Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 898/19 od 26.02.2019. godine, odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijenu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP je bez uticaja jer ova povreda ne može biti revizijski razlog na osnovu člana 407. stav 1. ZPP, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sin sada pok. BB koji je rehabilitovan pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh 60/10 od 12.04.2011. godine i utvrđeno da su presuda Okružnog suda u Bečeju K 47/1958-15 i presuda Vrhovnog suda Vojvodine Kž 656/58 od 01.09.1958. godine, ništave od momenta donošenja i da su ništave sve pravne posledice navedenih odluka, a rehabilitovano lice se smatra neosuđivanim. Sada pok. BB (1908-2004. godine) bio je osuđen dva puta na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od ukupno 4,5 godine. Kaznu je izdržavao u zatvoru na Golom Otoku ( u periodu od 1951. godine do 1954. Godine a drugi put, od 1958. godine u trajanju od dve godine). Kada mu je otac lišen slobode prvi put, tužilac je imao četrnaest godina (rođen je 1937. godine). Tokom odrastanja tužilac je trpeo duševne bolove zbog nedostatka oca, odrastajući i bez majke koja je poginula 1945. godine, prilikom savezničkog bombardovanja. Bio je bez roditeljskog staranja svog oca i bez njegove podrške do punoletstva, što se odrazilo na njegov psihički i fizički razvoj. Okolnost da je tužiočev otac bio lišavan slobode dva puta i to kao narodni neprijatelj, uticala je na tužiočevo školovanje i odrastanje (morao je da prihvati zanat koji nije hteo niko da prihvati tako da je morao da uči za konobara), trpeo je neprijatnosti od svojih vršnjaka i profesora. Posledice očevog zatvaranja osetio je i kasnije tokom života jer je često bio odbijan za poslove na koje je konkurisao. Tužilac se pre podnošenja tužbe obraćao tuženoj sa zahtevom za naknadu nematerijalne i materijalne štete, ali sporazum o visini naknade nije postignut.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su imajući u vidu odredbe člana 7. stav 1. tačka 5. i 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ br. 92/11), zaključili da je delimično osnovan tužbeni zahtev tužioca za rehabilitaciono obeštećenje i to za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode pokojnog oca BB ,čiju je visinu prvostepeni sud odmerio primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima – (ZOO), dosudivši mu iznos od 900.000,00 dinara i tužena obavezana da ga isplati. Pri tom je cenio okolnosti konkretnog slučaja, odnosno da je tužilac u trenutku lišenja slobode oca imao 14 godina, da je odrastao bez očeve brige i ljubavi, da je bio diskriminisan u odnosu na ostalu decu kao sin (neprijatelja državnog poretka i izdajnika) i da je porodica zapala u nemaštinu. Pravilno je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah i za naknadu materijalne štete u celosti.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo u pogledu osnova tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje ovaj sud prihvata.

Međutim, revizija tužioca osnovano ukazuje da su prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Prilikom odmeravanja visine naknade i vrednovanja pojedinih kriterijuma nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo i to odredbu člana 200. ZOO, kada su ocenili da tužiocu pripada pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900.000,00 dinara. Prema stanovištu ovog suda u skladu sa kriterijumima iz citirane zakonske odredbe koje su nižestepeni sudovi imali u vidu ali ih nisu pravilno cenili, tužiocu pripada pravična novčana naknada za duševne bolove zbog lišenja slobode njegovog pokojnog oca u većem novčanom iznosu,od dosuđenog na šta revizija tužioca osnovano ukazuje. Ovo imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, trajanje lišenja slobode od oko 4,5 godine, uzrast tužioca u vreme lišenja slobode oca, okolnost da je u ranom detinjstvu odrastao bez očevog staranja, ljubavi i zaštite, diskriminaciju kojoj je bio izložen kao sin ”narodnog neprijatelja”, izbegavanje okoline zbog kazne izrečene njegovom ocu i negativan odnos sredine prema njemu i njegovoj porodici zbog čega se osećao manje vrednim, a što je bilo od uticaja i na dalji život tužioca, nemogućnost napredovanja prilikom zaposlenja i kasnijeg rada i uskraćenost da tužilac u punoj meri razvija svoje životne potencijale, a ceneći i opštepoznate društvene okolnosti koje su postojale u vreme izdržavanja kazne, kao i dužinu čekanja tužioca na satisfakciju. Duševni bolovi tužioca su nesumnjivi i ne mogu biti otklonjeni novčanom naknadom u bilo kom iznosu, ali dosuđeni iznos, uz satisfakciju zbog odluke o rehabilitaciji tužiočevog oca, predstavljaju pravično i odgovarajuće zadovoljenje tužiocu za njegova trpljenja. Imajući sve navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud je, stanovišta da tužiocu pripada pravična novčana naknada u iznosu od 1.500.000,00 dinara, zbog čega mu je dosuđena razlika od još 600.000,00 dinara. Ovim iznosom tužiocu će biti omogućeno da sebi pribavi materijalna i duhovna dobra i time dodatno ublaži trajne patnje koje je izazvao štetni događaj koje su delimično ublažene rehabilitacijom njegovog oca. Istovremeno, dosuđen iznos naknade odgovora ekonomskim mogućnostima tužene u vreme presuđenja i obezbeđuje da se njime ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade u smislu 2. stava člana 200. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Pravo na rehabilitaciono obeštećenje i to kako materijalne tako i nematerijalne štete regulisano je odredbom člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Stavom 1. i 2. ovog člana, određeno je da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i slobode i pravo na vraćanje nenaplaćenih novčanih kazni i troškova postupka može potraživati samo rehabilitovano lice. Stavom 3. istog člana, određeno je da pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode kojim je proširen krug lica koja mogu potraživati ovaj vid štete ( u odnosu na prethodna dva stava) tako što pored rehabilitovanog lica nematerijalnu štetu po ovom osnovu mogu potraživati i lica iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, odnosno deca rehabilitovanog lica koja su za vreme trajanja povrede prava i slobode roditelja rođena u ustanovama za izvršenje sankcija odnosno koja su u tim ustanovama provela deo vremena ili su za to vreme rasla bez roditeljskog staranja jednog, drugog ili oba roditelja.

Imajući ovo u vidu, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom člana 26. stav 1. i 2. Zakona o rehabilitaciji zaključili da tražene vidove materijalne štete mogu zahtevati samo rehabilitovana lica, odnosno lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga bila lišena slobode ili drugih prava od dana stupanja na snagu ovog zakona, te da zato tužilac kao sin rehabilitovanog lica nije aktivno legitimisan da potražuje materijalnu štetu koju je njegov otac trpeo zbog lišenje slobode, pa je u tom delu pravilno tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Bez uticaja su navodi revizije tužioca kojima se ukazuje na odluke u kojima su drugi sudovi zauzeli drugačiji pravni stav kod rehabilitacionog obeštećenja. Nesumnjivo pravo građana na jednaku zaštitu prava i na pravnu sigurnost ne znači istovremeno i obaveznost primene pravnih stavova iz ranije donetih sudskih odluka u slučajevima koji mogu biti činjenično i pravno slični, ali ne mogu biti identični, pošto bi se time ograničilo pravo građana na pravično suđenje, takođe zajamčeno Ustavom po kome svako ima pravo da mu nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku raspravi sve aspekte konkretnog slučaja i donese pravičnu odluku o njegovom pravu.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se napada odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove u preostalom delu iz napred već izloženih razloga. Takođe, pravilno je odbijen i tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah, jer odredbama citiranog zakona ovaj vid naknade štete nije predviđen.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u sporu, pravilno su mu dosuđeni troškovi prvostepenog postupka primenom člana 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP. Na ime sastava revizije tužiocu pripada iznos od 22.500,00 dinara, na osnovu tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12). Prvostepeni sud je tužioca oslobodio od plaćanja sudskih taksi. Kako se prema obredbi člana 14. stav 1. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94.....95/18), oslobođenje od plaćanja takse odnosi na sve takse po odgovarajućem predmetu bez obzira kada je nastala taksena obaveza, to tužiocu nisu priznati traženi troškovi na ime sudske takse na reviziju i za revizijsku odluku.

Na osnovu člana 165. stav 2., 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić