Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavila tužilja, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava (revizija se pogrešno poziva na odredbe ZPP ''Službeni glasnik RS'' br. 72/2011...10/2023).

U svojim odgovorima na reviziju, tuženi su osporili revizijske navode i predložili da Vrhovni sud reviziju tužilje odbaci odnosno odbije.

Odlučujući o osnovanosti revizije i ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), osim u pogledu revizijskog cenzusa koji je propisan odredbom člana 23. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 55/14), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. relevantnog ZPP na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano je ukazivanje revidenta na bitnu povredu postupka iz člana 361. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom. Član 8. ZPP reguliše ocenu dokaza i koje će činjenice sud uzeti kao dokazane. Činjenice su utvrđene tokom prvostepenog postupka i ne mogu biti predmet pobijanja u revizijskom postupku saglasno odredbi člana 398. stav 2. relevantnog ZPP. Neosnovan je revizijski navod da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom u vezi sa članom 382. stav 1. ZPP. Drugostepena presuda sadrži obrazloženje propisano navedenom zakonskom odredbom. Drugostepeni sud je u obrazloženju odluke ocenio žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene presude, tužilja je supruga sada pok. GG (preminuo ...2004. godine) sa kojim je brak zaključila 20.2.2001. godine. Pored nje, zakonski naslednici su tuženi BB kao usvojeni sin i DD, sin ostavioca, koji je u toku ovog postupka preminuo, te je u odnosu na njega postupak obustavljen. Činjenica očinstva u odnosu na DD utvrđena je u sudskom postupku 1960. godine. Tuženi BB nije imao saznanja o tome da je pok. GG imao vanbračnog sina, već je za to saznao tek na dan kada je GG sahranjen ...2004. godine.

Utvrđeno je da je tuženi BB godinama (od početka 1992.) izdržavao oca od sredstava koje je obezbeđivao radom u Nemačkoj, tako što mu je novac slao preko advokata u mesečnim iznosima od 600 DEM. Njegovi usvojitelji su stekli sporni stan u Novom Sadu po ugovoru o otkupu od 19.05.1992. godine. Između GG kao poklonodavca i tuženog BB kao poklonoprimca, zaključen je Ugovor o poklonu od 12.10.1999. godine koji je za predmet imao predmetnu nepokretnost uz zadržavanje prava plodouživanja. Tužilja je zaključila brak sa GG kako bi nakon njegove smrti mogla da nasledi njegovu penziju. Ona je upoznala ostavioca u toku 1999. godine, kada je on već bio teško bolestan, a sa ciljem da se stara o njemu i domaćinstvu uz novčanu naknadu. Vremenom je tužilja zadobila njegovo poverenje, kada su zaključi brak, ali je GG nastavio da plaća tužilji naknadu za rad.

U predmetnom stanu, nakon smrti GG nastavila je da živi tužilja sa članovima svoje porodice. Dogovor tužilje i tuženog je podrazumevao da stan tužilja može koristiti sve dok kupac stana, tužena VV, ne zatraži od nje da se iseli. Tuženi BB je još za vreme života svog oca odlučio da sporni stan proda kako bi od dobijene kupoprodajne cene rešio svoje stambeno pitanje u Nemačkoj. Tuženu VV je poznavao još od 1980. godina, te su nekoliko dana nakon smrti GG, postigli dogovor o zaključenju kupoprodajnog ugovora koji je za predmet imao promet spornog stana u Novom Sadu. Kupoprodajni ugovor su zaključili i overili u Opštinskom sudu u Novom Sadu dana 30.1.2004. godine. Ugovorena je kupoprodajna cena od 2.100.000,00 dinara, koju je kupac isplatila u dve rate, deo cene odmah po zaključenju ugovora, a preostali deo zaključno sa 29.08.2004. kada su o isplati sačinili potvrdu. Odmah po zaključenju ugovora izvršena je primopredaja ključeva. Tužena je platila porez na prenos apsolutnih prava, te realizovala upis prava svojine u svoju korist kod RGZ SKN Novi Sad. Zatim je od tužilje zahtevala da se iseli iz stana i preda joj posed, što je tužilja odbijala dobrovoljno da učini, zbog čega je tužena protiv nje inicirala parnicu za iseljenje podnošenjem tužbe dana 20.09.2004. godine. Presuda u ovom postupku postala je pravnosnažna 22.05.2006. godine i ona je poslužila za pokretanje izvršnog postupka u toku kog se tužilja iselila iz spornog stana dana 14.9.2006. godine.

Tužilja smatra da je kupoprodajni ugovor od 30.1.2004. godine ništav pravni posao budući da je zaključen protivno cilju koji ima kupoprodajni ugovor, jer cilj ugovarača nije bio promet nepokretnosti, već osujećenje prava nužnih naslednika na zaostavštini pok. GG. Takođe, tužilja tužbom traži i utvrđenje povrede prava na nužni nasledni deo i isplatu, što je dovela u vezu sa zaključenjem ugovora o poklonu od 12.10.1999. godine, a koji deo zahteva nije predmet ove revizije.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da tužilja u postupku nije dokazala da je zajednički cilj tuženih ugovarača bio osujećenje drugih zakonskih naslednika na nužni nasledni deo, te da nema uslova za primenu čl. 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je ugovor sačinjen u propisanoj formi, izvršen u celosti, kupoprodajna cena je isplaćena, a kupac je stupio u državinu i realizovao stečeno pravo upisom u javnu evidenciju o nepokretnosti. Osim toga, drugostepeni sud je stanovišta i da tužilja nema pravni interes da ukazuje na ništavost ugovora o kupoprodaji, posebno jer je zahtev za povredu prava na nužni deo vezala za obligacionopravni zahtev.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ističe da su sudovi pogrešno primenili odredbe člana 66. i odredbu člana 109. stav 1. ZOO.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo kada su zaključili da tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji nije osnovan. U konkretnom slučaju, tužilja nije dokazala da je predmetni ugovor prividan odnosno zaključen u cilju osujećenja prava zakonskih naslednika. Predmetni ugovor o kupoprodaji sadrži sve što je propisano odredbom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Nisu sporni revizijski navodi da je radi ocene punovažnosti pobijanog ugovora sa stanovišta njegovog osnova (causa) i prividnosti na koju ukazuje tužilja, bilo neophodno utvrditi sve okolnosti koje su dovele do zaključenja ugovora, ispitati njihov značaj i prirodu, i na osnovu toga zaključiti da li se radi o simulovanom pravnom poslou čiji je osnov nezakonit kako to tvrdi tužilja. Upravo je radi ocene punovažnosti pobijanih pravnih poslova prema odredbama člana 51, 52, 53. i 66. Zakona o obligacionim odnosima i utvrđivanja svih bitnih činjenica, prvostepeni sud izveo dokaz saslušanjem svedoka, pa je iz njihovih iskaza utvrdio da je tuženi BB još za vreme života svog oca odlučio da proda stan kako bi od dobijene kupoprodajne cene rešio svoje stambeno pitanje. Takođe, utvrđeno je i da je tužena VV isplatila kupoprodajnu cenu, platila porez na prenos apsolutnih prava, te realizovala upis prava svojine u svoju korist kod RGZ SKN Novi Sad. Zatim je od tužilje zahtevala da se iseli iz stana i preda joj posed, što je tužilja odbijala dobrovoljno da učini, zbog čega je protiv nje inicirala parnicu za iseljenje u kojoj je uspela i nalazi se od 2006. godine u posedu predmetne nepokretnosti. Dakle, razlog za zaključenje pobijanog ugovora nema svoj osnov u pobudi tuženih da osujete prava zakonskih naslednika.

Imajući u vidu da se suština revizijskih razloga sastoji u osporavanju ocene izvedenih dokaza, njihovoj sublimaciji i utvrđenju činjeničnog stanja čiju pravilnost revizijski sud nema ovlašćenja da ceni, Vrhovni sud zaključuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, te da izjavljena revizija nije osnovana.

Kako je utvrđeno da ne postoje razlozi na koje sud pazi po službenoj dužnosti, niti razlozi na koje je ukazano revizijom, Vrhovni sud je primenom člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković