Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 4163/2019 od 15.09.2021. godine, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom 04.06.2013. godine zaključio Ugovor o gotovinskom kreditu, kojim je tužiocu kao korisniku kredita odobren kredit u iznosu od 800.000,00 dinara, sa rokom otplate od 44 meseca. U članu 5. stav 2. ugovora određena je obaveza korisnika kredita da, između ostalog, plati banci jednokratnu naknadu na ime troškova za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 1,5% od vrednosti odobrenog kredita sa pripisanom premijom osiguranja, a iznos od 12.000,00 dinara, na ime naknade za troškove obrade kredita, banka je naplatila 04.06.2013. godine. U obrascu obavezni elementi ugovora od 04.06.2013. godine (koji je tužilac svojeručno potpisao), u članu 3.3 navedena je visina efektivne kamatne stope od 28,13% na godišnjem nivou i ukupan iznos koji će korisnik platiti tokom perioda otplate kredita, dok je u članu 3.5 navedena vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita i to: fiksna naknada – obrada zahteva 1,5% u iznosu od 12.330,00 dinara od vrednosti odobrenog iznosa kredita sa pripisanom premijom osiguranja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je odredba člana 5. stav 2. ugovora ništava jer je predmet obaveze neodređen, uz dodatni argument drugostepenog suda da tužilac nije obavešten ni u ugovoru ni u ponudi (koja je tužiocu dostavljena), na osnovu čega je taj trošak utvrđen i zašto bi se isti vezivao za iznos kredita koji je ugovoren, kao i da su navedeni troškovi naplaćeni jednokratno a ne kroz obračun efektivne kamatne stope, što navedenu odredbu čini ništavom, zaključivši da tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je propisana mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 04.06.2013. godine.

Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga). Ponuda banke na propisanom obrazcu mora da sadrži vrstu i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi - periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu - ponuda) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Saglasno navedenom, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene (član 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga).

U konkretnom slučaju tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom 04.06.2013. godine na osnovu ponude banke od 04.06.2013. godine (obrazac 1B - osnovni podaci o kreditu - ponuda), koja u tački 3.3 sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i fiksna naknada na ime obrade zahteva 1,5% u iznosu od 12.330,00 dinara, od vrednosti odobrenog iznosa kredita sa pripisanom premijom osiguranja, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati troškove obrade kreditnog zahteva. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (održavanje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

Iskazivanje ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) omogućava korisniku pravi uvid u cenu bankarskog proizvoda što mu pomaže u donošenju odluke za koji bankarski proizvod da se opredeli, odnosno da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga. Efektivna kamatna stopa se ne naplaćuje u periodu otplate kredita, već se naplaćuje nominalna kamatna stopa, pa je pogrešno stanovište nižestepenih sudova da je predmetna odredba ugovora ništava iz razloga što je naknada naplaćena od tužioca unapred, a ne kroz efektivnu kamatnu stopu. Imajući u vidu navedeno, predmetna ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci troškove obrade kredita u iznosu od 12.000,00 dinara jednokaratno, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 210. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. i 154. i 163. stav 2 ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav jednog obrazloženog podneska od strane advokata 6.000,00 dinara, zastupanja na dva održana ročišta od po 7.500,00 dinara, sastava žalbe 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić