Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/20) u vezi člana 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005...6/2015) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletna GG rođena je ...2016. godine iz vanbračne zajednice tužene i sina tužilaca, pokojnog DD, koji je preminuo ...2020. godine. Vanbračna zajednica između pokojnog DD i tužene je prestala pre njegove smrti, a presudom Osnovnog suda u Čačku P2 263/19 od 11.07.2019. godine, odlučeno je da se maloletna GG poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, ovde tuženoj, i uređeno je održavanje ličnih odnosa između maloletne GG sa ocem tako što će otac preuzimati dete ispred stana u kome živi sa majkom, svakog utorka i četvrtka u periodu od 17,00 do 20,00 časova, kao i svakog drugog vikenda i to: subotom i nedeljom od 11,00 do 20,00 časova i dete vraćati na adresu stana u kome maloletna GG živi sa majkom. Tužena nije poštovala odluku o održavanju ličnih odnosa oca i deteta zbog čega je otac pokrenuo izvršni postupak kako bi održavao lične odnose sa maloletnom ćerkom, nakon čega su se lični odnosi oca i deteta odvijali kontinuirano. Nakon smrti DD, tužioci su samo jednom videli svoju unuku GG, koja im se obradovala i pitala ih za domaće životinje koje imaju u domaćinstvu gde je rođena i sa svojim roditeljima živela sve do prestanka njihove vanbračne zajednice. Tužioci su se obraćali Centru za socijalni rad da bi im bilo omogućeno održavanje ličnih odnosa sa maloletnom GG, pri čemu je tužena obećavala da će im to omogućiti međutim, nakon jednog viđenja, uz razne izgovore je izbegavala da dovede maloletnu GG da se vidi sa babom i dedom po ocu. Iz izveštaja Centra za socijalni rad u Čačku utvrđeno je da je tužena u lošim odnosima sa DD roditeljima. Pod izgovorom da dete nema blizak odnos sa babom i dedom i da ga nikada nije imalo, insistirala je da se viđanje odvija u njenom prisustvu. Sa majkom, babom i dedom, rađeno je savetodavno u tom Centru za socijalni rad, po pitanju distanciranja od prethodnih porodičnih teškoća koje su imali, kako bi se usmerili ka ostvarenju saradnje vezano za uspostavljanje a zatim i održavanje kontakata babe i dede sa maloletnom GG. Razgovarano je i o načinima prevazilaženja aktuelnog problema viđanja babe i dede i deteta, o odgovornosti koju imaju svi podjednako u navedenom problemu. Svima je skrenuta pažnja na značaj redovnog kontaktiranja babe, dede i deteta, zbog uticaja na pravilan psihički razvoj devojčice. Majka je upozorena na odgovornost u delu omogućavanja kontakata odnosno angažovanja u pomoći maloletnoj GG da ostvari kontakt sa babom i dedom, a babi i dedi skrenuta je pažnja da i oni moraju da se angažuju u stvaranju emotivne veze sa detetom, a ne da prebacuju odgovornost na majku. Tokom savetodavnog rada u Centru za socijalni rad dogovoreni su načini na koje će se viđanje odvijati narednih dana, kao i šta je uloga svakog člana porodice. Ipak, viđanje nije zaživelo jer su tužioci videli devojčicu samo jednom, a obe strane prebacivale su odgovornost na onog drugog. Po mišljenju Centra za socijalni rad, imajući u vidu uzrast devojčice, njene aktuelne potrebe, dosadašnje porodične prilike kao i izgrađene emotivne veze, predložen je model viđanja tako što će prvih mesec dana devojčica viđati babu i dedu u parku kod autobuske/železničke stanice svake subote od 17,00 do 18,00 časova, naredna dva meseca, zajedno sa svojom majkom odlaziće kod DD roditelja u njihovu kuću gde će provoditi vreme od 17,00 do 18,00 časova, svake prve i treće subote u mesecu a ukoliko bude ispoštovano napred navedeno, devojčica će ubuduće svake prve subote u mesecu provoditi kod babe i dede vreme od 10,00 časova do 18,00 časova, tako što će je baba ili deda preuzimati i vraćati ispred zgrade u kojoj maloletna GG živi sa majkom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilaca usvojili i uredili način održavanja njihovih ličnih odnosa sa maloletnom GG na način predložen od strane Centra za socijalni rad, primenom odredbe člana 6. stav 1, člana 61. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona. Po mišljenju nižestepenih sudova, da bi se ostvarila i održala emotivna veza između tužilaca i maloletne GG, potrebno je omogućiti kontakt deteta sa babom i dedom imajući u vidu da je ophođenje tužene usmereno isključivo na onemogućavanje tih kontakata zbog postojanja ličnih sukoba između parničnih stranaka, pri čemu su zaključili da je u interesu maloletne GG da održava lične odnose sa babom i dedom po ocu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 61. stav 5. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005... 6/2015), propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje u odnosu lišenja roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta na osnovu odredbe člana 266. stav 1. istog zakona.

Prema Povelji o osnovnim pravima Evropske unije, svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života (član 7). U ovoj Povelji, posebno su naglašena prava deteta i zaštita dece. Deca treba da imaju takvu zaštitu i negu koja je potrebna za njihovu dobrobit i da u svim postupcima koji se odnose na njih prevashodno moraju biti razmatrani najbolji interesi dece.

Konvencija o pravima deteta („Službeni list SRJ“ - međunarodni ugovori broj 15/90 i 4/96), u članu 3. predviđa da najbolji interes deteta treba da bude od prvenstvenog značaja u svim aktivnostima koji se tiču dece, bez obzira na to koje institucije ili organi preduzimaju ove aktivnosti. Države članice se obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja (član 8. stav 1).

Do povrede prava na porodični život dolazi uskraćivanjem prava da se bliskim srodnicima, koji su sa detetom razvili odnose bliskosti, prizna pravo da održavaju lične odnose sa detetom. Osim postojanja krvnog srodstva, od značaja su i drugi činioci kao što su psihološka i emotivna vezanost ovih lica odnosno postojanje bliskih ličnih veza.

U konkretnom slučaju tužioci su maloletnoj GG najbliži krvni srodnici, pored majke i brata po ocu ĐĐ. Tužioci imaju blizak odnos sa maloletnom GG tako što su sa njom ostvarivali lične odnose u vreme dok su njeni roditelji živeli zajedno i u vreme kada je vanbračna zajednica između njihovog sina DD i tužene prestala jer je DD, po sudskoj presudi, dovodio maloletnu GG u njihovo domaćinstvo. Do prekida kontakata tužilaca sa maloletnom GG došlo je nakon DD smrti pošto tužena nije dozvoljavala održavanje ličnih odnosa između deteta i tužilaca, tako što je iste ograničavala i zabranjivala, zbog lične netrpeljivosti koja postoji među parničnim strankama.

Interes deteta je pravni standard, a postupanje u skladu sa najboljim interesom deteta podrazumeva donošenje odluke na način na koji bi dete za sebe odlučilo, kada bi za to bilo sposobno. Maloletna GG ima šest godina i nije u uzrastu koji joj omogućuje da formira pravnorelevantno mišljenje o svom najboljem interesu, pa se navodima revizije tužene o tome da je sud bio dužan da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Konflikt koji aktuelno postoji između majke deteta i njegovih babe i dede po ocu, dete nije u mogućnosti da razreši, ali parnične stranke jesu. Tužioci i tužena su dužni da, u najboljem interesu deteta čije pravo na porodični život obuhvata i pravo na održavanje ličnih odnosa sa babom i dedom po ocu, nastoje da ostvare međusobnu komunikaciju u cilju prevazilaženja nesporazuma koji među njima sada postoji, a to im model viđanja tužilaca sa maloletnim detetom, utvrđen pobijanom presudom, omogućuje. Zbog toga tužena neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 207. Porodičnog zakona.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić