U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Nikola Tomašević, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3510/16 od 09.03.2017. godine, u sednici veća održanoj 17.10.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

1. DELIMIČNO SE UVAŽAVA revizija tužioca pa se PREINAČUJU presuda Višeg suda u Beogradu P 207/2015 od 08.02.2016. godine u stavu osam izreke i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3510/16 od 09.03.2017. godine u delu stava jedan izreke kojim je odbijena žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 207/2015 od 08.02.2016. godine u stavu osam izreke, pa se USVAJA eventualni tužbeni zahtev tužioca AA iz ... i UTVRĐUJE da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba ugovora o kratkoročnom revolving kreditu broj ... od 07.04.2008. godine zaključen između tužene „BB“... kao davaoca kredita, „VV“ kao primaoca kredita i tužioca AA kao jemca u delu člana tri kojim je navedeno da se tranše kredita vraćaju u dinarskoj protivvrednosti eura BB za devize po prodajnom kursu na dan dospeća tranši, a što je tužena dužna da prizna.

2. U preostalom delu revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3510/16 od 09.03.2017. godine se odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 207/2015 od 08.02.2016. godine, stavom jedan izreke se odbija prigovor litispendencije u odnosu na parnicu koja se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 33058/2013 kao neosnovan. Stavom dva odbija se tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo ugovori o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. i kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine zaključeni između tužene kao davaoca kredita, „VV“ kao korisnika kredita i tužioca kao jemca-platca kao neosnovan. Stavom tri delimično se usvaja eventualni tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine zaključen između lica koja su napred navedena u delu člana 4. u kome je navedeno da je kamatna stopa promenljiva da će se usklađivati kvartalno u skladu sa poslovnom politikom banke, izmenama monetarne politike Narodne banke Srbije i izmenom visine obavezne rezerve što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom četiri delimično se usvaja eventualni tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da su ništave i ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine koji je zaključen između napred navedenih lica u delu stava devet u kome je navedeno da su ugovorne strane saglasne da u toku trajanja ovog ugovora banka ima pravo da u skladu sa propisima ili promenama svoje poslovne politike bez posebne saglasnosti druge strane promeni ugovorne stope kamate, naknade, odnosno drugih oblika prinosa na iznos neotplaćenog dela kredita, na iznos kredita koji će se naknadno koristiti i sva dospela potraživanja po ovom ugovoru, kao i način njihovog obračuna, pripisa i naplate, te da će se nove stope način obračuna i drugi uslovi primenjivati od dana stupanja na snagu akta koji su izmenjeni, a što je tužena dužna da prizna. Stavom petim delimično se usvaja eventualni tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između istih lica u delu člana 4. stav 1. u kome je navedeno da je kamatna stopa promenljiva te da će se usklađivati kvartalno u skladu sa poslovnom politikom banke izmenama monetarne politike Narodne banke Srbije i izmenom visine obavezne rezerve što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom šest delimično se usvaja eventualni tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da su ništave i ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine između napred navedenih lica u delu člana 5. stav 5. u kome je navedeno da su visina kamate i naknade način obračuna i naplate istih kao i sve odredbe predviđene ovom odlukom automatski promenljive bez posebne saglasnosti druge ugovorne strane u skladu sa zakonskim propisima ili promenama poslovne politike banke, što je tužena dužna da trpi i prizna. Stavom sedam delimično se usvaja tužbeni zahtev tužioca pa se utvrđuje da su ništave i ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između lica napred navedenih u delu člana 8. u kome je navedeno da su ugovorne strane saglasne da u toku trajanja ovog ugovora banka ima pravo da u skladu sa propisima ili promenama svoje poslovne politike bez posebne saglasnosti druge strane promeni ugovorene stope kamate naknade, odnosno drugih oblika prinosa na iznos neotplaćenog dela kredita na iznos kredita koji će se naknadno koristiti i sva dospela potraživanja po ovom ugovoru kao i način njihovog obračuna, pripisa i naplate, te da će se nove stope način obračuna, pripisa i naplate primeniti od dana stupanja na snagu akta koji su izmenjeni, što je tužena dužna da prizna i trpi. Stavom osam odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine zaključen između pomenutih lica u delu člana 3. kojim je navedeno da se tranše kredita vraćaju u dinarskoj protivvrednosti eura BB za devize po prodajnom kursu na dan dospeća tranši kao neosnovan. Stavom devet odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine zaključen između pomenutih lica u delu člana 7 u kome je navedeno da se obračun kamate vrši primenom konmforne metode mesečno, a može se vršiti i u roku dospeća kredita na zahtev korisnika kao neosnovan. Stavom deset odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine zaključen između pomenutih lica u delu stava 8 stav 1 u kome je navedeno da će u periodu od 15 dana od dana dospeća banka obračunavati i naplaćivati redovnu kamatu uvećanu za 2% poena na godišnjem nivou kao i u delu člana 8. stav 2 u kome je navedeno da će banka naplaćivati ugovorenu redovnu kamatnu stopu uvećanu za 2% poena godišnje ukoliko je viša u skladu sa Odlukom o kamatnoj politici BB kao i u delu člana 8. stav 3 u kome je navedeno da je ugovorena redovna kamatna stopa uvećana za 2% poena na godišnjem nivou kao neosnovan. Stavom 11 odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između istih lica u delu člana 2. kojim je predviđeno da će iskorišćeni kredit korisnik vraćati banci u iznosu puštenog kredita u evrima na dan vraćanja tranši kao neosnovan. Stavom 12 odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovor o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između pomenutih lica u delu člana 4. stav 2 u kome je navedeno da je korisnik kredita saglasan da se obračunata kamata uveća za propisani porez i druge eventualne troškove koje je banka obavezna da plati kao neosnovan. Stavom 13 odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između pomenutih lica u delu člana 5. stav 1 u kome je navedeno da se obračun kamate vrši primenom konmforne metode mesečno kao neosnovan. Stavom 14 obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati 298.350,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Dopunskom presudom Višeg suda u Beogradu P 207/2015 od 31.03.2016. godine, odbija se eventualni tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud utvrdi da su ništave i da ne proizvode pravno dejstvo odredbe ugovora o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine koji je zaključen između pomenutih lica u delu člana 5. stav 4 u kome je navedeno da će banka na sve dospele a u roku neizmirene obaveze nastale po osnovu glavnog duga i kamate na taj dug obračunavati i naplaćivati kamatnu stopu utvrđenu na osnovu Zakona o visini zakonske zatezne kamate odnosno ugovorenu redovnu i kamatnu stopu uvećanu za 2% ukoliko je viša u skladu sa Odlukom o kamatnoj politici BB kao neosnovan.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3510/16 od 09.03.2017. godine odbijaju se kao neosnovane žalbe stranaka i potvrđuju presuda Višeg suda u Beogradu P 207/2015 od 08.02.2016. godine i dopunska presuda istog suda P 207/15 od 31.03.2016. godine a odbijaju se zahtevi stranaka za troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne preimene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čalna 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, niti povreda postupka na koju ukazuje revizija jer je drugostepeni sud u svojoj odluci dovoljno obrazložio razloge za njeno donošenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 07.04.2008. godine „VV“ iz ... kao korisnik kredita, tužilac kao jemac platac i tužena su zaključili ugovor o kratkoročnom revolving kreditu broj ... . Tim ugovorom tužena je Preduzeću „VV“ odborila kredit za obrtna sredstava u iznosu od 35.000,00 evra uz uslove koji su utvrđeni navedenim ugovorom, stim što se tužilac javlja kao jemac platac. Isti ugovarači su 11.09.2008. godine zaključili ugovor o kratkoročnom non revolving kreditu broj ... u kome se tužilac takođe javlja u svojstvu jemca placa, a tim ugovorom je tužena banka odobrila Preduzeću „VV“ kratkoročni non revolving kredit za obrtna sredstva u iznosu od 20.000,00 evra sve pod uslovima koji su navedeni u tom ugovoru.

U ovoj parnici tužilac osnovnim tužbenim zahtevom traži da se utvrdi ništavost oba ugovora u celini, jer je pri njihovom zaključenju povređeno načelo ravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa, slobode ugovaranja, savesnosnosti i poštenja, jednakih vrednosti uzajamnih davanja, dobrih poslovnih običaja, a osim toga, većina odredaba ugovora je nerazumljiva i ne sadrži jasne ili odredive obaveze pa i zbog ništavosti većine odredaba ugovora on mora biti ništav u celini. Eventulanim tužbenim zahtevom tužilac traži da se utvrdi ništavost upravo tih pojedinih odredaba ugovora koje sadrže neodredive obaveze ili obaveze koje su protivne napred navedenim načelima. Nižestepeni sudovi zaključuju da ugovori nisu ništavi u celini pozivajući se na odredbu člana 105. ZOO kojim je propisano da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora ukoliko on može opstati bez ništave odredbe ako ona nije bila uslov ugovora, odnosno odlučujuća pogodba zbog koje je ugovor zaključen. Zbog toga je osnovni tužbeni zahtev odbijen, ali nižestepeni sudovi nalaze da je delimično osnovan eventualni tužbeni zahtev jer pojedine odredbe ugovora jesu rezultat povrede načela obligacionih odnosa koja su napred pomenuta odnosno, iste su nerazumljive i neodređene, pa je u tom smislu i odlučeno.

U spornim ugovorima o kreditu, koji su zaključeni između tužene banke i Preduzeća „VV“, koje je brisano iz registra privrednih subjekata zbog stečaja, a u kom postupku tužena banka je utvrdila svoje potraživanje, ali isto nije realizovala, tužilac se javlja kao jemac platac pa je on otuda ovlašćen i da prema banci ističe prigovore uključujući i ništavost ugovora o kreditu, sve u skladu sa članom 1009. ZOO. Pri zaključenju ugovora o kreditu tužilac je nastupao i kao zakonski zastupnik Preduzeća „VV“ odnosno direktor istog. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi se može smatrati kao posebna vrsta akcesornih ugovora (ugovora po pristupu), ali kod tih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije potpuno isključena, pošto je visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat tih pregovora. Međutim, čak i ako bi se prihvatio stav revizije da se ovde radi o ugovoru po pristupu, on po članu 142. stav 3. ZOO obavezuje ugovornu stranu pod uslovom da su joj bili poznati ili morali biti poznati elementi ugovora u trenutku njegovog zaključenja. Tužilac kao zakonski zastupnik Preduzeća „VV“ učestvovao je u zaključenju ugovora te su mu samim tim i morale biti poznate odredbe istog, tim više što je on po zaključenju ugovora o revolving kreditu od 07.04.2008. godine za bankom zaključio i novi ugovor o kratkoročnom non revolving kreditu 11.09.2008. godine. Ugovor o kreditu sa valutnom klauzulom sam po sebi nije protivan prinudnim propisima jer ona ima osnov u članu 1065 u veiz člana 395. ZOO i člana 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“, broj 62/06). Nije sporan stav revizije da o ništavosti sud po članu 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti, ali tek ako činjenično utvrđenje na to upućuje. To znači da je tužilac bio dužan da u parnici pruži činjenice vezane za povredu načela slobode ugovaranja, ravnopravnosti učesnika obligacionog odnosa, savesnosti i poštenja i drugo, pa bi tek onda sud mogao da te okolnosti ceni. Tužilac je u parnici od dokaza ponudio pismene isprave, pre svega sporne ugovora, pa je sudovima preostalo da cene odredbe istih sa aspekta materijalnog prava, a kako su nižestepeni sudovi s pravom i postupili. Otuda sledi zaključak da su sudovi pravilno našli da ugovori nisu u celini ništavi sa aspekta njihove protivnosti prinudnim propisima, dobrim običajima i drugim načelima obligacionog prava.

Pravilno su nižestepeni sudovi našli da nisu ništave odredbe ugovora o načinu obračuna kamate komfornom metodom, o njenom uvećanju za 2% poena, pravu banke na naknadu navedenih troškova, zateznoj kamati, s obzirom da se radi o ugovornim odredbama koje nisu protivne prinudnim propisima. Naprotiv Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/2011, koji je donet posle zaključenja spornih ugovora, ali čije se odredbe prema prelaznim i završnim odredbama tog zakona mogu primeniti u konkretnom slučaju s obzirom da nije izvršena otplata iznosa po ugovorima o kreditu, izričito u članu 19. propisuje da ugovor o kreditu mora da sadrži metod koji se primenjuje prilikom obračuna kamate pri čemu se i navodi mogućnost konforne metode. Zakon o zaštiti potrašača („Službeni glasnik RS“, broj 72/2005 u odredbama koje se odnose na potrošački kredit, a koje se mogu shodno primeniti, predviđa u članu 30. stav 2. da davalac potrošačkog kredita ne može potrošaču da zaračunava i naplatu dodatni trošak koji nije uređen ugovorom. S obzirom da je u konkretnom slučaju pitanje troškova izričito predviđeno u ugovoru o kratkoročnom non revolving kreditu u članu 4. stav 2. to se očito ne radi o ništavoj odredbi. Pri tome, pošto su ti troškovi po ugovorima vezani za visinu poreza i izdataka koje banka mora da plati trećim licima, dakle to su odredive obaveze, jasno je da je banka dužna da visinu troškova dokaže pre no što ih naplati od dužnika. To što članom 1065. ZOO nije predviđeno pravo banke na naplatu troškova ne znači i da je takva ugovorna odredba sama o sebi ništava, jer pomenuti član zakona sadrži opšte elemente ugovora o kreditu, a ne zabranjuje da se i neka druga pitanja među ugovaračima urede. Zbog svega navedenog proizilazi da revizija neosnovano pobija nižestepene odluke u odnosu na navedeno.

Međutim, osnovano revizija ukazuje da nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kada nisu sankcionisali, odnosno utvrdili ništavost odredaba ugovora koji se odnosi na primenu kursa evra prilikom vraćanja i preuzimanja kredita. Naime, u ugovorima stoji da se prilikom puštanja kredita u tečaj primenjuje kupovni kurs evra za devize a prilikom vraćanje kredita banci primenjuje se prodajni kurs. Kupovni i prodajni kurs, kao što je opšte poznato za valute – evro nije isti, pa su navedene odredbe očito ugovorene u korist banke kao davaoca kredita. Na opisani način banka za zaštitu supstance koristi i valutnu klauzulu, ali i pomenutu razliku u kursu što je nedopušteno, jer očito dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa i sticanja bez osnova u korist banke, a na razlici između kupovnog i prodajnog kursa evra. Zbog toga ovaj sud u tom delu uvažava reviziju, preinačuje nižestepene odluke i utvrđuje ništavost pomenute odredbe ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 07.04.2008. godine. Iako i u ugovoru o kratkoročnom non revolving kreditu od 11.09.2008. godine postoji identična odredba o razlici kursa evra po kome se kredit pušta u tečaj odnosno vraća, u tom delu nije utvrđena ništavost tog ugovora jer iz odluka nižestepenih sudova proizilazi da takav zahtev nije postavljen, o istom nižestepeni sudovi nisu odlučili a tužilac u daljem postupku u tom delu nije posebno prigovarao. Naime, stavom 11 odluke prvostepenog suda, a koji je drugostepeni sud prihvatio, navodi se da se odbija eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi ništavost odredaba ugovora od 11.09.2008. godine u delu člana 2 kojim je navedeno da će iskorišćeni kredit korisnik vraćati banci u iznosu puštenog kredita u evrima na dan vraćanja tranši kao neosnovan. Međutim, član 2. ugovora govori o puštanju kredita u tečaj po kupovnom kursu što samo po sebi nije protivno zakonu ali je zato odredba člana 3. protivna zakonu, jer u istoj stoji vraćanje kredita po prodajnom kursu što je nezakonito, ali, kao što je navedeno imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtev ovaj sud nije mogao u tom delu da interveniše.

S obzirom da je odredbom člana 1065. ZOO predviđeno da su osnovni elementi ugovora o kreditu iznos sredstava koja banka stavlja na raspolaganje korisniku kredita, a obaveza korisnika kredita je da to vrati uvećano za kamatu, pa kako i pored ništavosti odredaba ugovora o kreditu koje su napred navedene ostaju na snazi ti osnovni elementi ugovora to i po tom osnovu se ne može govori o razlozima za ništavost ugovora u celini, a polazeći od odredbe člana 105. ZOO.

Kako se ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka osim u delu koji je preinačen ovom presudom, to je i odlučeno na način naveden u izreci presude, sve na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić