Protiv pravosnažnog rešenja drugostepenog suda, u potvrđujućem delu iz stava prvog izreke, protivnik predlagač je blagovremeno izjavio posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Predlagač je podneo odgovor na reviziju, predlažući da se ista odbaci.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija protivnika predlagača dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23) u vezi člana 27. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku - ZVP („Službeni glasnik RS“ br. 46/95,...14/22) jer se radi o vanparničnoj stvari koja se odnosi na stanarsko pravo, zbog čega nije cenio njenu dozvoljenost prema članu 404. ZPP na koji se protivnik predlagača pozvao.

Ispitujući pravilnost pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda u pobijanom delu na osnovu člana 408. u vezi člana 420. stav 6. ZPP i člana 30. stav 2. ZVP, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protivnik predlagača je predlagaču dodelio na korišćenje dvosoban stan iz društvene svojine površine 63,25 m2 na petom spratu stambene zgrade koja se nalazi sada u ulici ... broj .., a ranije u ulici ... broj .. u Velikoj Plani. Na osnovu rešenja o dodeli stana od 28.12.1977. godine, predlagač je sa SIZ-om stanovanja Opštine Velika Plana zaključio ugovor o korišćenju stana 07.02.1978. godine i po tom osnovu je ušao u posed stana koji bez prestanka koristi zajedno sa članovima svog porodičnog domaćinstva – suprugom i dve ćerke. Predlagač je 20.12.1991. godine podneo protivniku predlagača zahtev za otkup stana, ali je isti odbijen zbog neispunjavanja uslova za otkup (o čemu je obavešten dostavljanjem obaveštenja 12.07.1992. godine) jer su stranke zaključile sporazum 17.02.1986. godine po kome je predlagač trebao najkasnije u roku od 5 godina od ustupnja parcele br. .. (koja mu je ustupljena od protivnika predlagača 03.12.1985. godine) da izgradi kuću i iseli se iz predmetnog stana koji mu je dat na korišćenje, te da ga vrati protivniku predlagača kao vlasniku. Predlagač je u svojstvu tužioca podneo tužbu 1992. godine za raskid sporazuma-ugovora od 17.02.1986. godine, koji je raskinut zbog promenjenih okolnosti pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani P 278/11 od 09.05.2014. godine. Predlagač je 13.02.2018. godine podneo novi zahtev za otkup stana nadležnom organu protivnika predlagača, ali se nije saglasio sa utvrđenom jednokratnom otkupnom cenom od 1.166.029,24 dinara u tom upravnom postupku, zbog čega je povukao ovaj zahtev. Nakon povlačenja zahteva, podeo je predlog sudu 21.08.2018. godine za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana, koji je predmet odlučivanja u ovoj vanparničnoj stvari. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina jednokratne otkupne cene predmetnog stana (kako je traženo predlogom) u dve varijante: prva – prema uslovima na dan prvog zahteva za otkup (20.12.1991. godine) u revalorizovanom iznosu od 9.325,41 dinara i druga – prema uslovima na dan drugog podnetog zahteva za otkup (13.02.2018. godine) u iznosu od 1.166.029,24 dinara. Prema dopunskom nalazu istog veštaka od 23.12.2021. godine na koji stranke nisu imale primedbe, jednokratna otkupna cena stana prema uslovima iz jula 1992. godine iznosi 960.985,10 dinara, a revalorizacijom ovog iznosa do 31.03.2019. godine iznosi 9.932,58 dinara, pri čemu se dalja revalorizacija ne vrši. Podneskom od 28.12.2021. godine, veštak se izjasnio da nakon revalorizacije jednokratne otkupne cene po zahtevu od 13.02.2018. godine ista iznosi 1.218.307,12 dinara (za period revalorizacije od 31.03.2018. godine do 31.03.2019. godine).

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da predlagač kao nosilac stanarskog prava ima pravo otkupa društvenog stana koji mu je dat na korišćenje na osnovu ugovora od 07.02.1978. godine prema odredbama člana 16. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS2 br. 50/92,...99/2011). Primenom člana 20. istog zakona, utvrdili su jednokratnu otkupnu cena stana u revalorizovanom iznosu od 9.932,58 dinara prema uslovima na dan stupanja na snagu Zakona o stanovanju (budući da je zahtev za otkup podnet 20.12.1991. godine pre njegovog stupanja na snagu), a nisu prihvatili jednokratnu otkupnu cenu po zahtevu za otkup od 13.02.2018. godine jer je isti povučen.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno.

Za odlučivanje o predlogu za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u konkretnom slučaju relevantne su odredbe članova 16. i 20. ranijeg Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“ br. 50/92,... 99/11) koji se primenjuje na osnovu člana 157. stav 1. Zakona o stanovanju i održavanju stambenih zgrada („Službeni glasnik RS2 broj 104/2016, 9/2020). Odredbom člana 16. stav 1. ovog zakona propisano je da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom. Stavom 4. istog člana propisano je da ako nosilac prava raspolaganja odbije zahtev za otkup tog stana ili ne zaključi ugovor o otkupu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, lice iz stava 1. ovog člana može da podnese predlog nadležnom sudu da u vanparničnom postupku donese rešenje koje će zameniti ugovor o otkupu, a stavom 5. da ako je zahtev podnet pre stupanja na snagu ovog zakona, da rok iz prethodnog stava počinje teći od dana stupanja na snagu ovog zakona. Prema članu 18. stav 1. ovog zakona, o otkupu stana zaključuje se ugovor koji sadrži naročito: ugovorne strane, vreme i mesto zaključenja ugvora, podatke o stanu koji je predmet ugovora, cenu, izjavu vlsnika da pristaje na uknjižbu, izjavu kupca da prihvata hipoteku, uslove, način i rokove izvršenja ugovora i razloge za raskid ugovora, a prema stavu 2. ugovor o otkupu stana se zaključuje u pismenoj formi, a potpisi ugovornih strana se overevaju kod suda. Članom 20. istog zakona propisan je način utvrđivanja otkupne cene stana, koja se utvrđuje pod uslovima koji su važili na dan ponošenja pismenog zahteva za otkup stana, a u slučaju zahteva koji su podneti pre stupanja na snagu ovog zakona pod uslovima na dan stupanja na snagu ovog zakona.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužilac sa članovima svog porodičnog domaćinstva od 1978. godine koristi društveni stan čiji otkup traži, a da je protivnik predlagača nosilac prava raspolaganja na tom stanu. Činjenica da je ugovor o korišćenju stana zaključen sa (raskidnim) uslovom, odnosno da ga predlagač nije dobio na korišćenje na neodređeno vreme (već je trebao da se iseli iz stana i vrati ga protivniku predlagača kada izgradi kuću po sporazumu koji su zaključili 17.02.1986. godine) ne utiče na njegov status nosioca stanarskog prava na predmetnom stanu, budući da je ovaj uslov otpao raskidom predmetnog sporazuma, koji je nastupio donošenjem pravnosnažne presude Osnovnog suda u Velikoj Plani P 278/11 od 09.05.2014. godine, nakon čega predlagač više nije imao obavezu da vrati stan, već je nastavio da ga koristi sa članovima svog porodičnog domaćinstva u statusu upodobljenom statusu nosioca stanarskog prava na neodređeno vreme.

Zato u vreme podnošenja prvog zahteva za otkup 20.12.1991. godine predlagač nije ispunjavao uslove za otkup upravo iz razloga što je u tom momentu još uvek proizvodio dejstvo navedeni sporazum stranaka zaključen 1986. godine, iz koga razloga je i odbijen predlagačev zahtev za otkup, iako nema dokaza da je ta odluka postala konačna.

Nižestepeni sudovi su stoga pravilno zaključili da predlagač ima aktivnu legitimaciju da traži otkup društvenog stana koji koristi u statusu nosioca stanarskog prava koji je stekao na osnovu zaključenog ugovora o korišćenju stana od 07.02.1978. godine. Međutim, kako u vreme u ponošenja prvog zahteva za otkup nije ispunjavao uslove za otkup, nižestepeni sudovi nisu mogli da utvrđuju otkupnu cenu na dan njegovog ponošenja, odnosno na dan stupanja na snagu Zakona o stanovanju. Zbog pogrešne primene materijalnog prava propustili su da ocene visinu otkupne cene stana prema uslovima od 13.02.2018. godine kada je predlagač podneo novi zahtev za otkup stana i kada je stekao uslove za to (bez obzira na činjenicu da je ovaj zahtev povukao).

Sledom navedenog, prvostepeni sud će u ponovnom postupku utvrditi činjenično stanje u smislu iznetih primedbi, odnosno izvršiće ocenu dokaza sprovedenog veštačenja u pogledu pravilnosti utvrđene jednokratne otkupne cene stana prema uslovima u vreme podnošenja zahteva za otkup iz 2018. godine, da bi potom pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o podnetom predlogu u celosti, budući da rešenje koje zamenjuje ugovor o otkupu stana mora sadržati sve bitne elemente tog ugovora predviđene članom 18. stav 1. Zakona o stanovanju.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. u vezi člana 420. stav 6. ZPP i člana 30. stav 2. ZVP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković