Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5545/2018 od 29.1.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavu drugom izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti isplati iznos od 300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavu trećem izreke i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tužena da na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenog straha isplati iznos od 200.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Stavom trećem izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke i obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 99.300,00 dinara.

Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati iznos od 18.000,00 dinara.

Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o raviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, u daljem tekstu: ZPP).

Revizija tužioca je dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 87/18), na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je rešenjem Vojnog suda u Beogradu Kr 85/2001 od 22.05.2001. godine, tužiocu određen pritvor počev od 21.05.2001. godine, zbog postojanja osnovane sumnje da je učinio krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 174. stav 1. KZ. Rešenjem Vojnog suda u Beogradu Kr 55/2001 od 25.05.2001. godine, tužiocu je ukinut pritvor na predlog vojnog tužioca. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K 1958/2010 od 10.03.2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 31.03.2014. godine, obustavljen je krivični postupak, zbog nastupanja zastarelosti. Naredbom načelnika Generalštaba VJ br. ..-141 od 28.05.2001. godine, tužilac je udaljen sa dužnosti počev od 21.05.2001. godine, a naredbom od 18.07.2003. godine, tužiocu je prestala profesionalna vojna služba zbog sticanja uslova za ostvarivanje starosne penzije. Pre određivanja pritvora, tužilac je bio na funkciji načelnika ... centra Generalštaba VJ i predavača na Vojnoj akademiji. Tužioca je teško pogodio pritvor i izazvao kod njega intenzivno i produženo trpljenje psihičkih tegoba.

Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da je tužilac tokom pritvora i posle puštanja na slobodu, trpeo strah visokog intenziteta u trajanju od 10 dana, strah srednjeg intenziteta u trajanju od mesec dana i strah slabog intenziteta u trajanju od 1-2 meseca sa elementima PTSP-a i izraženom depresijom srednjeg stepena zbog koje se i nadalje leči. Tužilac trpi izražen duševni bol jakog intenziteta, teže se prilagođava novim uslovima i teškoćama života, te mu je smanjena svakodnevna aktivnost i radost života i potreban veći napor za svaku rekreativnu i radnu aktivnost. Tužilac zbog pritvaranja pored PTSP-a boluje i od hipertenzije, pa je umenjenje ŽA po oba osnova utvrđeno u visini od 15%. PTSP je konačna dijagnoza koju je postavio psihijatar, a hipertenzija je svoj konačan tok poprimila 28.11.2002. godine, s tim da su i PTSP i hipertenzija nastale kao posledica tužiočevog boravka u pritvoru. Utvrđeno je da su bolesti zbog kojih postoji umanjenje opšte životne aktivnosti kod tužioca dobile su svoj konačan oblik 24.04.2014. godine kao i da su navedene bolesti prouzrokovane boravkom tužioca u pritvoru.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava i to člana 584. stav 1. tačka 1) i stav 2) istog člana Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014), člana 172. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 232. Zakona o parničnom postupku, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti i pretrpljenog straha, isplati navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate kao i da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. Prvostepeni sud je našao da prigovor zastarelosti potraživanja istaknut od strane tužene, nije osnovan u smislu odredbe člana 591. Zakona o krivičnom postupku, s obzirom na činjenicu da tužilac naknadu štete nije mogao da traži sve do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka. Po mišljenju prvostepenog suda, rok zastarelosti ne počinje da teče od momenta nastanka štete, odnosno saznanja oštećenog za štetu, već od momenta nastupanja pravnosnažnosti odbijajuće ili oslobađajuće prvostepene presude.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje ali nije pravilno primenio materijalno pravo kada je našao da je prigovor zastarelosti neosnovan. Prema mišljenju drugostepenog suda, pravilna ocena prigovora zastarelosti potraživanja podrazumeva utvrđenje činjenice kada je šteta nastala i kada je oštećeni za štetu saznao. Imajući u vidu da iz nalaza i mišljenja veštaka neuropsihijatra proizlazi da je bolest koja je prouzrokovala umanjenje životne aktivnosti tužioca, dobila svoj konačni oblik u novembru 2001. godine, tj. 6 meseci nakon izlaska tužioca iz pritvora (kada je bolest prešla iz akutne u hroničnu fazu), drugostepeni sud zaključuje da upravo od tada počinje da teče rok zastarelosti tužiočevog potraživanja, saglasno članu 376. stav 1. ZOO. S obzirom da je tužilac podneo tužbu 25.08.2014. godine, drugostepeni sud je ocenio da je tužiočevo potraživanje nematerijalne štete po osnovu umanjene životne aktivnosti, zastarelo. Takođe, po mišljenju drugostepenog suda zastarelo je i tužiočevo potraživanje nematerijalne štete za pretrpljeni strah, s obzirom da je tužilac podneo tužbu 13 godina nakon prestanka straha.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je uvojio prigovor zastarelosti potraživanja. Odredbom člana 591. ZKP propisano je da pravo na naknadu štete zastareva za tri godine od dana pravnosnažnosti prvostepene odbijajuće ili oslobađajuće presude, odnosno pravnosnažnosti prvostepenog rešenja kojim je postupak obustavljen ili optužba odbijena. Iz citirane zakonske odredbe proizlazi da se nije stekao osnov da tužilac pokrene postupak za naknadu nematerijalne štete sve do okončanja krivičnog postupka koji se vodio protiv njega, a koji je pravnosnažno okončan 31.03.2014. godine. Osim toga, tužena je odgovorna za nematerijalnu štetu nastalu u vidu umanjenja životne aktivnosti tužioca, budući da je nalazom i mišljenjem veštaka utvrđeno da su oboljenja usled kojih je došlo do umanjenja životne aktivnosti kod tužioca, nastala kao posledica pritvora, odnosno da postoji uzročno – posledična veza između vremena provedenog u pritvoru i nastalih oboljenja, nezavisno od dužine trajanja pritvora, radi čega je tužena obavezana na naknadu nematerijalne štete, u smislu odredbe člana 172. ZOO, kojom je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Odredbom člana 584. stav 2. Zakonika o krivičnom postupku, tužena je obavezana na naknadu nematerijalne štete.

Pri određivanju visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud je vodio računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu i težinu duševnih bolova nastalih usled neosnovanog lišenja slobode, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, porodični i lični status tužioca, težina krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, ranija neosuđivanost tužioca, uslovi boravka u pritvoru, kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada. Prvostepeni sud je pravilno ukazao na niz okolnosti koje utiču na odmeravanje novčane naknade za ovaj vid štete, pre svega na činjenicu da je tužilac proveo u pritvoru 5 dana, da su se bolesti zbog kojih postoji umanjenje opšte životne aktivnosti tužioca, formirale tokom njegovog boravka u pritvoru i dobile konačan oblik 24.04.2014. godine.

Radi navedenog, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se visina naknade štete dosuđene prvostepenom presudom može se smatrati pravičnom prema svrsi i cilju kome ta naknada služi, odnosno da su iznosi naknada adekvatni.

Iz svih navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu, žalbu tužene odbio kao neosnovanu, i potvrdio prvostepenu presudu.

Shodno konačnom uspehu tužioca u sporu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilna je i odluka prvostepenog suda o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, jer je doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. ZPP, zbog čega je preinačena drugostepena presuda u stavu trećem izreke i prvostepena presuda u ovom delu potvrđena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilac uspeo u postupku po reviziji, ovaj sud mu je primenom odredbi člana 153. i 154. ZPP dosudio iznos od 18.000,00 dinara, na ime sastava revizije, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadi troškova za rad advokata i odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić