Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 137/19 od 06.02.2019. godine žalbu tuženih delimično usvojio, delimično odbio i presudu Višeg suda u Subotici P broj 23/15 od 22.10.2018. godine, potvrdio u delu kojim je utvrđeno da je bez dejstva Ugovor o poklonu zaključen između tuženih 09.07.2014. godine, u delu u kojem je održano na snazi rešenje Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli IIv 372/14 od 02.07.2014. godine i obavezan drugotuženi da tužiocu isplati iznos od 118.972.617,57 dinara, zakonsku zateznu kamatu na iznos od 117.655.037,13 dinara počev od 01.06.2014. godine do isplate, kao i iznos od 97.500,00 dinara na ime troškova izvršnog postupka, odluku o troškovima parničnog postupka. Stavom trećim izreke preinačena je drugostepena presuda u preostalom delu, tako što je predmetno rešenje o izvršenju ukinuto i tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 1.317.580,44 dinara počev od 01.06.2014. godine pa do isplate, odbijen. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu drugotuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih povreda odredaba parničnog postupka na koje ukazuje revident, a koje mogu prestavljati osnov za uvažavanje revizije drugotuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju 30.06.2012. godine zaključen je Ugovor o restrukturiranju potraživanja između Razvojne banke Vojvodina a.d. Novi Sad i „VV“ doo ... kojim je banka odobrila korisniku kredita iznos od 1.200.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti na ime regulisanja obaveza po prethodno zaključena tri ugovora o kreditu iz 2009. i 2010. godine, sa rokom vraćanja 60 meseci, na način i pod uslovima bliže određenim u Ugovoru. Kao sredstvo obezbeđenja bilo je predviđeno između ostalog i jemstvo tuženog BB, a pravo banke podrazumevalo je da kredit proglasi dospelim u celosti ako korisnik kredita ne plati dve uzastopne dospele obaveze. Kredit je realizovan 28.09.2012. godine. Između Razvojne banke Vojvodine a.d. Novi Sad, kao poverioca i BB kao jemca zaključen je Ugovor 30.06.2012. godine kojim se jemac obavezao prema poveriocu da će solidarno sa dužnikom pravnim licem iz ..., solidarno ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, po osnovu Ugovora o restrukturiranju potraživanja od 30.06.2012. godine. Kao obezbeđenje plaćanja obaveza po ovom ugovoru, jemac je predao poveriocu dve blanko sopstvene menice, plative u korist banke sa klauzulom „bez protesta“ i sa ovlašćenjem za popunjavanje. Dana 06.04.2013. godine zaključen je ugovor o ustupanju potraživanja (cesiji) obezbeđen hipotekom, između Razvojne banke Vojvodine a.d. Novi Sad, kao ustupioca i Razvojnog fonda Autonomne Pokrajine Vojvodine kao prijemnika, čiji je predmet celokupuno potraživanje koje tužilac ima prema svom glavnom dužniku „VV“ doo ..., a na osnovu Ugovora o restrukturiranju potraživanja od 30.06.2012. godine. Pored dospelog potraživanja ustupilac je na prijemnika preneo i pravo na ugovornu kamatu i zakonsku zateznu kamatu koju je dužnik obavezan da plaća po osnovu ugovora o konkretnom plasmanu i sve instrumente naplate i obezbeđenja potraživanja. Tužilac je korisniku kredita uputio 08.04.2013. godine obaveštenje o cesiji. Korisnik kredita nije redovno izmirivao obaveze po kreditu, pa je tužilac 09.05.2014. godine proglasio dospelim celokupan dug po osnovu Ugovora o restruituriranju od 30.06.2012. godine. Tužilac je 31.05.2014. godine popunio menicu po osnovu preostalog duga izdatu od strane jemca ovde drugotuženog na iznos od 149.930.769,15 dinara sa dospećem 31.05.2014. godine i na osnovu te isprave podneo predlog za izvršenje. Sud je odredio predloženo izvršenje rešenjem o izvršenju Iv 372/14 od 02.07.2014. godine.

Između prvotužene i drugotuženog 09.07.2014. godine zaključen je Ugovor o poklonu, čiji je predmet zemljište, parcele u katastarskoj ... . Na osnovu ugovora poklonoprimac ovde prvotužena podnela je zahtev RGZ-Službi za katastar nepokretnosti za uknjižbu. Drugotuženi je u preduzeću „VV“ doo iz ... 11.07.2014. godine bio član društva sa udelom od 51%, a nad tim privrednim društvom otvoren je stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Subotici St 21/16 od 04.08.2016. godine. Nakon zaključenja Ugovora o poklonu drugotuženi ne poseduje nepokretnosti, nema registrovana motorna i priključna vozila i zaposlen je u A.D. „GG“, a sem zarade nema drugih prihoda. Korisnik kredita, a ni ovde drugotuženi kao jemac-platac, nisu ispunili obavezu prema tužiocu na osnovu Ugovora o restrukturiranju od 30.06.2012. godine u ugovornom roku. Dug po ovom ugovoru na dan 31.05.2014. godine iznosio je 1.028.712,15 evra, odnosno 118.972.617,57 dinara, i odnosi se na glavnicu od 1.017,319,52 evra ili 117.655.037,13 dinara i zakonsku zateznu kamatu na glavnicu u visini od 11.392,63 evra ili 1.317.380,44 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz članova 280-285. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i člana 997. i 1004. stav 1. ZOO, kada su ocenili da je tužbeni zahtev osnovan.

Neosnovano se revizijom drugotuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Zaključenje Ugovora o poklonu između tuženih 09.07.2014. godine, predstavlja pravnu radnju kojom je drugotuženi BB umanjio svoju imovinu na način da su tužiočevi izgledi za namirenje kao poverioca pogoršani. Ovo iz razloga što je raspolaganjem nepokretnostima Ugovorom o poklonu, ovde drugotuženi umanjivši svoju imovinu onemogućio poverioca, ovde tužioca, da naplati svoje potraživanje iz vrednosti koje su izašle iz imovine dužnika, ovde drugotuženog, te su nižestepeni sudovi pravilnom primenom članova 280-285. ZOO, zaključili da su ispunjeni uslovi za pobijanje dužnikovih pravnih radnji, odnosno da predmetni ugovor o poklonu zaključen između tuženih nema pravno dejstvo prema tužiocu u utvrđenom obimu.

Takođe su neosnovani navodi drugotuženog kojima ukazuje da menice (koje je revident predao prilikom zaključenja Ugovora o jemstvu 30.06.2012. godine) ne sadrže sve bitne meničke elemente, odnosno ne ispunjavaju uslove prema Zakonu o menici, da bi iste mogle biti realizovane, a da tužilac nije dokazao da li je pokušao i uspeo da se naplati od glavnog dužnika.

Prema članu 997. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovorom o jemstvu se jemac obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako to ovaj ne učini.

Članom 1004. stav 3. istog zakona propisano je da ako se jemac obavezao kao jemac-platac, odgovara poveriocu kao glavni dužnik za celu obavezu i poverilac može zahtevati njeno ispunjenje bilo od glavnog dužnika, bilo od jemca ili od obojice u isto vreme (solidarno jemstvo). Jemac za obavezu nastalu iz ugovora o privredi odgovara kao jemac-platac ako nije šta drugo ugovoreno (stav 4.).

Tužilac kao poverilac, je popunio menicu izdatu od strane jemca BB na iznos od 149.930.769,15 dinara, sa dospećem 31.05.2014. godine u kome postupku je određeno predloženo izvršenje, rešenjem o izvršenju Iv 372/14 od 02.07.2014. godine. Činjenica da je tužilac pokrenuo navedeni postupak za naplatu potraživanja po osnovu verodostojne isprave (menice) ne znači da se postupak u ovom predmetu ne može voditi odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što je predmet spora u ovoj parnici osim pobijanja dejstva ugovora o poklonu (između tuženih od 09.07.2014. godine), i obavezivanje drugotuženog kao solidarnog dužnika po osnovu ugovora o jemstvu, na ispunjenje obaveze korisnika kredita iz zaključenog ugovora o kreditu. Dakle, između stranaka je zaključen kauzalni pravni posao (ugovor o kreditu i jemstvu tuženog kao osnivača pravnog lica primaoca kredita), gde je menica samo sredstvo obezbeđenja u slučaju neispunjenja obaveze iz ugovora o kreditu (zadocnelog ispunjenja) za koji tuženi jemči. Kako je osnov spora dug iz ugovora o kreditu za koji drugotuženi (jemac-platac) odgovara nezavisno od obaveze glavnog dužnika, navodi revidenta kako predmetne menice ne sadrže sve menične elemente iz Zakona o menici nisu su od uticaja na drugačije presuđenje, jer je osnov odgovornosti drugotuženog jemstvo, a ne pravovaljanost menice kao sredstva obezbeđenja.

Pored toga nisu ni od uticaja tvrdnje revidenta da sudovi nisu utvrdili da li je tužilac pokušao da naplati svoja potraživanja od glavnog dužnika, za čije obaveze je drugotuženi kao osnivač jemčio, imajući u vidu da iz stanja u spisima proizilazi da je tužilac podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (menice) 31.05.2014. godine, gde je sud odredio predloženo izvršenje, rešenjem o izvršenju Iv 372/14 od 02.07.2014. godine. Osim toga prema članu 1004. stav 2. ZOO poverilac može tražiti ispunjenje od jemca i ako nije pre toga pozvao glavnog dužnika na ispunjenje obaveze, ako je očigledno da se iz sredstava glavnog dužnika ne može ostvariti njeno ispunjenje ili ako je glavni dužnik pao pod stečaj, što je ovde slučaj budući da je nad pravnim licem (čiji je osnivač sa udelom od 51% bio drugotuženi) otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Subotici St 21/16 od 04.08.2016. godine, tako da su ispunjeni uslovi za solidarnost drugotuženog kao jemca za ispunjenje obaveze glavnog dužnika (pravnog lica primaoca kredita) za koju je drugotuženi jemčio. U takvoj situaciji, kada ugovor o poklonu zaključen između tuženih 09.07.2014. godine predstavlja pravnu radnju kojom je drugotuženi umanjio svoju imovinu i na taj način onemogućio tužioca da se naplati iz iste, i kada se ugovorom o jemstvu od 30.06.2012. godine drugotuženi, kao jemac-platac obavezao prema poveriocu da će solidarno sa dužnikom (pravnim licem primaocem kredita) ispuniti pravnosnažnu i dospelu obavezu dužnika po osnovu Ugovora o restrukturiranju od 30.06.2012. godine, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilno odlučili kada su usvojili zahtev tužioca za pobijanje dejstva ugovora o poklonu između tuženih od 09.07.2014. godine i za isplatu dosuđenog iznosa.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić