U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje A.M. iz S., kao zakonskog zastupnika maloletne K.M. iz S., čiji je punomoćnik M.G., advokat iz S., protiv tuženog Ž.M. iz S., čiji je punomoćnik L.Č., advokat iz S., radi određivanja mere zaštite od nasilja u porodici, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 285/15 od 15.07.2015. godine, u sednici održanoj 02.12.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 285/15 od 15.07.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Subotici P2 546/14 od 14.04.2015. godine, stavom prvim i drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se odredi mera zaštite od nasilja u porodici, tako da se tuženom ograniči pravo na viđanje maloletne K.M., rođene .... godine, koje je određeno presudom o razvodu braka P2 6/11 od 15.04.2011. godine, te da se zabrani tuženom približavanje maloletnoj K., osim u za to određenom terminu, jednom nedeljno u trajanju od po jedan sat na javnom mestu, u dogovoru i prisustvu tužilje, a da navedeno ograničenje traje godinu dana od dana presuđenja sa mogućnošću produženja, dok ne prestanu razlozi zbog kojih je određeno. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 326.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 285/15 od 15.07.2015. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je usvojena pa je preinačeno rešenje o troškovima, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, žalba tužilje je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u delu odluke o određivanju mere zaštite od nasilja u porodici, a stavom trećim izreke odlučeno je da se tužilji ne dosuđuju troškovi drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, brak parničnih stranaka je razveden pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Subotici P2 6/11 od 15.04.2011. godine, kojom je maloletna K.M., rođena .... godine, poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, ovde tužilji, te je uređen način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem, ovde tuženim. Dana 24.08.2011. godine, dete je provelo određeno vreme sa ocem i potom vraćeno majci. U večernjim satima istoga dana, majka je primetila crvinilo u predelu genitalija deteta, pa sumnjajući da je dete seksualno zlostavljeno od strane oca, isto veče ju je odvela u Hitnu pomoć, gde je pregledana, kao i u Dečijoj bolnici. U nalazima lekara koji su je pregledali, među kojima je i nalaz ginekologa, navodi se da na polnom organu deteta postoji hiperemija, a na unutrašnjoj strani butina tačkasto crvenilo, da takve promene postoje skoro kod 100% dece njenog uzrasta (usled nošenja donjeg veša, pelena, alergije, neblagovremenog presvlačenja, mokrenja i slično), te da ne postoje bilo kakve promene koje bi upućivale na povrede. Sudovi su utvrdili da tužilja o ovim pregledima nije obavestila tuženog, ali je (i pored postojanja navedene sumnje na zlostavljanje), dete predala ocu na viđanje i naredna dva dana (25. i 26.08.2011. godine) i to u periodu od 16 – 19,30 časova. Pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, tužilja je 08.11.2011. godine odvela dete na pregled kod dr G.Z., spec. med. psihologije, koja je zaključila da postoje promene u ponašanju deteta u porodičnom i širem okruženju, te da je pretrpela fizičku traumu od strane oca. U toku postupka, izveden je dokaz veštačenjem od strane sudskih veštaka, specijaliste psihologa i psihijatra, a potom i kontrolno veštačenje od strane stručnog tima Kliničkog centra V., kao i stručno medicinsko veštačenje Instituta za sudsku medicinu. Ocenom ovih nalaza, koji su u svemu saglasni, sudovi su utvrdili da povrede opisane prilikom pregleda obavljenog 24.08.2011. godine, sa sudsko medicinskog aspekta, ne mogu biti smatrane povredom niti oboljenjem, već reakcijom tela na nadražaj koji dovodi do prolazne promene – višekrvnosti tkiva koje se manifestuje crvenilom, da nije moguće sa sigurnošću utvrditi agens koji je doveo do nadražaja kože, ali imajući u vidu deo tela na kome su promene uočene, kao i da je do istih došlo u doba godine sa visokim temperaturama, koje dovode do pojačanog znojenja, nalaze da su promene najverovatnije nastale kombinacijom navedenih faktora uz doprinos mehaničkog trenja između kože i donjeg veša – pelena. Ocenom ovih nalaza utvrđeno je i da u ponašanju deteta prema ocu nisu uočeni pokazatelji straha ili inhibicije, da dete ne doživljava oca kao ugrožavajuću ličnost, niti ga povezuje sa traumatizujućim iskustvom, a što je sve zajedno u neskladu sa istovremenim verbalnim iskazima deteta da je „otac zao, da ju je dirao“, što ukazuje da njeni iskazi nemaju osnova u realnom iskustvu, već da je ovakav iskaz deteta posledica instrumentalizacije, poslerazvodnih konflikata roditelja kao i teškoća oko realizacije održavanja ličnih odnosa, a da stav majke prema ocu modeluje i ponašanje devojčice prema ocu. Pri tom, prema nalazu veštaka, sposobnost dece, uzrasta maloletne K., da pruže verodostojan iskaz značajno je umanjena, posebno imajući u vidu i vremenski razmak od eventualnog događaja do davanja iskaza. Inače, kod maloletne K. nisu registrovani bilo kakvi znaci emocionalno- bihejvioralnih teškoća, niti promene u funkcionisanju koje bi ukazivale na seksualnu zloupotrebu, već je njeno celokupno ponašanje obeleženo odrednicama karakterističnim za njen uzrest i stepen psihičkog razvoja.

U vezi ovog događaja, tužilja je Osnovnom javnom tužilaštvu podnela krivičnu prijavu protiv tuženog, zbog krivičnog dela nedozvoljene polne radnje, ali je krivična prijava odbačena 30.01.2012. godine, jer je OJT našao da ne postoji osnovana sumnja da je tuženi učinio navedeno krivično delo. Podnela je i optužni predlog protiv tuženog za isto delo, ali je on presudom Osnovnog suda u Subotici K 190/12 od 27.03.2014. godine, oslobođen od optužbe.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak sudova da u konkretnom slučaju nije došlo do seksualnog zlostavljanja deteta od strane oca, pa je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tuženom izrekne predložena mera ograničenja prava održavanja ličnih odnosa sa detetom i zabrane približavanja detetu van za to određenog termina i bez prisustva majke.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Pravilno tumačenje navedene odredbe podrazumeva da, da bi se radilo o nasilju u porodici, mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređen i nemoćan u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno-drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je i na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, ali i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sudovi pravilno zaključuju da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tuženi izvršio seksualno nasilje nad maloletnom K., niti je utvrđeno da u konkretnom slučaju, u ponašanju tuženog prema detetu postoji bilo koji vid drskog, bezobzirnog ili zlonamernog ponašanja, koji bi se mogao okarakterisati kao nasilje. Verbalni iskazi deteta o spornom događaju nisu u skladu sa njenim ponašanjem prema ocu, jer u kontaktu s njim ne pokazuje strah, nepoverenje, uzdržanost niti inhibicije, ne doživljava ga kao ugrožavajuću ličnost, niti ga povezuje sa traumatizujućim iskustvom, pa, suprotno navodima revizije, sudovi osnovano zaključuju da iskaz deteta nema osnova u realnom događaju (kako to nalaze i sudski veštaci). Na ovakav zaključak upućuje i činjenica da maloletna K. ne pokazuje ponašanje žrtve, jer kod nje nisu registrovani ni bilo kakvi znaci emocionalno- bihejvioralnih teškoća, niti promene u funkcionisanju koje bi ukazivale na seksualnu zloupotrebu, već naprotiv, ona iskazuje ponašanje karakteristično za njen uzrast i stepen psihičkog razvoja.

U odsustvu utvrđenja da je došlo do nasilja od strane tuženog nad maloletnim detetom, ne postoji ni osnov za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, pa Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Na osnovu iznetog, primenom člana člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.