Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje iz Beograda, čiji je punomoćnik Ana Lazić, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja Apatin, koga zastupa Vladimir Simin, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4383/19 od 21.11.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 20.05.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

USVAJA SE revizija tužioca, pa SE UKIDA presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4383/19 od 21.11.2019. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P 243/16 od 27.05.2019. godine, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda, tužbeni zahtev je delimično usvojen i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 2.760.317,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2016. godine do isplate. Odbijen je deo tužbenog zahteva kao neosnovan, u visini razlike dosuđenog do traženog iznosa od 3.279.350,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 124.811,01 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4383/19 od 21.11.2019. godine, delimično je usvojena žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Somboru P 243/16 od 27.05.2019. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je tuženi obavezan na isplatu iznosa od 2.760.317,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2016. godine do isplate, i preinačena odluka o troškovima postupka tako da je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 173.598,00 dinara, a potvrđena je u delu kojim je odlučeno o prigovoru stvarne nadležnosti suda. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 158.203,17 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011...18/2020), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi Dom zdravlja u Apatinu sa tužiocem Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje zaključio je ugovore o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i o snabdevanju osiguranih lica lekovima i određenim vrstama pomagala za 2012. i 2013. godinu. Ugovorima su uređeni njihovi odnosi u vezi pružanja zdravstvenih usluga osiguranim licima na primarnom i sekundarnom nivou zdravstvene zaštite, utvrđivanja i obračuna naknade tuženom za pružene zdravstvene usluge, kao i u pogledu snabdevanja osiguranih lica tužioca lekovima i pomagalima koji se izdaju na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja. Tuženi se obavezao da će tužiocu dostavljati tačne podatke o vrsti, obimu i vrednosti izvršenih usluga osiguranim licima, utrošku lekova i medicinskih sredstava, stanju zaliha i sve druge podatke koji su od značaja za praćenje realizacije ugovora. Predviđena je obaveza Apoteke u sastavu tuženog da osiguranim licima naplaćuje participaciju za lek, odnosno pomagalo. Članom 23. i 24. utvrđen je iznos naknade za rad i obračun pripadajućih sredstava za pružene usluge. Ugovorena je obaveza Fonda da Apoteci izvrši plaćanje naknade po ispostavljenoj fakturi za izdate lekove i pomagala na osnovu ugovorenih parametara (član 29. stav 1. ugovora). Ugovoreno je da Fond vrši kontrolu pravilnosti izvršavanja obaveza iz ugovora, te ako se u postupku kontrole utvrde nepravilnosti Apoteci će se osporiti fakturisani iznos. Aneksima ugovora od 04.09.2013. godine i 18.12.2013. godine izmenjena je odredba člana 23. ugovora, koja se odnosi na visinu naknade za pružanje zdravstvenih usluga.

Tužilac je u Apoteci u sastavu tuženog izvršio kontrolu ispravnosti sprovođenja ugovora o pružanju i finansiranju zdravstvene zaštite iz obaveznog zdravstvenog osiguranja za 2012. i 2013. godinu, o čemu je tročlana komisija sačinila zapisnik 17.10.2013. godine. Kontrolom je utvrđeno da je nabavka lekova i pomagala vršena bez sprovođenja postupka javnih nabavki, da je Apoteka sa dobavljačima zaključivala ugovore o sukcesivnom snabdevanju i anekse ugovora, kojima su po određenim uslovima predviđeni popusti (boniteti) koje su dobavljači knjižnim odobrenjima naknadno odobravali tuženom i koji je iznos popusta (boniteta) tuženi ostvario i zadržao. Tuženi je izjavio prigovor na navedeni zapisnik 30.10.2013. godine, na koji je tužilac odgovorio 06.11.2013. godine. Vlada RS je zaključkom od 17.01.2014. godine dala saglasnost da indirektni korisnici sredstava tužioca, apoteke izvrše vraćanje sredstava tužiocu u narednih deset meseci u iznosu utvrđenom u zapisnicoma u postupku kontrole ispravnosti sprovođenja ugovora. Tužilac je odlukom od 25.06.2014. godine obavezao tuženog da u roku od deset meseci izvrši vraćanje iznosa od 3.279.350,00 dinara. Međutim, tuženi po ovoj odluci, a ni po naknadnoj opomeni nije postupio, te je tužba podneta 28.02.2016. godine.

Putem veštačenja je utvrđeno da stvarni iznos boniteta koji je tuženi na opisani način ostvario u periodu od 01.01.2012. godine od 31.12.2012. godine i od 01.01.2013. godine do 30.04.2013. godine iznosi ukupno 2.760.314,47 dinara. Tuženi za ovaj iznos nije korigovao fakturisanu vrednost lekova, odnosno pomagala tužiocu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom člana 210. ZOO delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 2.760.317,47 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.02.2016. godine do isplate, uz date razloge koji opredeljuju stav da je osnov zahteva sticanje bez osnova, a ne naknada štete kako to pogrešno kvalifikuje tužilac, te ocenu da je tuženi dužan da ostvareno putem popusta vrati tužiocu kao stečeno bez pravnog osnova u smislu člana 210. ZOO, zato što je tužilac prenosio tuženom sredstva za plaćanje nabavke lekova i pomagala u većem iznosu nego što je tuženi plaćao svojim dobavljačima, uz popust odobravan od strane dobavljača, o kojem tužioca nije obaveštavao. U cilju razrešenja spornog pitanja kome treba da pripadnu boniteti ostvareni u postupku nabavke lekova i određenih pomagala od strane tuženog, sud je utvrdio uz kakve je radnje bonitet ostvarivan i pod kojom tada obavezujućom regulativom za obe stranke. Reč je o tome da je Apoteka u sastavu tuženog od dobavljača pribavljala fakturu, fakturu je ispostavljala Fondu, po kontroli ispravnosti fakture Fond je na račun Apoteke uplaćivao novac za plaćanje fakture, a Apoteka plaćala dobavljaču umanjeni iznos, kad od dobavljača dobije knjižno umanjenje obaveze. Na opisani način, Apoteka je zadržavala deo novca uplaćenog od strane Fonda radi plaćanja fakture dobavljaču. Ona je svom dobavljaču prenosila manji iznos od primljenog od Fonda, a o tome Fond nije obaveštavala. Stvarni iznosi ostvarenih boniteta, tačni osnovi po kojima su oni ostvareni, kao i ekonomski sled radnji koje do njih dovode, utvrđeni su nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko- finansijske struke na koji tuženi nije imao primedaba.

Prvostepeni sud je imao u vidu da je odredbom člana 27. stav 2. Pravilnika o kriterijumima, uslovima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2012. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 61/2012... 9/2013) važećeg u vreme vršenja spornih nabavki, nabavka lekova i pomagala od strane apoteke morala biti vršena u skladu sa pravilima o javnim nabavkama, da je ovakav režim bio na snazi i po Pravilniku o kriterijumima, uslovima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad za 2013. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 125/2012... 118/2013), pri čemu je članom 9. Pravilnika iz 2013. godine bila propisana mogućnost (ne i obaveza) tužioca da pod određenim uslovima sprovede javnu nabavku za određene lekove, pomagala i zdravsteni materijal, da bi izmenama Pravilnika iz 2013. godine objavljen u „Službenom glasniku RS“broj 76/2013, koje su stupile na snagu 06.09.2013. godine, bio uveden sistem centralizovanih javnih nabavki. U isto vreme, članom 89. Pravilnika iz 2013. godine bilo je propisano da ako zdravstvena ustanova ostvari uštede u postupku javne nabavke lekova i fakturiše Fondu vrednost lekova najviše do ugovorene vrednosti za te namene i po cenama koje su niže od cene utvrđenih Listom lekova, ima pravo na stimulativni deo u visini od 60% vrednosti uštete, koji može koristiti za materijalne i ostale troškove, pri čemu se za iznos stimulacije uvećava priznata naknada po sprovedenom konačnom obračunu za 2012. godinu za ostale troškove. Istovetna odredba bila je sadržana i u članu 86. Pravilnika iz 2013. godine, ponovo sve do izmena ovog Pravilnika objavljenih u „Službenom glasniku RS“, broj 76/2013 koje su stupile na snagu 06.09.2013. godine, kada je citirana odredba brisana.

U periodu obuhvaćenom kontrolom tužioca i predmetom ove parnice od 01.01.2012. godine do 31.12.2012. godine i od 01.01.2013. godine zaključno sa 30.04.2013. godine – navedene odredbe Pravilnika bile su važeće. Iz navedenog proizilazi da je ustanovljen pravni režim kojim se stimuliše domaćinsko postupanje (na koje se poziva tuženi), u balansu sa potrebom da se sredstva zdravstvenih osiguranika racionalno i efikasno troše (što kontrolnom ulogom nastoji da obezbedi tužilac). To bi značilo da u slučaju da tuženi ostvari izvesne uštede u postupku javne nabavke lekova, on može zadržati 60% ove uštede, pod uslovom da iznos uštede ispostavi tužiocu, koji jedino na taj način, osim u postupku kontrole, može saznati da je do takve uštede došlo. Iako se boniteti odobravaju najčešće nakon fakturisanja vrednosti leka tužiocu, citiranom odredbom ustanovljen je režim koji bi morao biti shodno primenjen i u tom slučaju. Uslov za ostvarivanje navedene stimulacije je da tuženi po sprovedenoj javnoj nabavci, ostvarenu nabavku po povoljnijoj vrednosti za plaćanje, stavi na uvid tužiocu. Međutim, tuženi to nije činio, već je celokupan iznos ušteda zadržao i u daljem koristio. U ovakvoj situaciji, uzimajući u obzir citirane odredbe, prvostepeni sud je našao da tuženi nije ispunio uslove za zadržavanje utvrđenih iznosa ušteda, zbog čega oni moraju biti uplaćeni tužiocu.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda o dužnosti tuženog da tužiocu isplati iznos ostvarenih boniteta kod nabavke lekova i pomagala, smatrajući da nema osnova za primenu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Presudom drugostepenog suda preinačena je prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan, uz dato obrazloženje da je tuženi tužiocu ispostavljao fakture u skladu sa odredbom člana 29. ugovora, obračun je vršen prema nabavnim cenama lekova i pomagala iz računa dobavljača koje nisu bile veće od cene lekova i pomagala utvrđenih Listom lekova i Pravilnikom o ugovoranju, da su dobavljači potom odobravali popuste na fakturisani iznos, nakon nastalog prometa i isplate fakturisane cene pre roka, da je ovaj popust rezultat racionalnog poslovanja tuženog. Kasa – skonto predstavlja bonitet koji ne umanjuje nabavnu cenu proizvoda, već se radi o popustu na fakturisani iznos koji prodavac odobrava kupcu nakon nastalog prometa i isplate fakturisane cene pre ugovorenog roka, iz kojih razloga nema osnova za primenu odredbe člana 210. ZOO, po mišljenju drugostepenog suda. Ugovorima zaključenim među strankama nije predviđeno da se ostvareni boniteti imaju preneti na tužioca, njihovo zadržavanje ne predstavlja kršenje ugovorne obaveze tuženog, do kršenja ugovora kao i nenamenskog trošenja sredstava bi došlo u situciji da je tuženi nabavljao lekove i pomagala po drugoj ceni od one koja je fakturisana tužiocu, a u postupku to nije dokazano. Drugostepeni sud je stava da nema osnova za vraćanje ostvarenih boniteta i da ovako ostvarena sredstava ne predstavljaju štetu za tužioca. Prema ovim razlozima, tužbeni zahtev je neosnovan zbog nepostojanja osnova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana presuda drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. U konkretnom slučaju nije bilo uslova za preinačenje prvostepene presude.

Pravilna primena materijalnog prava nalaže da se pored činjenica od uticaja na ocenu o postojanju pravnog osnova tužbenog zahteva, utvrde i činjenice od mogućeg uticaja na visinu zahteva, što je zasad izostalo.

U ovoj pravnoj stvari i prvostepeni i drugostepni sud stoje na istom pravnom stanovištu da u pitanju nije šteta. Međutim, razlikuju se u stavu da li je tuženi dužan da vrati korist koju je na utvrđeni način ostvario na teret sredstava Fonda za zdravstvo, saglasno pravilima o vraćanju stečenog bez osnova iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima. Stav prvostepenog suda po ovom pitanju zasnovan je na kompleksnim razlozima i pravilnom tumačenju o suštini i sadržini zaštite koju tužilac zahteva, isticanjem novčanog zahteva prema tuženom.

Prvostepeni sud je u vidu imao da odnosi stranaka nastaju u funkciji pružanja i finansiranja zdravstvene zaštite iz sredstava obaveznog socijalnog osiguranja, a ne radi sticanja dobiti, da je zaključenim ugovorima ustanovljena obaveza tuženog da tužiocu dostavlja tačne podatke o vrsti, obimu i vrednosti izvršenih usluga, utrošku lekova i medicinskih sredstava, stanju zaliha i sve druge podatke koji su od značaja za praćenje realizacije ugovora, da tuženi nije dostavljao tužiocu podatke o bonitetima odobravanim od strane dobavljača zbog plaćanja pre roka, kao i da je pravno obavezujućim opštim aktom uređeno pitanje stimulacije zbog ostvarenih ušteda, njenog obima i uslova da se ostvari. Ovi razlozi, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, čine uporište zaključka da novčane pogodnosti koje su ostvarene zbog blagovremenog plaćanja, vršenog na teret sredstava tužioca, ne mogu biti uzete kao učinak dobrog poslovanja isključivo tuženog, ne mogu se njemu računati i pripisati, kao da u pitanju nisu novčani transferi omogućeni od strane tužioca putem prenosa sredstava tuženom. Drugačiji zaključak drugostepenog suda je neodrživ. Princip deobe koristi od ušteda u nabavkama lekova i pomagala, zastupljen u režimu javnih nabavki, ukazuje na neodrživost shvatanja da je tuženi osnovano prisvojio iznos ušteda. Prvostepeni sud je imao u vidu regulativu Pravilnika o kriterijumima, uslovima i merilima za zaključenje ugovora sa davaocima zdravstvenih usluga i za utvrđivanje naknade za njihov rad, člana 89. stav 1. kojim je uređeno pod kojim uslovima i u kojem obimu zdravstvena ustanova ima pravo na stimulativni deo od ušteda. To znači da za prisvojeno po principu pripadajuće stimulacije, može biti umanjen iznos obaveze zdravstvene ustanove prema tužiocu na ime ušteda u plaćanju. Zato je potrebno razlučiti koje od realizovanih nabavki podležu režimu javnih nabavki i jasno utvrditi činjenice da li su postignute uštede u takvim nabavkama, ukoliko ih je bilo, imajući u vidu da za iznos stimulativnog dela koji pripada zdravstvenoj ustanovi, zahtev za vraćanje ne bi bio osnovan. Ovome pažnja nije posvećena od strane drugostepenog suda. Zbog pogrešne primene materijalnog prava, izostala je ocena o osnovanosti zahteva za povraćaj celokupnog ili dela prisvojenog iznosa ušteda, u zavisnosti od ispunjenosti uslova propisanih u članu 89. stav 1. Pravilnika.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će, uzimajući u obzir primedbe iznete u ovom rešenju, iznova odlučiti o žalbi tuženog.

Iz navedenih razloga, primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić