Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5623/20 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su, kao neosnovane, žalbe parničnih stranaka i prvostepena presuda potvrđena u stavovima drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu prvom izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete, isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 10.03.2020. godine, kao dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 771.000,00 dinara, dosuđenog prvostepenom presudom, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, prvostepena presuda je preinačena u stavu trećem izreke, tako što je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu, na ime naknade materijalne štete, isplati iznos od 69.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je, kako proizlazi iz navoda revizije, u stavu prvom i odbijajućem delu stava drugog izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca izjavljena protiv odbijajućeg dela stava drugog izreke drugostepene presude je dozvoljena primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011… 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u navedenom delu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, rođen ...1971. godine, je presudom Vojnog suda u Nišu od 02.11.1990. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i dva meseca, u koju mu je uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 20.09.1990. godine, jer je kao vojnik na odsluženju vojnog roka VP ... odbio naređenje komandira jedinice da primi vojničku uniformu, tako što je pred strojem vojnika izjavio da ne može da izvrši naređenje, jer mu to ne dozvoljavaju njegova religiozna uverenja, moralna merila i savest, čime je služba bila teže ugrožena, a na koji način je učinio krivično delo neizvršenje i odbijanje izvršenja naređenja iz člana 201. KZ SFRJ. Presudom Vrhovnog vojnog suda K 376/90 od 22.01.1991. godine, presuda Vojnog suda u Nišu od 02.11.1990. godine je preinačena, tako što je tužilac osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh 305/16 od 05.06.2018. godine usvojen je zahtev tužioca za rehabilitaciju i utvrđeno je da su odluke državnih organa Republike Srbije kojima je tužilac osuđen na kaznu lišenja slobode ništave od trenutka njihovog donošenja kao i sve njihove pravne posledice, te da se tužilac kao rehabilitovano lice smatra neosuđivanim.

Tužilac je u zatvoru u Valjevu proveo 253 dana, u prostorijama sa izvršiocima teških krivičnih dela, gde je odnos prema njemu bio ponižavajući. Prema tvrdnji tužioca, zbog boravka u zatvoru nije završio fakultet (što je bila njegova želja, jer su ga završili svi u njegovoj porodici), a sa završenom srednjom školom morao je da radi na pijaci, u butiku, da raznosi pecivo i obavlja slične poslove. Nakon izdržane kazne zatvora tužilac je bio anatemisan u sredini u kojoj je živeo, susedi su zazirali od njega, veliki broj drugova ga je odbacio, a njegova majka je bila zlostavljana, zbog čega je trpeo psihički bol i strah. Usled stresa mu je opala kosa, i dalje mu se znoje dlanovi, imao je košmarne snove, obraćao se psihijatru, a i dalje spava u prostoriji u kojoj je upaljeno svetlo, kao što je to bilo u zatvoru. Iz iskaza saslušanog svedoka BB, tužiočeve majke, utvrđeno je da je tužilac imao srčanu manu zbog koje nije mogao da ide u vojsku, te da je tokom njegovog boravka u zatvoru ona radila u Domu zdravlja, gde su joj postavljali pitanja koja je teško podnosila. Prilikom posete tužiocu u zatvoru on se žalio na uslove u kojima boravi. Tužilac se bez uspeha obraćao tuženoj zahtevom za rehabilitaciono obeštećenje.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS'“, br. 92/11), citiranih u obrazloženju presude i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, isplati iznos od 1.771.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, pa do konačne isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za naknadu nematerijlane štete u iznosu od još 2.024.000,00 dinara odbio, kao neosnovan.

Drugostepeni sud je ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da tužilac spada u krug lica koja imaju pravo na naknadu nematerijalne štete u smislu člana 26. Zakona o rehabilitaciji. Međutim, po oceni drugostepenog suda, odlukom o visini naknade koju je tužiocu dosudio, prvostepeni sud je pogodovao težnjama koje nisu spojive sa prirodom i društvenom svrhom naknade nematerijalne štete, te dosuđeni iznos ne opravdava svrhu za koju je zakonom ustanovljeno pravo na novčanu naknadu nematerijalne štete, zbog čega je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu, tako što je obavezao tuženu da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete, isplati iznos od 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana donošenja prvostepene presude do isplate, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za isplatu iznosa od još 771.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbio, kao neosnovan, nalazeći da, prema svim okolnostima konkretnog slučaja, dosuđena suma ne predstavlja materijalizaciju instituta naknade nematerijalne štete, a pruža moralno zadovoljenje u skladu sa težinom povrede koju je oštećeni pretrpeo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za iznos od 771.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Naime, prilikom odmeravanja visine naknade za traženi vid štete, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je vodio računa o svim objektivnim i subjektivnim okolnostima koje utiču na prirodu i težinu duševnih bolova nastalih usled lišenja slobode tužioca, kao što su dužina trajanja lišenja slobode, uslove boravka u zatvoru, ugled koji je tužilac ranije uživao u svojoj životnoj i radnoj sredini, odnos sredine prema njemu nakon lišenja slobode, kao i značaj povređenog dobra i cilj kome služi ova naknada.

Kod postojanja svih okolnosti konkretnog slučaja koje su od značaja na visinu naknade štete, na koje je pravilno ukazao prvostepeni sud, a naime da je tužilac proveo u zatvoru 253 dana, da je kaznu izdržavao u prostorijama sa izvršiocima teških krivičnih dela, da su ga zatvorenici maltretirali zbog veroispovesti, da mu je usled stresa opala kosa, da i dalje ima košmarne snove i znojenje dlanova, da po izlasku iz zatvora nije mogao da nađe posao i da je bio odbačen u sredini u kojoj je živeo, po oceni Vrhovnog kasacionog suda visina naknade dosuđena prvostepenom presudom može se smatrati pravičnom za obe parnične stranke, prema svrsi i cilju kome ta naknada služi, odnosno da navedeni iznos nije previsoko odmeren.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 1. ZPP, stavom prvim izreke preinačio drugostepenu presudu u odbijajućem delu stava drugog izreke, tako što je žalbu tužene odbio, kao neosnovanu, a prvostepenu presudu u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu nakanadi nematerijalnu štetu isplatom iznosa od još 771.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude do isplate, potvrdio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, u smislu odredbe člana 404. ZPP, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude.

Pravnosnažnom presudom, u navedenom delu, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kao rehabilitovanog lica, za isplatu naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog neosnovane osude i lišenja slobode u iznosu od još 2.024.000,00 dinara, preko iznosa dosuđenog nižestepenim presudama. Ovakvu odluku nižestepeni sudovi su doneli prema okolnostima konkretnog slučaja i činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari, a u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda da je pre svega primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka, zbog čega nema uslova za odlučivanje u reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Pored navedenog, revizijom tužioca se, s pozivom na pogrešnu primenu materijalnog prava, osporava visina naknade troškova postupka koja je u postupku priznata tužiocu. Visina naknade troškova postupka, po priznatom pravu u konkretnoj parnici, ne predstavlja pravno pitanje od opšteg interesa, niti pravno pitanje koje bi se razmatralo u interesu ravnopravnosti građana. To nije pitanje koje iziskuje novo tumačenje prava ili usklađivanje sudske prakse. Stoga, nema uslova za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.11.2018. godine. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu NBS, iznosio 118,3781 dinara. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi 2.024.000,00 dinara što predstavlja dinarsku protivvrednost 17.097,75 evra. Prvostepena presuda doneta je 10.03.2020. godine. Drugostepena presuda doneta je 01.10.2020. godine.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca u delu kojim se pobija stav prvi izreke drugostepene presude nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Pored toga, u smislu člana 28. ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije kao vrednost predmeta spora merodavna vrednost glavnog zahteva, dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju u obzir ako ne čine glavni zahtev.

U konkretnom slučaju tužilac je reviziju izjavio i protiv odluke kojom je odlučeno o troškovima prvostepenog postupka, što u ovoj pravnoj stvari ne predstavlja glavni zahtev, već sporedno potraživanje.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Tužiocu, prema delimičnom uspehu u revizijskom postupku, primenom čl. 153. stav 2, 154. i 163. ZPP, a imajući u vidu vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude, pripada pravo na naknadu troškova za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, zbog čega je, primenom člana 165. ZPP, odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić