Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenata da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 386. stav 4. i člana 393. stav 2. ZPP, jer nije ukinuo prvostepenu presudu kojom je prekoračen tužbeni zahtev, tako što je ugovor o doživotnom izdržavanju raskinut zbog poremećenih odnosa ugovarača, a ne zbog neizvršenja obaveza tuženih koji je u tužbi naveden kao razlog za njegov raskid. Presudom prvostepenog suda odlučeno je o onome što je tužbom traženo, o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju, primenom odredbe materijalnog prava na ono činjenično stanje koje je utvrđeno do zaključenja glavne rasprave - da su se odnosi tužilje i tuženih nakon smrti primaoca izdržavanja poremetili, zbog čega se od tada ugovor više ne izvršava.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je supruga pokojnog ĐĐ (umro ...2020. godine), a tužene su supruga i deca njihovog sina, pokojnog DD (umro tokom 2011. godine). Ugovorom o doživotnom izdržavanju R3 649/08 od 24.10.2008. godine tužena BB i njen sada pokojni suprug obavezali su se da doživotno izdržavaju primaoca izdržavanja, pokojnog ĐĐ i njegovu suprugu, na način naveden u tom ugovoru. Tužilja i ugovorne strane iz označenog ugovora živeli su u zajedničkom domaćinstvu, pa je zato u ugovoru i navedeno da se davaoci izdržavanja već dugi niz godina brinu o primaocu izdržavanja i njegovoj supruzi. Tužilja nije znala da je njen suprug zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, a za njegovo postojanje saznala je na ostavinskoj raspravi koja je 21.01.2021. godine održana pred javnim beležnikom. Ugovorom je davaocima izdržavanja data naknada - nepokretnosti u ..., koje su zajednička imovina tužilje i njenog sada pokojnog supruga, s tim što je deo kuće dozidan nakon zaključenja braka njihovog sina i tužene BB. Tužilja i primalac izdržavanja su bili pokretni, imali su penziju i nisu ni od koga finansijski zavisili, ali su im davaoci izdržavanja pomagali, a to su nakon smrti DD nastavile da čine tužene, kao njegovi naslednici. Po saznanju za ugovor o doživotnom izdržavanju tužilja je odbila da prima hranu od tuženih i promenila bravu, iako su tužene i dalje imale želju da joj pomažu na isti način. Tužene su organizovale sahranu pokojnog ĐĐ i podigle mu nadgrobni spomenik.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 124. Zakona o obligacionim odnosima raskinuo ugovor o doživotnom izdržavanju. Po nalaženju tog suda, tužene su izvršavale obaveze iz ugovora prema primaocu izdržavanja i tužilji, ali su se međusobni odnosi poremetili kada je tužilja saznala za postojanje ugovora i od tada odbija da prima izdržavanje.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je usvojen eventualni tužbeni zahtev, ali je odluku o osnovanosti tog zahteva zasnovao na odredbi člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Po stanovištu tog suda, poremećaj odnosa stranaka datira od dana saznanja tužilje za postojanje ugovora o doživotnom izdržavanju (tokom januara 2021. godine), od kada se ne ostvaruje svrha ugovora, pri čemu je nebitno ko je od ugovarača kriv za nastanak takvih odnosa.

Po stanovištu revizijskog suda, odluka o zahtevu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju doneta je pravilnom primenom odredbe člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju.

Tužilja je treće lice, u čiju korist je označenim ugovorom o doživotnom izdržavanju ugovoreno izdržavanje. Odredbom člana 201. stav 4. Zakona o nasleđivanju propisano je da ako je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, raskid ugovora posle smrti saugovarača doživotnog izdržavanja može zahtevati i lice u čiju je korist izdržavanje ugovoreno. Prema stavu 1. navedene odredbe, ako se međusobni odnosi ugovarača iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor.

Ovaj zakonski razlog za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju predviđen je zbog specifične prirode tog ugovora, naročito kad ugovarači žive u zajednici i kad je ugovorena obaveza davaoca izdržavanja na nenovčana davanja i negu primaoca izdržavanja i trećeg lica. U tom slučaju, skladnost ličnih odnosa ugovarača je od posebnog značaja za obe ugovorne strane. Ugovor o doživotnom izdržavanju stvara među ugovaračima trajne životne odnose, pa zato takav ugovor treba raskinuti i u svim onim slučajevima kada se on ne može izvršavati iz razloga koji to onemogućavaju. Nepodnošljivost odnosa ugovarača ceni se, ne samo po objektivnim kriterijumima, već naročito sa subjektivne strane. Krivica za raskid ugovora iz tog razloga nije važna, ali je bitna za ostvarenje prava na pravičnu naknadu u smislu člana 201. stav 3. Zakona o nasleđivanju.

U konkretnom slučaju, ugovor o doživotnom izdržavanju se ne izvršava od dana saznanja tužilje da je taj ugovor zaključen, od kada ona odbija da prima izdržavanje. Uzrok takvog tužiljinog ponašanja je evidentno lični osećaj povređenosti, zbog toga što su sve ugovorne strane od nje prikrile činjenicu da su zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju i da je njen sada pokojni suprug sam, bez njene saglasnosti raspolagao imovinom koju su zajedno stekli tokom braka. Takvo stanje u odnosima stranaka postoji od januara 2021. godine do zaključenja glavne rasprave, što znači da se ugovor ne izvršava duže od godinu dana. S obzirom da se na taj način ne ostvaruje njegova svrha, ugovor ne može dalje opstati i mora se raskinuti.

Iz navedenih razloga, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani navodi tuženih o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odluka o tužbenom zahtevu donosi se na osnovu činjeničnog stanja koje postoji u vreme zaključenja glavne rasprave, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud kada se izjašnjavao o navodima žalbe tuženih da se lični odnosi stranaka nisu mogli poremetiti od dana saznanja tužilje za ugovor do sledećeg dana, kada je podneta tužba. Poremećaj ličnih odnosa stranaka postoji sve vreme nakon podnošenja tužbe i onemogućava ostvarenje cilja i svrhe ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog čega je drugostepeni sud pravilno zaključio i da nema mesta primeni člana 131. Zakona o obligacionim odnosima. Okolnost da tužilja svojim odbijanjem onemogućava tužene u izvršavanju obaveza nije od značaja jer krivica za poremećenost odnosa nije bitna činjenica za odluku o raskidu ugovora o doživotnom izdržavanju iz tog razloga.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog suda, nisu bili nužni. Zato je zahtev tužilje za njihovu naknadu odbijen i na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić