Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3385/19 od 23.01.2020. godine, žalba tužioca je delimično usvojena a delimično odbijena i prvostepena presuda potvrđena u delu odluke o tužbenom zahtevu i delu odluke o troškovima postupka u odnosu na tuženu Republiku Srbiju, dok je preinačena u delu odluke o troškovima postupka u odnosu na tuženi Grad Šabac, tako što je tužilac obavezan da tuženom Gradu Šapcu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 949.160,00 dinara. Zahtevi tužioca i tužene Republike Srbije za naknadu troškova drugostepenog postupka su odbijeni.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovore na reviziju sa predlogom da se odbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Služeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je 07.07.2003. godine podneo zahtev za izdavanje Akta o urbanističkim uslovima za izgradnju poslovnog kompleksa i benzinske pumpe na kp br .../... KO ..., koji akt je izdat 21.11.2003. godine. Međutim, rešenjem Odeljenja za urbanizam od 04.05.2004. godine taj akt je poništen, nakon čega je tužilac uložio žalbu koja je odbijena rešenjem Ministarstva za kapitalne investicije od 02.08.2004. godine. Tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu koja je uvažena i poništeno navedeno rešenje.U međuvremenu do dobijanja građevinske dozvole, povodom zahteva tužioca, vođeno je više postupaka i dana 28.05.2011. godine Odeljenje za urbanizam je izdalo lokacijsku dozvolu za izgradnju poslovnog kompleksa, a rešenjem od 03.04.2015. godine (pravnosnažno 13.04.2015. godine) izdata je građevinska dozvola za izgradnju poslovnog kompleksa – benzinske pumpe, uz konstataciju da su lokacijska dozvola od 28.05.2011. godine i glavni projekti iz tog rešenja sastavni deo građevinske dozvole. Po tom rešenju tužilac je bio dužan da u roku od 2 godine započne sa izgradnjom objekta. Tužilac je 31.03.2015. godine prodao deo parcele i to deo koji je bio predviđen za izgradnju tržnog centra, dok je u vlasništvu tužioca ostao deo parcele predviđen za izgradnju benzinske pumpe. Veštačenjem je utvrđena razlika između tržišne i građevinske vrednosti benzinske pumpe i tržnog centra koje je tužilac imao nameru da izgradi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da o zahtevu tužioca kao investitora nije odlučeno u propisanom roku jer je lokacijska dozvola kojom je osnažen Akt o urbanističko tehničkim uslovima doneta po proteku skoro 9 godina od podnošenja zahteva i na osnovu koje je tužilac dobio građevinsku dozvolu 03.04.2015. godine, u čemu se ogleda nezakonit rad državnog organa. Međutim, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan jer tužilac nije dokazao štetu koju traži u visini od 30.000 evra na ime troškova pribavljanja projektne dokumentacije, a šteta u vidu izmakle koristi (kapitalne dobiti) koja predstavlja razliku između tržišne i građevinske vrednosti benzinske pumpe nije šteta koju tužilac trpi jer je u mogućnosti da istu izgradi i otuđi, te da ostvari kapitalnu dobit, a svojom krivicom trpi štetu zbog izmakle dobiti (kapitalne dobiti) u visini razlike između tržišne i građevinske vrednosti tržnog centra budući da je deo parcele namenjen za izgradnju tržnog centra prodao.

Drugostepeni sud je za odbijanje tužbenog zahteva dao delom drugačije razloge, nalazeći da činjenica dugog trajanja postupka izdavanja građevinske dozvole, sama po sebi ne vodi zaključku o osnovu odgovornosti tuženih za eventualnu štetu. Tužilac nije dokazao da je dužina trajanja postupka posledica nesavesnog postupanja organa tuženih u vršenju zakonskih ovlašćenja ili zloupotrebe ili prekoračenja tih ovlašćenja, a eventualni propusti organa u primeni pravne norme ili njenog pogrešnog tumačenja nisu osnov za zaključak o nezakonitom i nepravilnom radu organa tuženih, niti se njihove odluke mogu okarakterisati kao nezakonite. Drugostepeni sud je prihvatio stanoviše prvostepenog suda da tužilac nije dokazao visinu štete koju potražuje na ime troškova za pribavljanje potrebne dokumentacije povodom izdavanja dozvole, odnosno da je tim povodom imao nepotrebne troškove kao investitor, dok šteta koju traži na ime izmakle dobiti u visini razlike između građevinske vrednosti benzinske stanice i tržnog centra i njihove tržišne vrednosti, predstavlja vrednost koju tužilac nije sprečen da ostvari izgradnjom objekata za čiju je izgradnju dobio građevinsku dozvolu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijajući tužbeni zahtev za naknadu štete.

Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave po članu 35. stav 2. Ustava Republike Srbije. Prema odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Svaka nezakonitost ili nepravilnost koja je za posledicu imala poništenje odluke organa uprave u upravnom postupku ili upravnom sporu, nema za posledicu naknadu štete. Povreda zakona (podzakonskog ili opšteg akta) mora da bude tako očigledna i jasna da predstavlja uzrok štete (uzročna veza je nužan i neophodan uslov za prouzrokovanje štete). Za pogrešno tumačenje pravnih akata (zakonskih i podzakonskih) po pravilu se ne odgovara, osim ako u pogledu nekog pravnog pitanja postoji ustaljena, dosledna i u tumačenju nepromenljiva višegodišnja pravna praksa. Zato je suprotno navodima revizije, pravilno stanovište drugostepenog suda da presude Upravnog suda kojima su poništena osporena rešenja, same po sebi nisu osnov odgovornosti tuženih za štetu zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa u smislu navedenih zakonskih odredaba.

Imajući u vidu da je tužilac dobio građevinsku dozvolu, te da su na taj način stvoreni uslovi da izgradi planirane objekte i ostvari dobit u vidu razlike između njihove građevinske i tržišne vrednosti (kapitalna dobit), neosnovani su navodi revizije da je ta šteta posledica postupanja organa tuženih jer ne postoji uzročno- posledična veza u konkretnom slučaju što je neophodan uslov prouzrokovanja štete. Činjenice u vezi trajanja upravnog postupka u određenom vremenskom periodu, same po sebi nisu osnov odgovornosti tuženih za ovaj oblik štete u smislu člana 189. stav 3. ZOO. Navedenom odredbom propisano je da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Tužilac je dobio građevinsku dozvolu, pa mu pravo na izgradnju a zatim prodaju izgrađenih objekata nije uskraćeno, pri čemu je u postupku utvrđeno da je vrednost planiranih objekata izražena u evrima identična i u 2007. godini i u vreme veštačenja. Sledom navedenog, pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su odbili tužbeni zahtev za naknadu štete, pa su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić