Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2145/17 od 21.03.2018. godine, stavom prvim izreke odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Suprotno navodima revizije, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, kao revizijski razlog iz člana 407. stav 1. tačka 3. istog zakona, jer je u postupku odlučivanja o žalbi tuženog izjavljenoj na prvostepenu presudu, pravilno primenio odredbe člana 396. stav 1. Zakona o parničnom postupku, ispitujući prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom i ocenjujući u obrazloženju presude bitne žalbene navode. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, s obzirom da se pravilo o oceni dokaza iz člana 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi posle rasprave održane pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, čiji je vlasnik i direktor bio sada pok. BB je 10.10.2014 godine doneo Odluku da se osnovno sredstvo – nekretnina upisana u list nepokretnosti br. ... KO ... (bliže određena u izreci) proda kupcu, ovde tuženom u čije ime postupa VV, za cenu od 280.000 evra u koju ulazi i garaža koja se ne vodi u listu nepokretnosti, kao i da je odluka doneta zbog poboljšanja likvidnosti preduzeća. Istog dana kada je doneta odluka zaključen je i kupoprodajni ugovor između parničnih stranaka, a kupca, ovde tuženog zastupao je otac VV. Ugovor nije overen kod javnog beležnika ni kod suda, a predmet kupoprodaje je nekretnina ½ kuće površine 282m2 (4 etaže) izgrađena na kat.parceli broj .../... i 1/3 idealnog dela parcele broj .../..., površine 4,7 ari, sve upisano u list nepokretnosti broj ... KO ..., a ugovorom je definisana cena nekretnine od 280.000 evra. Utvrđeno je da je VV prilikom zaključenja ugovora dao na ruke u gotovom 50.000 evra sada pok. BB u prisustvu svedoka (GG, brata BB i DD, vozača VV). Navedeni ugovor su potpisali u ime prodavca BB, kao vlasnik i direktor, u ime kupca njegov punomoćnik VV i svedoci GG i DD. U listu nepokretnosti br. ... KO ... od 20.07.2016. godine kat.parc. br. .../... ..., zemljište pod zgradom – objektom površine 2 ara 03m2, zemljište uz zgradu – objekat površine 12 ari 08m2, ukupno 14 ari 11m2, upisana je sa pravom korišćenja na ĐĐ na 2/3 i tužioca na 1/3 dela, a objekat bez odobrenja za gradnju kao privatna svojina na ĐĐ i tužioca sa po ½ idealnog dela. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 7408/14 od 07.12.2015. godine, utvrđeno je da u zaostavštinu pok. BB, biv. iz ... ulazi pravo vlasništva sa udelom od 100% u Preduzeću za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Omnico Sysby“ d.o.o. Beograd, a za naslednika oglašen je EE, sin ostavioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je deo imovine tuženog od 50.000 evra prešao u imovinu tužioca i nalazi se kod tužioca bez osnova, zbog čega tuženi ima pravo da zahteva vraćanje isplaćenog iznosa. Naime, polazeći od dokaza u spisima, te iskaza svedoka nižestepeni sudovi zaključuju da je potpisan kupoprodajni ugovor između stranaka, da je prilikom potpisivanja navedenog ugovora VV, u prisustvu svedoka, predao zakonskom zastupniku tužioca sada pok. BB 50.000 evra na ime avansa za kupovinu nepokretnosti upisane u LN br. ... KO ..., pri tom ocenivši da ugovor o kupoprodaji od 10.10.2014. godine nije zaključen na način propisan odredbama člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti pa kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je od samog početka, te kako je u pitanju konstitutivna forma ugovora ukoliko nije zaključen u propisanoj formi smatra se da ugovor nije ni nastao, pa se izvršena isplata ne može smatrati kaparom u smislu odredbe člana 79. i 80. Zakona o obligacionim odnosima jer je kapara akcesorna i ne može postojati bez ugovora, zbog čega se izvršena isplata može uzeti kao isplata budućeg avansa. Kako do ugovora nije došlo to se osnov za isplatu nije ostvario, pa je tužilac obavezan da primljeni iznos vrati, a tužilac kao vlasnik sporne nepokretnosti ima pravo da zahteva iseljenje tuženog saglasno članu 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje i obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu, ili na osnovu zakona. Odredbom člana 262. stav 1. istog zakona propisano je da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno, u svemu kako ona glasi. Članom 210. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti, nastaje i kada se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili je kasnije otpao.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tužioca da tuženom isplati 50.000 evra saglasno članu 210. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da je tužilac navedeni iznos stekao bez osnova jer ugovor o kupoprodaji od 10.10.2014. godine nije zaključen na način propisan odredbama člana 4. stav 1. i 2. Zakona o prometu nepokretnosti pa kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je od samog početka, te kako je VV prilikom zaključenja ugovora dao na ruke u gotovom 50.000 evra sada pok. BB, kao vlasniku i direktoru tužioca u prisustvu svedoka (GG, brata BB i DD, vozača VV), to tuženi ima pravo da zahteva vraćanje isplaćenog iznosa u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom od dana podnošenja protivtužbe, tj. od kada je tužilac postao nesavestan, shodno članu 214. Zakona o obligacionim odnosima.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmotreni budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, a istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta u skladu sa članom 153. i članom 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca, kao neosnovanu, odnosno odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić