kao i u odnosu na njenu preduzetničku radnju „Zlatiborac“) takvim postupanjem i izdavanjem u podzakup naneo štetu zakupodavcu, sledom čega je zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu na osnovu člana 219. ZOO naknadi korist koju je imao od upotrebe ove tuđe stvari u visini tržišne cene zakupnine spornog prostora, ali u visini traženog iznosa od 900.000,00 dinara (sa pripadajućom zakonskom kamatom) zbog vezanosti suda opredeljenim tužbenim zahtevom, bez obzira na utvrđenu veću visinu neisplaćene zakupnine za navedeni period. Donoseći odluku u ovoj pravnoj stvari drugostepeni sud je takođe zaključio da tuženi VV tokom celog trajanja postupka nije istakao kompenzacioni prigovor, niti protivtužbeni zahtev da bi sud imao ovlašćenja da utvrđuje da li je u konkretnom slučaju došlo do izmirenja duga sada pokojnog GG prema njemu jer bi sud time postupio van zahteva parničnih stranaka, utvrđivanjem visine zakupnine počev od 1987. godine od kada tuženi koristi predmetni lokal bez naknade pa do otkaza datog 2004. godine. Naročito s obzirom na to da tuženi nije ni isticao da je dogovor između njega i pokojnog GG bio da mu dug bude vraćen kroz neplaćanje zakupnine.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo zauzevši stanovište da tuženi VV predmetni lokal koristi bez pravnog osnova nakon što mu je zakup prestao otkazom na osnovu člana 597. stav 1. ZOO, a svakako nakon njegovog odlaska u penziju 2008. godine kao što su se to dogovorili učesnici ovog obligacionog odnosa.

Tuženi se u reviziji poziva na prigovor pravila istovremenog ispunjenja iz člana 122. stav 1. ZOO koji se može istaći samo kod dvostranih ugovora kod kojih se uzajamne obaveze rađaju kao izraz saglasnosti njihovih volja, ističući da ima pravo da sporni lokal drži bez naknade sve dok mu ostatak duga ne bude vraćen. Po nalaženju Vrhovnog suda, ovaj materijalno-pravni prigovor ne utiče na pravilnost pobijane presude, pre svega s obzirom na pravilan zaključak drugostepenog suda da nije imao ovlašćenja da utvrđuje visinu zakupnine predmetnog lokala za ceo period budući da se tuženi tokom postupka nije koristio svojim procesnim ovlašćenjima i nije istakao kompenzacioni prigovor, niti protivtužbeni zahtev, da bi se o njima moglo odlučivati. Naročito kada se ima u vidu da tuženi nije ni isticao da je sa pokojnim GG postigao dogovor da mu dug bude vraćen kroz neplaćanje zakupnine za predmetni lokal. Naprotiv, postignutim dogovorom, a kasnije i pismenim ugovorom o zakupu sa tadašnjim vlasnikom, bilo je predviđeno nešto drugo, da mu se zajam vrati nezavisno od korišćenja predmetnog lokala onda kada bude imao novca, a zajam je realni jednostrano obavezni ugovor.

Preostalim navodima revizije se napada utvrđeno činjenično stanje kao pogrešno i nepotpuno utvrđeno, ali to ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ove presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković