Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u braku sa tuženom, ali je taj brak razveden pravnosnažnom sudskom odlukom od 14.05.2013. godine, njihovo zajedničko maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženoj, koja je sa detetom ostala da živi u kući u ..., a tužilac, koji je prešao da živi kod svog brata, obavezan je da doprinosi izdržavanju deteta. Prema izveštaju Centra za socijalni rad u ..., zbog nerešenih imovinskih odnosa partnerski odnosi stranaka su ozbiljno poremećeni, zbog čega među njima dolazi do verbalnih sukoba, pri čemu obe stranke međusobno optužuju jedna drugu za vršenje psihičkog nasilja i negiraju sopstveni doprinos, ali su prihvatili savet stručnog tima za odlazak na porodičnu terapiju. Prema izveštaju ovog Centra, maloletna VV je 26.06.2013. godine, Policijskoj upravi Niš prijavila da otac vređa majku, naziva je pogrdnim imenima, te da im ne dozvoljava da sređuju sprat kuće u kojoj žive, a po dolasku na lice mesta patrola policije je utvrdila da je došlo do rasprave i nesuglasica oko daljeg zajedničkog života, ali da nije bilo narušavanja javnog reda i mira. Iz izveštaja lekara specijaliste od 30.06.2012. godine, utvrđeno je da se tužilac javio zbog povreda u saobraćajnoj nezgodi, da se radi o lakim telesnim povredama u vidu podliva i ogrebotina u predelu leve polovine grudnog koša i leve ruke, a iz izveštaja od 09.07.2012. godine takođe je utvrđeno da se radi o lakim telesnim povredama u vidu nagnječenja levog nadlaktnog predela. Tužilac Centru za socijalni rad nije prijavio da je nakon 26.06.2013. godine bilo ponovnog nasilja u porodici.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev da se tuženoj izrekne mera zaštite od nasilja u porodici, iseljenjem iz kuće u kojoj živi sa maloletnom ćerkom stranaka, uz osnovan zaključak sudova da u konkretnom slučaju nije bilo elemenata nasilja u porodici koji opravdavaju donošenje predložene zaštitne mere.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Međutim, da bi se radilo o nasilju u porodici, mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređena i nemoćna u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno, drsko, bezobzirno i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je kako na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, tako i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi pravilno nalaze da se ponašanje tužene ne može okarakterisati kao nasilje nad tužiocem, pa osnovano zaključuju da se u konkretnom slučaju radi samo o poremećenim partnerskim odnosima, zbog kojih je 26.06.2013. godine došlo do verbalnog sukoba, u kojoj su obe strane pokazale određeni stepen netolerancije, pa se ne može govoriti o modelu ponašanja koje samo jedan član sada bivše porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se ne može govoriti ni o takvom ponašanju tužene kojim ona pokušava da uspostavi moć i kontrolu nad tužiocem ili ponašanju kojim ona teži da zadovolji neke svoje potrebe na štetu tužioca, kao bivšeg supruga, pa se ni ponašanje tužene prema tužiocu, iz opisane izolovane situacije, ne može okarakterisati kao nasilje u porodici, jer njihov međusobni odnos ne predstavlja odnos nasilnika i žrtve, već je u pitanju netolerantno ponašanje obe parnične stranke, prouzrokovano nerešenim imovinskim odnosima nakon razvoda braka. U prilog ovakvog zaključka ide i činjenica da je i tužena, kao i tužilac, spremna na rešavanje njihovih međusobnih odnosa, s obzirom da su oboje prihvatili savet stručnog tima Centra za socijalni rad, za odlazak na porodičnu terapiju u cilju odvajanja partnerskog odnosa od roditeljskog i bolje međusobne komunikacije.

Suprotno navodima revizije, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nižestepeni sudovu pravilno zaključuju da tužilac nije dokazao da mu je tužena nanela povrede navedene u izveštaju lekara specijaliste od 30.06. i 09.07.2012. godine, s obzirom da se radi o izveštajima o povredama, koji su sačinjeni godinu dana pre konkretnog događaja, a da tužilac prilikom razgovora sa stručnim timom u Centru za socijalni rad nije navodio da je (osim događaja od 26.06.2013. godine) došlo do drugih incidentnih situacija, u kojima je tužena eventualno iskazala fizičko nasilje nad njim.

U odsustvu utvrđenja da ponašanje tužene predstavlja nasilničko ponašanje prema tužiocu, u smislu člana 197. Porodičnog zakona, pravilno su sudovi odbili i zahtev tužioca za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić