U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Đurković, advokat iz ... protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandar Porubović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2040/16 od 30.06.2016. godine, na sednici održanoj dana 25.09.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

DELIMIČNO SE ODBIJA revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2040/16 od 30.06.2016. godine, u delu kojim je odlučeno o glavnom dugu i pripadajućoj kamati na glavni dug za period počev od 15.11.2009. godine do 24.12.2012. godine, kao neosnovana.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2040/16 od 30.06.2016. godine u delu kojem je odlučeno o kamati na glavni dug za period počev od 25.12.2012. godine pa do isplate i predmet se vraća istom sudu na ponovno odlučivanje u ukinutom delu.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P broj 828/13 od 16.11.2015. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 350.000,00 evra sa kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke na valutu evro počev od 15.11.2009. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, u roku od 15 dana od dana prijema presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž broj 2040/16 od 30.06.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P broj 828/13 od 16.11.2015. godine u stavu prvom izreke, u delu u kome je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 350.000,00 evra, kao i stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P broj 828/13 od 16.11.2015. godine u stavu prvom izreke u delu u kom je obavezan tuženi da tužiocu isplati dinarsku protivvrednost iznosa od 350.000,00 evra i kamatu na ovaj iznos, tako što se obavezuje tuženi da tužiocu isplati dinarsku protivvrednost iznosa od 350.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i kamatu na iznos od 350.000,00 evra po kamatnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 15.11.2009. godine pa do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, pa do konačne isplate, po Zakonu o zateznoj kamati, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, kao i zbog bitne povrede odredbi parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), pa je našao da je revizija tuženog u delu u kom je odlučeno o glavnom dugu i pripadajućoj kamati za period počev od 15.11.2009. godine do 24.12.2012. godine neosnovana, dok je revizija osnovana protiv dela odluke koji se odnosi na isplatu pripadajuće kamate na iznos glavnog duga za period počev od 25.12.2012. godine, pa do konačne isplate.

Prema obrazloženju prvostepene odluke, tuženi je priznanicom od 01.03.2006. godine, svojim potpisom, potvrdio da je od tužioca primio iznos od 300.000,00 evra na ime pozajmice sa rokom vraćanja od 30 dana, kao i priznanicom od 01.05.2006. godine, da je primio iznos od 50.000,00 evra sa rokom vraćanja od, takođe, 30 dana. Nadalje, dana 02.04.2009. godine, tuženi je pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov. br. ../09 overio izjavu kojom je potvrdio da je od tužioca po osnovu pozajmice uzeo prethodno navedene iznose, da iste nije vratio u roku od 30 dana, da se prekidaju svi rokovi zastarelosti prethodno datih priznanica i da započinju novi rokovi vraćanja pozajmice koji će teći na iznos od 50.000 evra od 15.05.2009. godine i na iznos od 300.000,00 evra od 15.11.2009. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac tuženom pozajmio novac u iznosu od 350.000,00 evra, koji mu tuženi nije vratio u ugovorenom roku, iz kog razloga je odlučeno kao u izreci prvostepene odluke primenom odredbi članova 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.

U pogledu osnovanosti zahteva tužioca za isplatu glavnog duga, Apelacioni sud u Beogradu je u svojoj drugostepenoj odluci u potpunosti prihvatio navode prvostepenog suda, sa obrazloženjem da je prvostepeni sud u potpunosti pravilno utvrdio činjenično stanje, te da isto nije dovedeno u sumnju žalbenim navodima tuženog. Međutim, u pogledu odluke o kamati, drugostepeni sud je konstatovao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zaključujući da tužilac ima pravo na kamatu po kamatnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 15.11.2009. godine do 24.12.2012. godine, dok od 25.12.2012. godine, pa do konačne isplate, tužilac ima pravo da potražuje kamatu po Zakonu o zateznoj kamati, u kom smislu je prvostepena odluka u ovom delu preinačena i odlučeno je kao u stavu drugom izreke drugostepene odluke.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocu na ime glavnog duga isplati dinarsku protivvrednost iznosa od 350.000,00 evra.

Ovo iz razloga što iz utvrđenog činjeničnog stanja proističe zaključak da je tuženi potpisao i overio izjavu kojom je potvrdio da je od tužioca pozajmio iznos od 50.000,00 evra sa obavezom vraćanja primljenog iznosa do 15.05.2009. godine, kao i iznos od 300.000,00 evra, sa obavezom vraćanja primljenog iznosa do 15.11.2009. godine, pa kako tužiocu tuženi nije vratio navedeni iznos, to je njegova obaveza na isplatu iznosa od 350.000,00 evra nesporna, shodno odredbama članova 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovano se revizijskim navodima ukazuje na to da je tuženi bio žrtva zelenaškog ugovora, s obzirom na to da, kako je to uostalom navedeno u obrazloženju drugostepene presude, iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proističe zaključak da navedeni ugovori o zajmovima imaju elemente iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijski navod tuženog kojim se ukazuje na to da su u prvostepenom postupku povređene odredbe Zakona o parničnom postupku kojima je uređen postupak dostavljanja, nisu bile predmet posebne ocene Vrhovnog kasacionog suda u ovom revizijskom postupku, s obzirom na to da se radi o navodima koji su već bili izneti u žalbi na prvostepenu presudu, a u pogledu kojih je drugostepeni sud dao razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud. Osim toga, povrede odredbi Zakona o parničnom postupku koje uređuju postupak dostavljanja odgovaraju bitnoj povredi odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. Zakona o parničnom postupku, koja ne može predstavljati revizijski razlog, imajući u vidu odredbu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Shodno navedenom, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Međutim, kada je u pitanju odluka drugostepenog suda u pogledu pripadajuće kamate na iznos glavnog duga za period počev od 24.12.2012. godine, pa do konačne isplate, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da je drugostepena odluka, u ovom delu, doneta uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 395. i člana 3. Zakona o parničnom postupku.

Zakonom o parničnom postupku, članom 3. stavom 1. propisano je da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su postavljeni u postupku. Istim zakonom, članom 395. propisano je da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu.

Zakonom o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ broj 119/12) članom 4. stavom 1. propisano je da se stopa zatezne kamate iz člana 2. ovog zakona, na iznos duga koji glasi na evre, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena.

Kako to proističe iz stanja u spisima, tužilac je potraživao od tuženog isplatu kamate na glavni dug po eskontnoj kamatnoj stopi Evrpske centralne banke na valutu evro, počev od 15.11.2009. godine, pa do isplate, koji zahtev za isplatu kamate je i usvojen od strane prvostepenog suda. Međutim, odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio odluku o pripadajućoj kamati i istu dosudio po kamatnoj stopi koju propisuje Evropska centralna banka za period počev od 15.11.2009. godine pa do 24.12.2012. godine, a za period počev od 25.12.2012. godine po Zakonu o zateznoj kamati.

Postupajući na navedeni način, drugostepeni sud je, zapravo, preinačio prvostepenu presudu na štetu stranke koja je izjavila žalbu, krećući se, pri tom, van granica samog tužbenog zahteva.

Ovakav zaključak Vrhovni kasacioni sud donosi polazeći od sledećeg: Najpre eskotna kamatna stopa (koju je potraživao tužilac) u domaćem sistemu, predstavlja najnižu kamatnu stopu po kojoj emisiona banka (Narodna banka Srbije) daje kredite drugim bankama i po kojoj od tih banaka prima eskontne menice i državne hartije od vrednosti. Odlukom Narodne banke Srbije o visini eskontne stope („Službeni glasnik RS“ broj 104/09...31/10) eskontna kamatna stopa utvrđuje se u visini od 100% u odnosu na referentnu kamatnu stopu, što znači da su navedene kamatne stope izjednačene. Sa druge strane, Evropska centralna banka uopšte ne poznaje kategoriju eskontne kamatne stope. Konkretno, Evropksa centralna banka operiše sa tri različite kategorije kamatnih stopa i, uopšteno, iste se mogu definisati na sledeći način: Kamatna stopa na mogućnost granične pozajmice (takozvana Granična kamatna stopa – MLFR) po kojoj Evropska centralna banka odobrava kredite drugim bankama preko noći u situaciji kada im je hitno potreban novac; Kamatna stopa na depozite (DFR) koju Evropska centralna banka plaća za iznos novca položen kod nje u formi depozita (a koja inače negativna počev od 2014. godine); Referentna kamatna stopa (MRO) koje banke plaćaju Evropskoj centralnoj banci prilikom sedmodnevne pozajmice.

Dakle, definiciji eskontne kamatne stope koja postoji u ekonomskom sistemu Republike Srbije, odgovara definicija referentne kamatne stope (posebno imajući u vidu da su ove kamatne stope jednake visine) pa je upravo to kamatna stopa koja se može priznati tužiocu (nezavisno od činjenice što je tužbom tražena eskontna stopa). Uostalom, referentna kamatna stopa Evropske centralne banke je i vrsta kamatne stope koja se u našem pravnom sistemu dosuđuje na potraživanje u valuti evro, s obzirom na to da je ovo izričito propisano Zakonom o zateznoj kamati.

Zakonom o zateznoj kamati je, takođe, propisano da se kamatna stopa na potraživanja u valuti evro određuje u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke uvećane za osam procentnih poena. Shodono tome, u situaciji kada je tužilac potraživao kamatu u visini referentne (eskontne) kamatne stope Evropske centralne banke, tada je drugostepeni sud, dosuđujući kamatu u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati, prilikom odlučivanja o žalbi tuženog, zapravo, preinačio prvostepenu odluku na štetu stranke koja je izjavila žalbu, pri čemu je i prekoračio granice tužbenog zahteva, s obzirom na to da je kamata koja se na valutu evro dosuđuje prema Zakonu o zateznoj kamati, za osam procentnih poena viša od kamate koju je potraživao tužilac. Ovo posebno dobija na značaju kada je, prema zvaničnim podacima Evropske centralne banke, visina referentne kamatne stope 0% počev od 16.03.2016. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, odluka drugostepenog suda da tužiocu kamatu dosudi za period počev od 25.12.2012. godine, pa do isplate, po Zakonu o zateznoj kamati, doneta je uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 3. i 395. Zakona o parničnom postupku, pa je morala biti ukinuta.

U postupku ponovnog odlučivanja, drugostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog kasacionog suda iznet u ovoj odluci, pa će iznova odlučiti o pravu tužioca na kamatu.

Shodno iznetom, odlučeno je kao u stavu drugom izreke primenom odredbe člana 415. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić