Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragiša Vukašinović, advokat iz ..., protiv tužene Banke Poštanska štedionica a.d., koju zastupa BB, radi utvrđenja ništavosti ugovora i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 2069/19 od 10.12.2019. godine, u sednici održanoj 24.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 2069/19 od 10.12.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Pančevu Gž 2069/19 od 10.12.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Pančevu P 395/19 od 08.06.2019. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P 395/19 od 08.06.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je apsolutno ništav i da ne prozvodi pravno dejstvo deo odredbe člana 1 Ugovora o dinarskom nenamenskom gotovinskom kreditu sa valutnom klauzulom zaključen 25.11.2009. godine, kojim je određeno da za obradu kreditnog zahteva banka naplaćuje fiksnu naknadu i iznosi 2% vrednosti osnovnog duga, minimalno 1.500,00 dinara, kao i da se obaveže tužena da tužilji plati 2.094,79 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.11.2009. godine i da joj plati troškove parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada su se stekli uslovi za izvršnost presude do isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom plati troškove parničnog postupka u iznosu od 7.500,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 2069/19 od 10.12.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalbe tužilje i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke određeno je da se tužilji ne dosuđuju troškovi žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložila da se o reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje propisani članom 404. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), imajući u vidu da tužilja uz reviziju ukazuje na drugačije odluke apelacionih sudova i viših sudova kao i na drugačiji pravni stav zauzet u nižestepenim odlukama od pravnog stava Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju zbog čega postoji različito postupanje sudova o istoj pravnoj stvari što ukazuje na potrebu odlučivanja o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, usled čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, a pazeći po službenoj dužnosti na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP i na pravilnu primenu materijalnog prava, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja je sa pravnim prethodnikom tužene banke dana 29.11.2009. godine zaključila ugovor o dinarskom nenamenskom gotovinskom kreditu sa valutnom klauzulom kojim je tužilji odobren kredit od 1.600 evra u dinarskoj protivvrednosti uz učešće od 30% odobrenog kredita, koje se uplaćuje pre puštanja kredita i za koji iznos se umanjuje iznos odobrenog kredita, tako da je dug tužilje 1120 evra. Rok otplate je 60 mesečnih anutiteta sa fiksnom kamatom od 14,95% na godišnjem nivou. Članom 1. stavom 4. Ugovora je predviđeno je da za obradu kreditnog zahteva banka naplaćuje fiksnu naknadu koja iznosi 2% vrednosti osnovnog duga, što je minimalno 1.500,00 dinara. Tužilja je sa predstavnikom prethodnika tužene banke potpisala Pregled bitnih elemenata otplate kredita i Plan otplate kredita. U Pregledu bitnih elemenata u koje je tužilja imala uvid i koji je potpisala, u prvom delu navedeni su podaci o kreditu među kojima pod tačkom 16. ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati i to u apsolutnom iznosu od 2.094,79 dinara, dok su u drugom delu tog pregleda navedeni podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, među kojima pod tačkom 5. ukupan iznos drugih troškova koje klijent plaća u apsolutnom iznosu od 2.094,79 dinara. Pravni prethodnik tužene banke je od tužilje na ime obrade kreditnog zahteva naplatio iznos od 2.094,79 dinara dana 25.11.2009. godine.

Po oceni nižestepenih sudova odredba člana 1. stavom 4. predmetnog ugovora o kreditu nije ništava, s obzirom da je u skladu sa načelima obligacionog prava i ostalim zakonskim odredbama. Imajući u vidu da je tužilja pristupila potpisivanju ugovora pošto je prethodno jasno i nedvosmisleno upoznata sa činjenicom da će banci platiti naknadu od 2.094,79 dinara na ime troškova obrade kredita i to pre kretanja kredita u tečaj, koja naknada banci pripada na osnovu pruženih finansijskih usluga i deo je efektivne kamatne stope, pri čemu je jasno i tačno navedena u Pregledu bitnih elemenata ugovora kredita, tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan. Tužilja je pristupila zaključenju ugovora, upoznata sa činjenicom da će platiti naknadu za obradu kreditnog zahteva, pri čemu ta naknada ne sadrži u sebi nikakve skrivene troškove, jer ne predstavlja stvarni trošak koji je banka imala, već naknadu koja banci pripada na ime pružanja finansijskih usluga. Uprkos tome što naknade i troškovi koji padaju na teret korisnika ne služe da banka ostvari profit veći od onoga koji ostvaruje naplatom kamate kao cenom kredita, ukoliko banka i korisnik kredita, kao u konkretnom slučaju, ugovore da pored kamate korisnik plaća i druge naknade i troškove koji su jasno i precizno navedeni i tako opredeljeni, da korisnik nije mogao biti u zabludi koje su njegove obaveze, nema mesta traženom utvrđenju ništavosti sporne odredbe. Formulisanjem sporne odredbe tužena nije postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja, već se kretala u okviru načela slobode ugovaranja, prikazujući tužilji njene ugovorne obaveze u fiksnom napred određenom iznosu. Osim toga, tužilja je imala mogućnost da ne pristupi zaključenju ugovora o kreditu sa tuženom i da eventualno odabere drugu poslovnu banku.

Prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega su obe nižestepene presude morale biti ukinute.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.

Navedeno proizlazi iz člana 4. stav 1. tačka 2. Zakona o bankama („Sl. glasnik RS“ br. 107/05) kojim nije bliže propisana sadržina ugovora o kreditu, niti su propisana prava i obaveze banke i klijenta, ali iz člana 42. proizlazi da se na ugovor zaključen između banke i klijenta primenjuju opšti uslovi poslovanja banke, koje je banka dužna da istakne u svojim prostorijama na vidnom mestu najmanje 15 dana pre njihove primene. Odredbom člana 42. i 43. istog zakona propisano je da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozita i drugih kreditnih poslova.

Saglasno navedenom, zakonom nije isključeno pravo banke na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga po osnovu kreditnih poslova, a ovlašćenje ugovorača da predvide različite uslove davanja kredita koji proističe iz načela slobode ugovoranja uključuje i mogućnost da se ugovori obaveza korisnika kredita da banci naknadi troškove kredita. Stoga odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita u principu nije protivna prinudnim propisima i kao takva ništava u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, iako ugovaranje obaveze da jedna ugovorna strana snosi troškove druge ugovorne strane nije protivno člana 1065. ZOO, takvo ugovaranje ne može da se posmatra nezavisno od opštih načela ZOO imajući u vidu da je banka finansijski stručna i dominantna ugovorna strana. Načelo autonomije volje iz člana 10. Zakona pretpostavlja da bi u takvoj situaciji klijent banke imao slobodu ugovoranja samo ukoliko zna vrstu i visinu troškova banke za koje se obavezao da će ih on snositi. Načelo ravnopravnosti stranaka iz člana 11. Zakona, podrazumeva da je u tom slučaju korisniku kredita data mogućnost da se upozna sa vrstom i cenom troškova banke koje su ugovorom na njega prevaljuju i da proceni da li su ti troškovi zaista učinjeni, ili će biti učinjeni, da li je njihova cena odgovarajuća, ili se proizvoljno naplaćuju, dok načelo savesnosti i poštenja iz člana 12. istog Zakona, zahteva da ugovaranje obaveze plaćanja troškova banke, treba da sadrži specifikaciju troškova i njihove visine, da bi se izbegla mogućnost zlupotrebe u realizaciji ove ugovorne obaveze, odnosno mogućnost da banka naplati više puta isti trošak, odnosno da naplati i troškove koje je uopšte nije imala, kao i da predmet takve obaveze učini određenim shodno članu 46. Zakona.

S tim u vezi, Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite, Narodna banka Srbije od 30.06.2006. godine („Sl. glasnik RS“, br.57/06 a koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine), propisala je jedinstveni obračun objavljivanja troškova kamata i naknada bankarskih usluga po osnovu depozitnih kreditnih poslova (efektivna kamatna stopa) kao i bližih uslova i načina obaveštavanja klijenta banke. Jedinstveni način obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope banka primenjuje u postupku obavljanja depozitnih i kreditnih poslova iz člana 4. Zakona o bankama. Efektivna kamatna stopa iskazuje se u procentima i važi od dana obračuna. Tačkom 5. navedene odluke je predviđeno da ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima odnosno kredite koje odobrava treba da jasno i nedvosmisleno sadrži i to u tački 1) podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i u tački 2) podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (bliže navedene u odluci). Podaci iz tačke 1. treba da budu navedeni i iskazani u ponudi tog stava, tako da klijent nijednog trenutka ne bude doveden u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka. Podatke iz stava 1. ove tačke banka dostavlja klijentima na način propisan uputstvom iz tačke 11. odluke. Pri zaključivanju ugovora o kreditu banka na osnovu tačke 7. stav 2. odluke uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita i pregled bitnih elemenata kredita koji sadrži podatke koji se uključuju Tako, na osnovu sadržine navedenih tačaka odluke može se zaključiti da postoje četiri vrste troškova bankarskog kredita i to: troškovi koje banka obračunava klijentu u postupku odobravanja kredita, troškovi koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava klijentu u toku realizacije ugovora, troškovi koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora i ostali troškovi navedeni u tački 5. stav 1. odredba pod 2. alineja 3. odluke (troškovi procene vrednosti nepokretnosti i pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade u vezi sa sredstvima obezbeđenja kredita, troškovi upisa u registar kod nadležnog organa, troškovi pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, pribavljanje uverenja, potvrda, dozvola i rešenja nadležnih organa, troškovi kreditnog biroa i drugi troškovi). Prve dve vrste troškova ulaze u obračun efektivne kamatne stope dok se druge dve vrste troškova ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope već se iskazuju samostalno.

Iz izloženog proizlazi da efektivna kamatna stopa u sebi sadrži naknade i troškove koji su nastali prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna. S obzirom na to da troškovi obrade kredita nastaju prilikom odobravanja kredita, a da su troškovi puštanja kredita u tečaj poznati na dan obračuna kredita, ti troškovi moraju biti uključeni u obračun efektivne kamatne stope i mogu biti naplaćeni samo kroz obračun efektivne kamatne stope. Ugovaranje troškova kredita koji se uključuju u efektivnu kamatnu stopu iz tačke 5. stav 1. odredba pod 1. u procentualnom iznosu od glavnice nije zabranjeno. Mogućnost procentualnog obračunavanja troškova ima osnova u tome što se radi o troškovima koji ulaze u obračun efektivne kamatne stope koja se takođe obračunava u procentima. Ali bez obzira na to da li su troškovi iskazani u procentu ili fiksnom iznosu ili kombinacijom tih metoda, banka je dužna da podatke o troškovima navede u ponudi tako da klijent nijednog trenutka ne bude u zabludi o kojim troškovima je reč.

Polazeći od navedenog Vrhovni kasacioni sud nalazi da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje na kome su zasnovane pobijane odluke nije potpuno utvrđeno, jer je propušteno da se razjasni da li je prilikom zaključenja ugovora o kreditu u odnosu na spornu odredbu bio ispunjen uslov propisan citiranom tačkom 5. stav 2. Odluke Narodne banke Srbije i zavisno od toga oceni da li je takvo ugovaranje protivno opštim načela Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega su obe nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će polazeći od primedaba izraženih u ovom rešenju potpuno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava, te ponovo odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić