Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog postojanja potrebe razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa i pravnog pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao i radi ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ....87/18), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna piatnja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2. navedenog člana).

U konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev i tuženi je obavezan da tužilji, po pravnom osnovu stečenog bez osnova, na ime korišćenja suvlasničkog poslovnog prostora stečenog u toku trajanja bračne zajednice, isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom. U toku brakorazvodne parnice stranke su zaključile sudsko poravnanje 18.04.2016. godine, kojim je utvrđeno pravo svojine stranaka po osnovu zajedničkog sticanja predmetne nepokretnosti sa po ½ udela i na istom se tužilja upisala u katastru nepokretnosti kao suvlasnik. S obzirom na to da se radi o poslovnom prostoru površine 17 m2, koji je od momenta sticanja sve vreme u državini tuženog, koji u njemu obavlja preduzetničku delatnost i na taj način isključivo koristi lokal, a da je tužilja nakon razvoda braka tražila od tuženog plaćanje zakupnine u visini svog suvlasničkog udela, tuženi je obavezan na isplatu navedenih novčanih iznosa utvrđenih veštačenjem prema tržišnoj ceni zakupnine predmetnog poslovnog prostora, za period od zaključenja poravnanja do veštačenja, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe odnosno preinačenja tužbe, sve primenom odredaba članova 210, 219. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane presude nižestepenih sudova, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da pobijana odluka ne odstupa od pravnog shvatanja i prakse zauzete u drugim odlukama Vrhovnog kasacionog suda. Naime, u situaciji kada je tužilja nakon razvoda i deobe bračne tekovine tražila od tuženog plaćanje zakupnine u visini svog suvlasničkog udela na lokalu koji isključivo koristi tuženi i na taj način manifestovala volju da ostvaruje svoja svojinska ovlašćenja ubiranjem prihoda, dosuđenje novčane nakade po pravilima sticanja bez osnova odnosno upotrebom tuđe stvari, nije u suprotnosti sa pravnim stavom i sudskom praksom sudova u istim ili sličnim činjeničnopravnim situacijama, jer tužilja nije imala pasivan odnos prema korišćenju predmetnog prostora imajući u vidu da se radi o poslovnom prostoru koji služi isključivo tuženom za obavljanje preduzetničke delatnosti od koje ostvaruje prihode.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi predviđeni članom 404. stav 1 ZPP, da se dozvoli odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smilu člaana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 16.10.2018. godine a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 218.029,19 dinara, s tim što je tužilja podneskom od 04.06.2019. godine preinačila tužbu povećanjem postojećeg zahteva za iznos od još 50.771,38 dinara, te je vrednost predmeta spora pobijanog dela iznos od ukupno 268.801,28 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi zakonom propisani cenzus za izjavljivanje revizije od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja preinačene tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud našao da revizija tuženog nije dozvoljena primenom odredbe člana 403.stav 3. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić