Odlučujući o izjavljenim žalbama tuženih-protivtužilja, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 1931/2017 od 16.06.2017. godine, žalbe delimično usvojio, delimično odbio i stavom prvim izreke: - alinejom 1 - potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom alineja 1 izreke kojim je tužena protivtužilja DD obavezana na isplatu pojedinačno navedenih iznosa sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti scvakog iznosa do isplate, sve bliže određeno u ovom stavu izreke; - alinejom 2 - potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim su tužene VV i GG obavezane na isplatu svaka po 91,65 evra sa domicilnom kamatom počev od 29.03.1995. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate sa kamatom u visini stope propisane Zakonom o zateznoj kamati („Sl.glasnik RS“ 119/2012), sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate; - alinejom 3 - potvrdio pvostepenu presudu u stavu petom izreke kojim je odbijen kompenzacioni prigovor. Stavom drugim izreke, odbijen je preostali deo tužbenog zahteva koji je usvojen stavom prvim alineja 1 izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda: - alinejom 1 - u pobijanom usvajajućem delu stava prvog alineja 2 izreke i zahtev tužilja za isplatu 30,68 evra sa zakonskom zateznom kamatom bliže opisanom u navedenoj alineji, je odbijen; -alinejom 2 - u pobijanom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu iz stavova desetog, jedanaestog i dvanaestog izreke i tužilje su obavezane: -alinejom 3- da tuženoj protivtužilji VV solidarno isplate ukupno 1.467,50 evra, sa zakonskom zateznom kamatom u visini stope propisane Zakonom o zateznoj kamati („Sl.glasnik RS“ 119/2012) počev od 09.12.2013. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate; -alinejom 4 - da tuženoj protivtužilji GG solidarno isplate ukupno 1.467,50 evra, sa zakonskom zateznom kamatom u visini stope propisane Zakonom o zateznoj kamati („Sl.glasnik RS“ 119/2012) počev od 09.12.2013. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate; -alinejom 5- da tuženoj protivtužilji DD solidarno isplate ukupno 2.935,00 evra, sa zakonskom zateznom kamatom u visini stope propisane Zakonom o zateznoj kamati („Sl.glasnik RS“ 119/2012) počev od 09.12.2013. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate. Stavom četvrtim izreke, u preostalom pobijanom nepreinačenom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu, prvostepena presuda je potvrđena. Stavom petim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o revizijama tužilja-protivtuženih i tužene-protivtužilje DD, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev 767/2018 od 17.04.2019. godine, ukinuo presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1931/2017 od 16.06.2017. godine u prvom stavu izreke, alineja prva, u trećem stavu, alineje 2,3,4 i 5 i u stavovima četvrtom i petom izreke i u tom delu je predmet vraćen ovom sudu radi ponovnog odlučivanja o žalbama parničnih stranaka u ukinutom delu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3805/2019 od 06.11.2019. godine, stavom prvim izreke, žalba tužene-protivtužilje DD u delu koji je izjavljen na usvajajući nepresuđeni deo odluke o tužbenom zahtevu iz stava prvog alineja 1 izreke presude Osnovnog suda u Novom Sadu P 1752/2013 od 09.12.2013 je odbijena i potvrđena citirana prvostepena presuda u pobijanom nepresuđenom usvajajućem delu odluke iz stava prvog izreke alineja 1, kojim je tužena-protivtužilja DD, obavezana na isplatu iznosa od 1.660.540,40 dinara i na isplatu zakonske zatezne kamate obračunate na iznos od 39.691,99 dinara počev od 17.04.2013. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, žalba tuženih-protivtužilja VV, GG i DD u delu izjavljenom protiv odbijajućeg dela odluke o protivtužbenom zahtevu je usvojena i prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu odluke o protivtužbenom zahtevu (stavovi deseti, jedanaesti i dvanaesti izreke) preinačena i tužilje-protivtužene obavezane da pored iznosa dosuđenih stavom sedmim izreke prvostepene presude, solidarno isplate tuženima-protivtužiljima VV i GG svakoj po još 893.040,99 dinara, a tuženoj-protivtužilji DD još 1.912.778,28 dinara. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje-protivtužene su izjavile reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijanog prava.

Ispitujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv stava prvog izreke pobijane presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. i 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP, propisano je da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije. Budući da je u ovom delu pravnosnažne presude, koju tužilje revizijom pobijaju, usvojen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu, to saglasno citiranoj zakonskoj odredbi, pravnosnažnu presudu tužilje ne mogu pobijati ovim vanrednim pravnim lekom zbog nedostatka pravnog interesa.

Takođe, revizija u ovom delu nije dozvoljena ni prema odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba je podneta 24.08.2001. godine, a vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.660.540,40 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu, u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija u ovom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje, a revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između sada pokojnog ĐĐ, pravnog prethodnika tužilja, kao davaoca izdržavanja i sada pokojnih EE i ŽŽ (pravnih prethodnika tuženih), kao primalaca izdržavanja, zaključen ugovor o doživotnom izdržavanju 29.03.1995. godine, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu R 683/95 dana 09.06.1995. godine. Članom 1 ovog ugovora davalac izdržavanja se obavezao da doživotno izdržava primaoce izdržavanja, a za uzvrat mu EE ostavlja u nasleđe svoj dvoiposoban stan broj ... u površini od 84,73 m na ... spratu višestambene zgrade broj ... u ulici ... broj ... u ... . Članom 2 ugovora ĐĐ se obavezao da plaća troškove boravka primaocima izdržavanja u dvosobnom apartmanu u Gerontološkom centru „..." za sve vreme trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju kao i da im na ime drugih troškova plaća na ruke iznos u visini troškova smeštaja u Gerontološkom centru za jednu osobu i to u dva jednaka iznosa petog i dvadesetog u mesecu za tekući mesec, što predstavlja polovinu ukupnih troškova smeštaja oba primaoca izdržavanja, kao i da primaoce izdržavanja sahrani u skladu sa njihovom željom i mesnim običajima. Prema članu 3 ugovora davalac izdržavanja je na ime troškova buduće sahrane - uplata kremacije, obezbeđenje grobnog mesta i sl. isplatio primaocu izdržavanja EE na ruke iznos od 5.000 DEM što je on svojim potpisom i potvrdio. Prema čl.4 ugovora, u slučaju smrti jednog od primaoca izdržavanja, davalac izdržavanja je u obavezi da pored naknade troškova smeštaja preostalom primaocu izdržavanja na ruke isplaćuje na ime zadovoljavanja drugih potreba iznos u visini naknade na način i u rokovima predviđenim članom 2 ugovora. Prema čl. 5 ugovora primaoci izdržavanja predaju u državinu stan, koji je predmet ovog ugovora davaocu izdržavanja i saglasni su da ga koristi sa svojom porodicom od 01.04.1995. godine, bez naknade, osim redovnih troškova stanovanja. Članom 7 je predviđeno da predmetni stan prelazi na ĐĐ danom smrti primaoca izdržavanja EE. Troškove sahrane EE je snosio ĐĐ. Utvrđeni su pojedinačni iznosi koje je ĐĐ na ime troškova domskog smeštaja EE i ŽŽ isplatio na određene datume, što sve bliže navedeno u nižestepenim presudama. ŽŽ je preminula 05.04.1996. godine. EE je 20. avgusta 1997. godine potpisao potvrdu da je ĐĐ kao davalac izdržavanja od 09. juna 1995. godine zaključno sa avgustom 1997. godine redovno izvršavao svoje obaveze plaćanja iz čl. 2 i čl. 4, ugovora, kako u pogledu visine iznosa, tako i u rokovima na koje se ugovorom obavezao. Dana 29.05.1998. godine, EE je podneo Oštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv ĐĐ radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. EE je preminuo 23.07.1998. godine. Za njegove zakonske naslednike oglašene su ZZ, tetka i DD, sestra od ujaka. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 3841/98 od 25.11.1999. godine (pravnosnažna 09.11.2000.godine) raskinut je navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju i obavezan je tuženi ĐĐ da se sa svim licima iseli iz dvoiposobnog stana broj ... na ... spratu zgrade broj ... u ulici ... u ..., da ovaj stan preda u državinu ZZ i DD, kao i da im naknadi troškove postupka. ĐĐ se iz predmetnog stana iselio 23.10.2001.godine. Između sada pokojne ZZ (zakonske naslednice EE), kao primaoca izdržavanja i njenog sina II, kao davaoca izdržavanja zaključen je 21.05.2001. godine ugovor o doživotnom izdržavanju kojim je ZZ ostavila 1/2 dvoiposobnog stana u ... u ulici ... broj ... davaocu izdržavanja. Navedeni suvlasnički udeo na stanu je stekla na osnovu rešenja o nasleđivanju Opštinskog suda u Novom Sadu broj O 697/2001 od 28.02.2001. godine. ZZ je preminula dana 13.03.2002. godine i iza nje nije vođen ostavinski postupak, budući da je svojim suvlasničkim delom stana raspolagala ugovorom o doživotnom izdržavanju. Iza pok. II je vođen ostavinski postupak pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu O 719/07 u kojem je dana 03.04.2007. godine doneto rešenje o nasleđivanju kojim su za naslednike oglašene VV, supruga i GG, ćerka. Utvrđeno je da za dvoiposoban stan u ... u Ulici ... broj ..., površine 87 m2, procenjena zakupnina iznosi 200 evra mesečno, pri čemu veštak visinu zakupnine obračunava u dinarskoj protivvrednosti evra. Utvrđeno je ukupno potraživanje tužilja-protivtuženih na dan 17.04.2013. godine na ime glavnice (troškovi smeštaja, apanaže, sahrane ŽŽ i EE) iznosi 75.383,98 dinara, a visina dospele zakonske zatezne kamate iznosi 3.241.697,18 dinara, pa je ukupno stanje duga na dan 17.04.2013. godine, koji čini zbir glavnice i kamate 3.317.081,16 dinara. Potraživanje tuženih je, prema nalazu veštaka utvrđeno u dve varijante, koje se razlikuju u dužini vremena u kome je obračunata zakupnina na stanu na adresi na kojoj je stanovao sada pok. ĐĐ. Po prvoj varijanti, u kojoj je zakupnina obračunata za sve vreme u kome je sada pok. ĐĐ bio u posedu stana, odnosno od 01.04.1995.godine do 23.10.2001.godine, iznosi na ime glavnice (troškovi stanovanja, zakupnina, porez na imovinu, troškovi parničnog i izvršnog postupka) ukupno 377.077,80 dinara i na ime zakonske zatezne kamate 4.051.760,14 dinara, sa stanjem na dan 17.04.2013.godine, ukupno 4.450.878,94 dinara. Po drugoj varijanti (koju prihvata prvostepeni sud), u kojoj je zakupnina obračunata za period od dana pravnosnažnosti presude kojom je ĐĐ obavezan na predaju poseda, do dana predaje poseda, odnosno od 09.11.2000.godine do 23.10.2001. godine iznosi na ime glavnice (troškovi stanovanja, zakupnina, porez na imovinu, troškovi parničnog i izvršnog postupka) ukupno 156.049,80 dinara, na ime dospele zakonske zatezne kamate 447.861,59 dinara, pa je ukupno stanje duga na dan 17.04.2013. godine 625.322,39 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev obavezujući tužene da tužiljama isplate utvrđeni iznos od 3.317.081,16 dinara na ime duga po osnovu vraćanja datog tokom trajanja ugovora o doživotnom izdržavanju i to za troškove na ime smeštaja, poreza na promet nepokretnosti, apanaže i troškova sahrane sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kao i iznos od 30,68 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime troškova za donošenje urne sa pripadajućom kamatom dok je preostali deo tužbenog zahteva odbio, kao što je usvojio delimični protivtužbeni zahtev prihvatajući drugu varijantu veštačenja u kojoj je zakupnina obračunata za period od dana pravnosnažnosti presude kojom je ĐĐ obavezan na predaju poseda do dana predaje poseda dosuđujući svakom od tuženih – protivtužilja pojedinačne iznose sa pripadajućom kamatom, dok je za više od dosuđenog odbio protivtužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je nakon ukidanja prvobitne drugostepene odluke od strane ovog suda odlučivao o nepresuđenom, odnosno nepravnosnažnom delu tužbenog zahteva u odnosu na tuženu DD i protivtužbenom zahtevu tuženih. Zaključio je da je tužena-protivtužilja DD kao naslednik ½ dela zaostavštine EE u obavezi da tužiljama – protivtuženima isplati polovinu iznosa koje potražuju od svih naslednika na ime plaćenih troškova smeštaja u domu, troškova apanaže, unapred datog iznosa za troškove sahrane ŽŽ i troškove sahrane EE, u dosuđenoj polovini iznosa, kao i zakonsku zateznu kamatu, ali na polovinu iznosa glavnice, na koliko je ona obavezana počev od 17.04.2013. godine do isplate. Odlučujući o protivtužbenom zahtevu zaključio je da su tužilje – protivtužene dužne da protivtužiljama isplate naknadu u visini izgubljene zakupnine za nekretninu koju je pravni prethodnik tužilja koristio i to od dana zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju pa sve do iseljenja, odnosno od 01.04.1995. godine do 23.10.2001. godine. Dosudio je VV i GG iznos u visini od po ¼ dela ukupno utvrđenog iznosa, a tuženoj-protivtužilji DD naknadu u visini od ½ ukupno utvrđene vrednosti, koja je pravilno utvrđena veštačenjem, na ime glavnice i dospele zakonske zatezne kamate. Kako je prvostepenom presudom delimično usvojen protivtužbeni zahtev, to je tuženim-protivtužiljama drugostepeni sud dosudio razliku koja im pripada.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo pri odlučivanju o protivtužbenom zahtevu, a revizijskim navodima tužilja se neosnovano ukazuje na suprotno.

Odredbom člana 120. stav 4. Zakona o nasleđivanju („Sl.glasnik SRS“ 52/74) koji se primenjuje u konkretnom slučaju na osnovu odredbe člana 237. stav 2. Zakona o nasleđivanju („Sl.glasnik RS“ 46/95 sa izmenama), propisano je da u slučaju raskida ugovora svaka strana zadržava pravo da od druge strane traži naknadu koja joj pripada po opštim pravilima imovinskog prava. Odredbom člana 130. navedenog zakona je propisano da zaostavština umrlog lica prelazi po sili zakona na njegove naslednike u trenutku njegove smrti, a prema odredbama člana 140. naslednik odgovara za dugove ostaviočeve do visine vrednosti nasleđene imovine (stav 1), kad ima više naslednika oni odgovaraju solidarno za dugove ostaviočeve, i to svaki do visine vrednosti svog naslednog dela, bez obzira da li je izvršena deoba nasledstva (stav 3), a među naslednicima dugovi se dele srazmerno njihovim naslednim delovima, ako testamentom nije drukčije određeno (stav 4). Odredbom člana 132. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da su raskidom ugovora obe strane oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete (stav 1), Ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2), ako obe strane imaju pravo zahtevati vraćanje datog, uzajamna vraćanja vrše se po pravilima za izvršenje dvostranih ugovora (stav 3). Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi (stav 4), a strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila (stav 5).

U konkretnom slučaju došlo je do raskida ugovora o doživotnom izdržavanju između pravnog prethodnika tužilja i pravnog prethodnika tuženih u kom slučaju su obe stranke, kako je utvrđeno, imale koristi i izvršavale obostrano ugovor o doživotnom izdržavanju, u kojoj situaciji sada osnovano jedna i druga strana potražuju naknadu na ime koristi koje su primile. Tužilje su uspele delimično u pogledu tužbenog zahteva u odnosu na tuženu DD koja je suprotno revizijskim navodima, odgovara do polovine svog naslednog dela koji je primila po osnovu nasleđa iza EE, a koji iznos je pravilno dosuđen u visini ½ utvrđenog iznosa naknade koju je pravni prethodnik tužilja platio primaocu izdržavanja. Takođe, suprotno revizijskim navodima tužene-protivtužilje osnovano potražuju naknadu na ime povraćaja datog koja se sastoji u korišćenju nekretnine od strane pravnog prethodnika tužilja. To pravo im pripada po opštim pravilima obligacionog prava. Prema tome, tuženima – protivtužiljama pripada naknada u visini izgubljene dobiti na ime zakupnine nepokretnosti, koju je koristio pravni prethodnik tužilja i to kako je suprotno revizijskim navodima pravilno našao drugostepeni sud, za period od zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, pa sve do iseljenja pravnog prethodnika tužilja, a koja visina je pravilno utvrđena veštačenjem i pobijanom odlukom tuženima-protivtužiljama dosuđena razlika između traženih iznosa i iznosa dosuđenih prvostepenom presudom, shodno njihovim naslednim delovima. Suprotno revizijskim navodima pravni prethodnik tužilja je imao korist od korišćenja navedenog stana u vidu neplaćanja zakupnine, te je lakše mogao da izvršava obaveze iz ugovora o doživotonom izdržavanju i zbog čega je bio na dobitku, a visina koristi je pravilno utvrđena veštačenjem. Ostalim navodima revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost drugostepenog presuđenja i pravilna primena materijalnog prava.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić