Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 3369/18 od 09.01.2019. godine, stavom prvim izreke odbio kao neosnovane izjavljene žalbe u pobijenom usvajajućem delu o tužbenom zahtevu i troškovima postupka i delu kojim je odbijen zahtev tuženog VV za oslobađanje od plaćanja sudskih taksi i prvostepenu presudu u pobijenim delovima potvrdio, a stavom drugim izreke je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena „Raiffeisen bank“ AD Beograd je izjavila reviziju zbog pogrešene primena materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju i postavio zahtev za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti a na druge bitne povrede se revizijom ne ukazuje.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je 13.09.1999. godine zaključen ugovor o kupoprodaji predmetnog stana u izgradnji između sada pok. GG majke tuženih BB i VV kao investitora i prodavca i tužioca kao kupca po sistemu ključ u ruke uz ugovorenu cenu. Ugovoreno je da prodavac daje saglasnost da se kupac upiše u evidenciju nepokretnosti kao vlasnik danom isplate kupoprodajne cene, o čemu će se izdati i sudski overiti posebna izjava na osnovu koje će se izvršiti uknjižba. Navedeni ugovor su ugovorne strane potpisale i sudski overile. Prvu ratu kupoprodajne cene tužilac je isplatio danom zaključenja ugovora, a drugu 19.02.2000. godine, pa je u sporazumu o isplati duga od tog datuma konstatovano da je tužilac, koji je platio i porez na prenos apsolutnih prava, u potpunosti izmirio svoju ugovornu obavezu. Tužilac je sam finansirao završne radove na stanu, jer to nije učinio investitor u ugovorenom roku, i u toku 2005. godine je tuženom BB, koji je preuzeo organizaciju poslova oko gradnje stanova, isplatio naknadu za legalizaciju stana i uređenje gradskog građevinskog zemljišta, o čemu mu je izdata potvrda. Krajem 2007. godine ili početkom 2008. godine tužilac je ušao u posed predmetnog stana i izdao ga u zakup od kada su svi računi stizali na njegovo ime, uključujući i porez na imovinu. Kada je okončan proces legalizacije, predmetni stan je upisan na GG kao vlasnika, koja je tuženoj banci 08.08.2008. godine dala založnu izjavu kojom je dozvolila da se za obezbeđenje dugovanja dužnika – korisnika kredita TV „Com“, izvrši upis založnog prava – hipoteke, između ostalog i na navedenom stanu. Na osnovu ove založne izjave 16.12.2009. godine je izvršen upis vansudske izvršne hipoteke na predmetnom stanu u korist tužene banke. GG je preminula ...2009. godine i za života nije tužiocu izdala ugovorenu overenu posebnu izjavu za uknjiženje. Tužilac svoje pravo svojine nije uknjižio i tek je 2013. ili 2014. godine saznao da je stan stavljen pod hipoteku. Rešenjem I 55/17 od 28.01.2014. godine Osnovni sud u Novom Sadu je dozvolio izvršenje po predlogu „Raiffeisen bank“ AD Beograd protiv izvršnih dužnika BB i VV a na osnovu založne izjave i to prodajom predmetnog stana. U tom izvršnom postupku tužilac je uložio prigovor radi proglašenja izvršenja nedopuštenim na predmetnom stanu, koji je usvojen i tužilac je upućen na parnicu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjenčnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev iz razloga koje kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Prema odredbi člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Odredbom člana 70. stav 1. istog zakona je propisano da državinu stvari ima svako lice koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari (neposredna državina).

Iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilac pravo svojine na predmetnom stanu stekao na osnovu punovažnog kupoprodajnog ugovora. Tužilac je ugovorenu kupoprodajnu cenu u celosti isplatio investitoru i stan mu je predat u posed 2007 ili početkom 2008. godine, tako da su ugovorne strane u celini izvršili svoje ugovorene obaveze. To dalje podrazumeva da tužilac od tog momenta uživa pravnu zaštitu u odnosu na treća lica – u konkretnom slučaju u odnosu na tužene BB i VV kao pravne sledbenike GG koja je u momentu davanja založne izjave (08.08.2008. godine) i dalje bila upisana kao vlasnik predmetnog stana iako je od tužioca primila kupoprodajnu cenu a predmetni stan je u posed predat tužiocu krajem 2007. i početkom 2008. godine.

Okolnost što se tužilac nije upisao kao vlasnik predmetnog stana nije odlučujuća činjenica i ne utiče na njegovo pravo na sudsku zaštitu u skladu sa odredbom člana 12. Zakona o obligacionim odnosima, po kojoj odredbi u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja. Naime, iz činjeničnog utvrđenja proizlazi da je založnu izjavu GG dala nakon što je sva svojinska ovlašćenja na predmetnom stanu prenela na tužioca po osnovu punovažnog i izvršenog ugovora, postupajući na taj način suprotno načelu savesnosti i poštenja i zabrani zloupotrebe prava.

Sledom rečenog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je sačinjena založna izjava u smislu člana 103. stav 1. ZOO ništava, jer se GG u momentu davanja založne izjave ne može smatrati vlasnikom predmetnene nepokretnosti. Iz navedenih razloga je pravilno zaključivanje nižestepenih sudova da je nedopušteno izvršenje na navedenom stanu u smislu odredaba Zakona o izvršenju i obezbeđenju, jer je sporni stan u vreme donošenja rešenja o izvršenju 28.01.2014. godine bio u tzv. vanknjižnoj svojini tužioca, pri čemu je tužilac bio u posedu tog stana više od šest godina pre pokretanja izvršnog postupka. Stoga i po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, tužilac kao savesni i zakoniti držalac sporne nepokretnosti po punovažnom ugovoru ima pravo koje sprečava izvršenje u smislu odredbe člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a navodi revizije kojima se osporava ovakvo zaključivanje nisu osnovani.

Naime, prema odredbi člana 33. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Upisom svojine u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je lice upisano u javne knjige vlasnik upisane nepokretnosti. Međutim, ova pretpostavka je oboriva i tzv. vanknjižnim vlasnicima (koji imaju punovažan osnov – ugovor za sticanje prava svojine i koji se nalaze u državini nepokretnosti, pripada pravo na sudsku zaštitu). Prema navedenim okolnostima konkretnog slučaja tužilac je dokazao da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, usled čega je nižestepenim odlukama pravilno tužbeni zahtev usvojen.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijene presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Zahtev tužioca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. ZPP ocenom da se radi o troškovima koji nisu bili potrebni radi vođenja parnice (stav drugi izreke).

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić