Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremenu izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...87/18), i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz stava 1. tog člana Zakona, pred drugostepenim sudom, koja bi mogle da utiču na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su rođeni brat i sestra čiji su roditelji bili sada pokojni BB i pokojna VV. Rešenjem o nasleđivanju Opštinskog suda u Subotici O 2920/96 od 06.02.1997. godine, raspravljena je zaostavština oca parničnih stranaka, pokojnog BB na osnovu pisanog testamenta od 05.10.1978. godine kojim je njegovu zaostavštinu nasledila majka parničnih stranaka VV. Testamentom od 23.09.2004. godine, pokojna VV je celokupnu svoju imovinu ostavila u nasleđe tužilji, svojoj ćerki, AA, koja je rešenjem ostavinskog suda O .../... od 06.07.2016. godine, upućena na parnicu protiv BB, radi utvrđenja veličine naslednog dela, odnosno uračunavanja u nužni nasledni deo, imajući u vidu da je tuženi, u ostavinskom postupku, istakao zahtev za svoj nužni nasledni deo. Tokom 1966. godine, tuženom je deda kupio automobil „...“, a kada je tuženi otišao u vojsku taj automobil je prodat budući da niko u porodici nije imao položen vozački ispit osim tuženog. Nakon što se tuženi vratio iz vojske, 1968. godine, zajedno sa ocem, kupio je automobil „...“, tako što je tuženi za kupovinu tog automobila dao novac koji mu je deda predao na ime prethodne prodaje automobila „...“. Automobil „...“ bio je registrovan na tuženog, pošto je on jedino imao vozačku dozvolu, a automobil je vozio i za svoje potrebe, ali i za potrebe roditelja. Taj automobil tuženi je prodao, a polovinu novca dobijenu kupoprodajom vratio je roditeljima. Nakon što je saznao da ratni vojni invalidi mogu da dobiju vozilo na kredit od 5 godina, tuženi je svom ocu, koji je tada već bio u penziji, predložio da iskoriste tu mogućnost, tako što će tuženi da kupi automobil, novcem od kredita koji dobije pokojni otac. Otac je tuženom dao invalidsku knjižicu na osnovu koje je tuženi prikupio sve važeće isprave i kupio automobil „...“ na kredit, koji je otplaćivao u periodu od 5 godina. Tuženi je zaključio brak sa GG dana 08.08.1970. godine, a kad su se venčavali, roditelji su organizovali svadbu u domu u ... u ..., gde su iznajmili salu sa inventarom i zakupninu platili 400,00 dinara, kao i 30,00 dinara na ime čišćenja prostorija. Roditelji stranaka nikada nisu tražili od tuženog da im vrati novac koji su platili na ime organizovanja njegove svadbe. Zajednica života između tuženog i GG prestala je 1979. godine, a razveli su se 1981. godine. Tokom braka živeli su u zajednici života sa roditeljima tuženog, u kući, u ... broj ... u ..., tako što su tuženi i njegova bivša supruga GG, dozidali jednu letnju kuhinju i jednu garažu, a za ćerku su, od letnje kuhinje napravili dečiju sobu. Pored kuhinje su dozidali još jednu kuhinju i špajz. Tuženi i njegova bivša supruga nikada nisu plaćali zakupninu za vreme života u roditeljskoj kući, niti su to roditelji od njih tražili. Nakon razvoda sa GG, tuženi je, sa ulične strane kuće u ..., pregradio kuhinju i napravio kupatilo, nastrešnicu od glavne kapije, zid od 12 metara do kapije na kojoj se naslanjala nadstrešnica, izbetonirao je dvorište, a čitavu gradnju je vršio svojim sopstvenim sredstvima. Pošto otac nije želeo da mu pokloni kuću, niti da mu prizna ulaganja koja je vršio u adaptaciju kuće, tuženi je kupio drugi plac na kom je napravio kuću u koju se ulelio tokom 1978. godine. Nakon što se tuženi iselio iz porodične kuće u ulici Gundulićevoj, njegovi roditelji su se odmah uselili u deo kuće koji je tuženi dozidao, dok su deo kuće u kome su prethodno živeli izdavali, a novac dobijen na ime zakupnine su zadržavali za sebe. Nakon očeve smrti, majka nikad od tuženog nije tražila da je izdržava, jer je imala porodičnu penziju. Tužilja i njena majka nisu tražile od tuženog da pruži bilo kakvu pomoć pokojnoj VV, niti su ga obaveštavale o tome da joj je pomoć uopšte potrebna. Tokom 2007. godine tužilja je išla na put u ..., pa je ostavila majku kod tuženog, na brigu i staranje, kome je takođe poverila i zlatni nakit koji je imala majka parničnih stranaka. Kada se tužilja vratila sa puta, tuženi joj je vratio njen zlatni nakit, dok je majčin nakit zadržao, a vratio ga je tek kada je ona to tražila, u pratnji policije. Nakon obavljenog razgovora, u prisustvu policije, tuženi je svojevoljno dao majci porodično zlato, a nakon tog događaja više nije bio u kontaktu sa majkom, pa nije ni prisustvovao njenoj sahrani. Tuženi nije nikada vređao svoje roditelje, a oni protiv njega nikada nisu podnosili prijave, bilo zbog vređanja, bilo zbog fizičkog napada.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužbeni zahtevi tužilje, kako primarni, tako i eventualni nisu osnovani, pa su oba zahteva odbili.

Odredbom člana 4. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“br. 46/95...6/2015) propisana je nedostojnost za nasleđivanje tako što ne može naslediti na osnovu zakona ili zaveštanja, niti steći kakvu korist iz zaveštanja (nedostojan je):1. onaj ko je umišljajno usmrtio ostavioca ili je to pokušao; 2. onaj ko je prinudom, pretnjom ili prevarom, naveo ostavioca da sačini ili opozove zaveštanje ili neku njegovu odredbu, ili ga je u tome sprečio; 3. onaj ko je u nameri sprečavanja ostaviočeve poslednje volje uništio ili sakrio njegovo zaveštanje, ili ga je falsifikovao; 4. onaj ko se teže ogrešio o zakonsku obavezu izdržavanja ostavioca ili mu je uskratio nužnu pomoć; 5. vojni obveznik koji je napustio zemlju da bi izbegao dužnost njene odbrane, a do ostaviočeve smrti se ne vrati u zemlju. Prema odredbi stava drugog tog člana Zakona, sud na nedostojnost pazi po službenoj dužnosti.

Uračunavanje poklona propisano je u odredbi člana 66. Zakona o nasleđivanju tako što se, shodno stavu 1. te odredbe Zakona, zakonskom nasledniku uračunava u njegov nasledni deo poklon koji je ma na koji način dobio od ostavioca. Poklon se nasledniku ne uračunava u nasledni deo ako je ostavilac u vreme poklona ili docnije ili u zaveštanju, izjavio da se poklon neće uračunati, ili se iz okolnosti može zaključiti da je to bila namera ostaviočeva, shodno odredbi člana 67. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

U konkretnom slučaju, pokojna VV je svoju imovinu, zaveštanjem ostavila tužilji u nasleđe, a tuženi nije preduzeo ni jednu od radnji navedenih u citiranoj odredbi člana 4. Zakona o nasleđivanju, u pogledu predmetnog zaveštanja. Za života pokojna VV nije od tuženog zahtevala da je izdržava, pošto je imala penziju, a od njega nije tražila ni pomoć, niti joj je pomoć bila nužno potrebna. Automobili koji su predmet ovog postupka tuženom nisu poklonjeni od strane ostavilje, njegove pokojne majke, a besplatan život tuženog sa članovima njegove porodice u porodičnoj kući roditelja nije poklon, niti je poklon organizovanje svadbe, odnosno iznajmljivanje sale za venčanje sa inventarom, što predstavlja običajnu obavezu roditelja mladoženje.

Navodima revizije osporava se ocena dokaza i ukazuje na pogrešan odabir dokaznih sredstava. Međutim, ocena dokaza je u nadležnosti suda koji odlučuje, po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane, pošto je tako propisano odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku. Načelo slobodne ocene dokaza karakteriše odsustvo zakonom utvrđenih pravila o izboru dokaza i njihovom rangiranju prema dokaznoj snazi. Sud u svakom konkretnom slučaju slobodno formira svoje uverenje o dokazanim odnosno nedokazanim činjenicama. Sloboda ocena dokaza podrazumeva i slobodu izbora dokaznih sredstava. U postupku se izvode oni dokazi i utvrđuju one činjenice koje su bitne za odlučivanje o tužbenom zahtevu pošto bi suprotno postupanje suda bilo protivno načelu ekonomičnosti propisanom odredbi člana 10. Zakona o parničnom postupku. S tim u vezi, revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, shodno odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. ovog zakona, što ovde nije slučaj.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo u smislu odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić