Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio ugovor o gotovinskom kreditu dana 19.06.2017. godine kojim je u članu 1. predviđeno da banka odobrava korisniku kredit sa pregledom obaveznih elemenata koji su određeni kao u prilogu ugovora: Obavezni elementi ugovora o kreditu – gotovinski kredit koji se prilažu uz ugovor i čine njegov sastavni deo. Obaveznim elementima ugovora predviđeno je da se korisniku odobrava kredit u iznosu od 200.000,00 dinara, a u odeljku 3. koji nosi naziv „troškovi kredita“ u stavu 3.5. predviđeni su vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i to naknada za odobravanje u iznosu od 2.000,00 dinara, jednokratno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i utvrdio ništavost ugovorne odredbe sadržane u stavu 3.5. Obaveznih elemenata ugovora, kao njegovog sastavnog dela nalazeći da banka ima pravo na naknadu troškova povodom obrade i puštanja kredita u tečaj uz uslov da su ti troškovi iskazani i navedeni u ponudi banke tako jasno i nedvosmisleno da korisnika kredita ne dovode u zabludu o kakvim troškovima je reč, a što banka nije dokazala da je tužiocu kao korisniku kredita pre zaključenja ugovora predočila postojanje obaveza po osnovu troškova obrade kredita.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište nalazeći da predmetna ugovorna odredba nije ništava jer je tužilac kroz plan otplate kredita i pregled obaveznih elemenata ugovora obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, pa nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pri čemu je saglasna uslovima o određenosti ugovorne obaveze iz člana 50. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište drugostepenog suda je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo prvo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 19.06.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čiji osnovne elemente sačinjava banka, kao davalac finansijske usluge, pri čemu je dužna da klijentu pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali ukoliko je korisniku kredita u ponudi jasno predočena obaveza plaćanja naknade za obradu kredita čiji je iznos izražen u apsolutnom novčanom iznosu, uz iskazanu efektivnu kamatnu stopu koja pokazuje ukupnu cenu kredita, time je korisniku omogućeno da se informiše o uslovima kredita i da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga. Ponuda sačinjena na odgovarajućem obrascu (1b. – osnovni podaci o kreditu) uručuje se korisniku kredita pre zaključenja ugovora (tačka 12. Odluke NBS), dok se pregled obveznih elemenata ugovora o kreditu i plan otplate kredita uručuju korisniku uz primerak zaključenog ugovora (tačka 13. Odluke NBS). Zato je pogrešno stanovište drugostepenog suda da je tužilac u predugovornoj fazi informisan o vrsti i visini troškova kredita uručenjem obveznih elemenata ugovora o kreditu i plana otplate kredita. Kako je u skladu sa jednim od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), izostala predugovorna faza, to je predmetna ugvorna odredba ništava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi revizijskog postupka koji su odmereni na ime sastava revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, kao i troškovi na ime sudske takse za reviziju u iznosu od 3.800,00 dinara i revizijsku odluku u iznosu od 5.700,00 dinara, a sve prema važećoj Advokatskoj i Taksenoj tarifi. Preinačenjem drugostepene odluke potvrđena je odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su tužiocu pravilno odmereni i priznati prvostepenom presudom.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić