Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/2018), je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od 5 sudija.

Predmet spora u ovoj parnici je odgovornost ortačkog društva za eventualnu štetu koju je pričinio njegov član trećem licu pri čemu je ortačko društvo formirano po članu 312. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ 31/2011). S obzirom da se radi o relativno novom pravnom institutu ne postoji sudska praksa po pitanjima koja je revizija istakla kao sporna a to su da li postoji odgovornost ortačkog društva u konkretnom slučaju, da li je odgovorna država za štetu, da li je u parnici moralo da učestvuje i Društvo za osiguranje i tome slično. Sve navedeno pokazuje da je u navedenom smislu potrebno i odgovarajuće tumačenje prava pa zbog svega toga ovaj sud nalazi da su ispunjeni uslovi da se o reviziji odluči kao i izuzetno dozvoljenoj te je s tim u vezi i rešeno kao u stavu jedan izreke.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio izvršni dužnik u predmetu izvršenja radi naplate novčanog potraživanja. Izvršenje je sprovodio izvršitelj BB koji je član ortačkog društva „Izvršitelj“ OD iz Niša. U cilju naplate potraživanja izvršitelj je sproveo radnju popisa i procene pokretnih stvari i u okrivu toga izvršio je popis i procenu četiri umetničke slike čiji je vlasnik bio tužilac na ukupan iznos od 20.000 dinara. Međutim, u postupku izvršenja tužilac je prigovarao procenjenoj vrednosti slika dostavljajući o tome dokaz – procenu galerije savremenih umetnosti po kojima je procenjena vrednost ovih slika 658.830,50 dinara ali je i pored toga izvršitelj umetničke slike prodao za po 1.500,00 dinara po slici odnosno za ukupno 6.000,00 dinara. Smatrajući da je na navedeni način oštećen radnjom člana ortačkog društva tužilac ovom tužbom od ortačkog društva traži naknadu štete u visini razlike između procenjene i stvarne vrednosti slika a nižestepeni sudovi nalaze da takva odgovornost postoji zbog čega su tužbeni zahtev i usvojili.

Tužilac od tuženog kao privrednog – ortačkog društva traži naknadu štete koju mu je pričinio član tog društva. Sporna pitanja koja treba razrešiti su najpre da li ortačko društvo uopšte odgovara za štetu koju njegov član pričini trećem licu? Pri tome prema odredbi člana 312. Zakona o izvršenju i obezbeđenju po kojoj izvršitelj vrši javna ovlašćenja koja su poverena ovim zakonom a obavlja delatnost kao preduzetnik ili kao član ortačkog društva čiji članovi mogu biti isključivo izvršitelji s tim što izvršitelja imenuje ministar, ne ukazuju na bilo kakav drugačiji status člana ortačkog društva u ovom slučaju od statusa člana bilo kog drugog ortačkog društva po Zakonu o privrednim društvima. Zakon o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“ 36/2011 ...91/19) u članu 93. propisuje da ortačko društvo je društvo dva ili više ortaka koji su neograničeno solidarno odgovorni celokupnom svojom imovinom za obaveze društva. Međutim, kada se radi o odgovornosti društva za obaveze njegovih članova članom 124. je rešeno pitanje zaštite poverilaca ortaka. Tako je propisano da poverilac koji ima dospelo potraživanje prema ortaku po osnovu izvršne isprave u skladu sa zakonom kojim se uređuje izvršenje i obezbeđenje ima pravo da u pisanoj formi zahteva od društva da mu isplati u novcu ono što bi ortak primio u slučaju likvidacije društva ali samo do visine svog potraživanja. Ova odredba ukazuje da u cilju zaštite poverilaca postoji osnov i za odgovornost ortačkog društva za dug ortaka prema trećem licu. U konkretnom slučaju dug još uvek ne postoji odnosno to pitanje treba da se raspravi u samoj parnici ali navedena odredba Zakona o privrednim društvima dokazuje da postoji osnov odgovornosti ortačkog društva prema trećem licu za dugove ortaka. Ta odgovornost nije neograničena već je limitirana na način kako je to propisano članom 124. stav 1. Zakona (ono što bi ortak primio u slučaju likvidacije društva) pa je očigledno neophodno da i u tekućoj parnici nižestepeni sudovi vode računa o ovoj okolnosti a što oni do sada nisu činili. Ostala sporna pitanja vezano za potraživanje naknade štete svakako su ona koja proizilaze iz pravne prirode tog potraživanja kako to reguliše ZOO u članu 154. i 158. odnosno nužno je utvrditi da li u konkretnom slučaju postoji šteta da li postoji propust u radnji izvršitelja odnosno člana ortačkog društva i da li između tog propusta i nastale štete postoji uzročno posledična veza za koju bi ortačko društvo odgovaralo. Iako se član ortačkog društva ne može smatrati, kako to revizija navodi, organom tog društva po članu 172. ZOO, po mišljenju ovog suda može se navedena odredba koristiti za osnov odgovornosti u ovom slučaju odnosno nužno je oceniti da li je ortak postupao zakonito i pravilno odnosno da li postoji propust u njegovom radu. Ostala pitanja koja revizija pokreće u konkretnom slučaju su da li odgovara država u ovom slučaju za štetu koju eventualno pričini izvršitelj imajući u vidu odredbu zakona po kojoj izvršitelja imenuje ministar a on vrši javna ovlašćenja. Članom 326. Zakona o izvršenju i obezbeđu je propisano da izvršitelj odgovora celokupnom svojom imovinom za štetu koja tokom postupka izvršenja nastane njegovom krivicom. Zakon ne sadrži odredbu oko odgovornosti Republike Srbije, (za razliku od sada važećeg zakona) ali iz odredbe člana 331. stav 1. Zakona po kojoj izvršitelji mogu osnovati ortačko društvo i poslovati pod uslovima i u skladu sa zakonom koji uređuje privredna društva ako ovim zakonom nije drugačije određeno proizilazi da za izvršitelje odnosno ortačko društvo u konkretnom slučaju za štetu pričinjenu trećem licu ne može biti odgovarna država s obzirom da to društvo posluje u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Što se tiče tvrdnje revizije da izvršitelj, zbog činjenice da je po članu 318. ZIA pre polaganja zakletve dužan da zaključi ugovor o osiguranju za štetu koju bi mogao pričiniti trećim licem, nije odgovoran za štetu već da je to osiguravajuće društva i takva primedba se ne može prihvatiti s obzirom da u tom slučaju postoji solidarna odgovornost što znači da je stvar izbora tužioca koga će od solidarnih dužnika obuhvatiti tužbom.

Tužilac svoj zahtev zasniva na tvrdnji da je javni izvršitelj u konkretnom slučaju postupao nepravilno prilikom procene umetničkih slika te da je na razlici između stvarne vrednosti slika i iznosa po kome su one prodate tužilac oštećen. U prilog tvrdnji da je procena izvršena pogrešno dostavljeno je mišljenje Likovne galerije Niš iz Niša. Odredbom člana 92. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano da istovremeno sa popisom stvari vršiće se njihova procena s tim što procenu vrši izvršitelj a ona se vrši na osnovu tržišne cene takve stvari u mestu popisa. Izvršitelj može odlučiti i da se procena izvrši na osnovu pismene ili usmene informacije o ceni dobijene od odgovarajuće organizacije institucije ili pravnih odnosno fizičkih lica. Nižestepeni sudovi nalaze da sama razlika u vrednosti umetničkih slika između one koju je procenila Likovna akademija i one koju je našao javni izvršitelj pokazuje da je prilikom procene bilo nepravilnosti koje se mogu tretirati kao šteta. Međutim, da bi se takav zaključak mogao prihvatiti nužno je da se pre svega proceni da li se u ovom slučaju radi o tržišnoj ceni navedenih stvari a imajući u vidu procenu umetničke galerije. Tržišna cena svake stvari se dobija, kako to i sama reč navodi na tržištvu što znači da afekciona vrednost slike, njena stvarna umetnička vrednost nisu uvek i tržišna vrednost slike. Iako zakon nije definisao u kom slučaju će izvršitelj procenu vrednosti stvari vršiti preko odgovarajućih institucija jasno je da to zavisi od prirode pokretne stvari te stručnog znanja izvršitelja o vrednosti takvih stvari. Stoji činjenica, koju utvrđuju nižestepeni sudovi, da kada se radi o umetničkim slikama pretpostavka je da izvršitelj ne poseduje stručno znanje o njihovoj vrednosti te da je u tom slučaju bilo potrebno angažovati stručnu instituciju radi njihove procene. Potrebno je bilo u postupku oceniti način prodaje pokretne stvari u ovom slučaju a u smislu člana 96. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Međutim, Zakon o izvršenju i obezbeđenju sadrži odredbu u članu 74. koja dozvoljava stranci u postupku da traži da se otklone nepravilnosti koje su učinjene u toku postupka a nepravilna procena pokretnih stvari se može tretirati po tom zakonu kao neprivilnost. U spisima predmeta postoji podnesak izvršnog dužnika, ovde tužioca u kome on traži otklanjanje nepravilnosti u postupku a nižestepeni sudovi se nisu bavili pitanjem da li je po tom zahtevu odlučeno i na koji način. Pošto spisima predmeta nije združen predmet izvršenja u celini za sad nije poznato da li je tužilac, u svojstvu izvršnog dužnika u predmetu izvršenja, koristio pravna sredstva koja mu pruža Zakon o izvršenju i obezbeđenju a što se može ceniti i sa aspekta njegovog doprinosa nastanku štete u ovom slučaju. Sve napred navedeno pokazuje da nižestepeni sudovi zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu u potpuno i pravilno utvrdili činjenično stanje zbog čega su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 2.ZPP.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno pa će po sprovedenom postupku doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća - sudija 

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić