Tužilac je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio u visini sudskih taksi za odgovor na reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo ni do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje, kao ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi AA je osnivač PD „RIS“ doo iz Sremske Kamenice, nad kojim je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 96/2010 od 05.07.2010. godine otvoren stečajni postupak. RIS doo - u stečaju iz Sremske Kamenice, je kao tužilac 23.12.2016. godine podneo tužbu Privrednom sudu u Novom Sadu protiv „Dunav osiguranje“ ad Beograd, kao tuženog, radi naplate zakonske zatezne kamate na potraživanje dosuđeno presudama iz ranije okončane parnice (presudama Privrednog apelacionog suda Pž 7009/2014 i Privrednog suda u Novom Sadu P 3872/2010). Postupak je okončan presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 1388/2016 od 04.05.2017. godine (koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Pž 4681/17 od 19.07.2018. godine), kojom je tužbeni zahtev delimično usvojen tako što je naloženo „Dunav osiguranju“ ad Beograd kao tuženom da RIS doo - u stečaju iz Sremske Kamenice, kao tužiocu, isplati 36.499.078,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.12.2016. godine do isplate i odlučeno o troškovima postupka, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen. U međuvremenu, rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 11/2017 od 05.07.2018. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom RIS doo - u stečaju iz Sremske Kamenice i ovlašćen tuženi AA – kao vlasnik udela da nastavi pokrenute postupke, stupi na mesto stečajnog dužnika i izvrši naplatu svih potraživanja koja se ostvare u navedenim postupcima u svoje ime i za svoj račun (time i u odnosu na parnični postupak koji se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu P 1388/2016). Rešenjem APR-a od 31.07.2018. godine izbrisan je privredni subjekt RIS doo u stečaju. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 182/2019 do 14.05.2020. godine, preinačene su presuda Privrednog suda u Novom Sadu P 1388/2016 od 04.05.2017. godine i Privrednog apelacionog suda Pž 4681/17 od 19.07.2018. godine tako što je odbijen tužbeni zahtev. Presuda Vrhovnog kasacionog suda dostavljena je punomoćniku advokatu koji je zastupao RIS doo u stečaju po rešenju stečajnog upravnika (koje preduzeće je u međuvremenu prestalo da postoji), o čemu nije obavestio tuženog AA, jer isti nije bio stranka u postupku.

Tužilac „Dunav osiguranje“ ad Beograd je 20.10.2020. godine izvršio isplatu 44.293.392,00 dinara po pravnosnažnoj presudi Privrednog suda u Novom Sadu P 1388/2016 od 04.05.2017. godine tuženom AA kao ovlašćenom licu, koja je u kasnije vođenom postupku po reviziji preinačena.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog na vraćanje tužiocu isplaćenih 44.293.392,00 dinara sa zakonskom kamatom u smislu člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, uz zaključak da je donošenjem Presude Vrhovnog kasacionog suda Prev 182/2019 do 14.05.2020. godine naknadno otpao osnov za izvršenu isplatu navedenog iznosa. Pri tom, ocenili su i da je istaknut prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan pozivom na primenu člana 371. istog Zakona.

Vrhovni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Zakonom o obligacionim odnosima - ZOO članom 210. stavom 1. je propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, dok stavom 2. istog člana da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Članom 214. istog Zakona propisano je da kad se vraća ono što je stečeno bez osnova, moraju se vratiti plodovi i platiti zatezna kamata, i to, ako je sticalac nesavestan, od dana sticanja, a inače od dana podnošenja zahteva.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe, tuženi je u obavezi da tužiocu vrati isplaćeni novčani iznos po osnovu pravnosnažne presude Privrednog suda u Novom Sadu P 1388/2016 od 04.05.2017. godine, jer je navedena pravnosnažana presuda, u postupku po reviziji, preinačena odbijanjem tužbenog zahteva. Naime, reč je o situaciji kada je pravni osnov na osnovu kojeg je isplata izvršena kasnije otpao, zbog čega tužilac osnovano potražuje vraćanje naplaćenog iznosa od tuženog na osnovu člana 210. ZOO, koji mu je i dosuđen nižestepenim presudama.

Vrednost stečenog bez osnova pravilno je dosuđeno sa kamatom od podnošenja tužbe primenom člana 214. ZOO, jer je, prema pravilnom zaključku nižestepenih sudova, tuženi postao nestavestan sticalac danom podnošenja tužbe.

Bez uticaja su navodi revizije, isticani u postupku po žalbi i u toku prvostepenog postupka, kojima se ukazuje da osnovanost istaknutog prigovora zastarelosti treba ceniti primenom trogodišnjeg roka zastarelosti iz člana 548. Zakona o privrednim društvima. U ovom slučaju nije reč o potraživanju poverioca privrednog društva prema članovima društva, već prema tuženom lično, jer je tuženi naplatio predmetno novčano potraživanje u svoje ime i za svoj račun (na osnovu ovlašćenja iz rešenja Privrednog suda u Novom Sadu St 11/2017 od 05.07.2018. godine). Kod takvog stanja, a s obzirom da se radi o obavezi vraćanja stečenog bez osnova, istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja je pravilno ocenjen kao neosnovan primenom opšteg (desetogodišnjeg) roka zastarelosti iz člana 371. ZOO.

Kako se ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti i ponavljaju navodi iz žalbe koji su bili predmet pravilne ocene drugostepenog suda, isti su ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje. Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužioca za naknadu revizijskog postupka na ime troškova sudsih taksi za odgovor na reviziju nije potreban radi vođenja parnice, pa je primenom člana 154. stav 1. ZPP, Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković