U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene „BB“ iz .., koju zastupa Rajna Andrić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 889/2016 od 08.06.2016. godine, u sednici veća održanoj dana 29.03.2018. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 889/2016 od 08.06.2016. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 148/14 od 27.10.2015. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da su ništave odredbe ugovora o stambenom kreditu br. ... zaključenog između stranaka 16.05.2008. godine i to: odredbe člana 3. stav 3. tačka 4. u delu u kome banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od poslovne politike banke i odredbe člana 5. stav 2. Istom presudom odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da je ništav navedeni ugovor u preostalom delu, i odbačena je tužba u delu zahteva kojim je tužilac tražio da se briše vansudska hipoteka prvog reda na dvoiposobnom stanu u potkrovlju ... ..., koja je u vlasništvu tužioca, uspostavljena u korist tužene banke. Obavezan je tužilac da na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 242.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 889/2016 od 08.06.2016. godine odbijene su žalbe stranaka i potvrđena navedena presuda u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke. (osim u stavu tri kojim je tužba delimično odbačena).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovora reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita i tužena banka su 16.05.2008. godine zaključili ugovor o stambenom kreditu kojim je tužena banka odobrila tužiocu kao korisniku kredita stambeni kredit u ukupnom iznosu od 195.720,13 švajcrskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke na dan puštanja kredita u tečaj sa rokom otplate od 324 meseca i visinom promenljive nominalne kamatne stope od 3,9% na godišnjem nivou na dan zaključenja ugovora, pri čemu nominalna kamatna stopa predstavlja osnovnu kamatnu stopu banke uvećanu za marginu banke. Odredbom člana 4. stav 2. osnovnog ugovora je propisano da se mesečni anuiteti uplaćuju u dinarima, a visina anuiteta utvrđuje prema prodajnom kursu banke za švajcarski franak na dan uplate. Odredbom člana 3. stav 1. ugovora predviđeno je da korisnik kredita kamatu plaća banci kroz mesečne anuitete u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke važećem na dan otplate. Stavom četiri je ugovoreno da je osnovna kamatna stopa banke iz tačke 3. člana 1. referentna kamatna stopa tužene koja se formira na osnovu troškova izvora finansiranja koje snosi banka i tržišnih uslova poslovanja, a koja se utvrđuje odlukom banke i objavljuje na sajtu banke. Članom 3. stav 3. tačka 4. ugovora je predviđeno da banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od promene osnovne kamatne stope banke i poslovne politike banke. Odredbom člana 5. stav 2. ugovora je predviđeno da u slučaju docnje odnosno neizmirenja bilo koje obaveze prema banci u roku, banka obračunava zateznu kamatu po stopi koja je utvrđena važećom poslovnom politikom banke i to počev od dana dospeća pa do datuma potpunog izmirenja dospelih, a neizmirenih obaveza. Nakon zaključenja osnovnog ugovora, parnične starnke su 21.03.2011. godine zaključile aneks broj 1. ugovora o stambenom kreditu kojim su se sporazumele da izmene osnovni ugovor u delu kamatne stope i to tako što se menja tačka 3. stav 1. člana 1. osnovnog ugovora tako da visina promenljive nominalne kamatne stope počev od 01.03.2011. godine zaključno sa 31.12.2011. godine iznosi 5,50% na godišnjem nivou, a da će nakon 01.01.2012. godine promenljiva nominalna kamatna stopa iznositi 4,9% na godišnjem nivou. Aneksom je izmenjen i stav 2. člana 4. osnovnog ugovora i propisano da se mesečni anuitati utvrđuju prema srednjem kursu švajcarskog franka na dan uplate. Takođe postupajući po preporuci NBS od 31.05.2013. godine i odluci NBS o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti od 25.02.2015. godine, a u primeni od 05.03.2015. godine, tužena banka je tužiocu umanjila iznos glavnice za ukupno 14.390,58 CHF.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je pobijanom odlukom primenjeno materijalno pravo utvrđenjem ništavosti pojedinih odredbi ugovora o stambenom kreditu zaključenom između stranaka i odbijanjem utvrđenja ništavosti istog ugovora u preostalom delu. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Ugovor o stambenom kreditu u dinarima sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima i promenljivom ugovornom kamatnom stopom, zaključen između parničnih stranaka, je po svojoj vrsti, prirodi i sadržini ugovornih obaveza banke i korisnika kredita regulisan odredbama člana 1065. u vezi člana 395. Zakona o obligacionim odnosima i člana 25. stav 1. i 34. u vezi člana 2. tačka 24. Zakona o deviznom poslovanju. Radi se o ugovoru po pristupu (pristanku) u kojem je osnovne i obavezne elemente ugovora sačinila banka kao davalac finansijskih usluga, a korisnik te usluge (kredita) je prihvatio unapred određene uslove ugovora, čime se smatra da je postignuta saglasnost volja ugovarača za zaključenje ugovora.

Ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli i promeni kamatne stope su propisane radi zaštite banke zbog posledica moguće inflacije i očuvanja stvarne tržišne vrednosti odobrenog i isplaćenog dinarskog iznosa korisnika kredita. Nezavisno od ovakve sadržine ugovorenih obaveza i načina ugovaranja, ugovor o bankarskoj kreditu kao dvostrani i teretni ugovor i u slučaju ugovorene valutne klauzule i promene kamatne stope mora da poštuje osnovna načela ugovornog prava, kao i prinudne norme koje se odnose na predmet ugovorne obaveze.

Odredbama člana 47. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ugovor ništav kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv. Prema članu 105. istog zakona ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe, i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Ali će ugovor ostati na snazi čak iako je ništava odredba bila uslov ili odlučujuća pobuda ugovora u slučaju kada je ništavost ustanovljena upravo da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje. Citirane odredbe su pravilno primenjene nižestepenim odlukama u delu, kojim je tužilac zahtevao utvrđenje ništavosti člana 3. stav 3. tačka 4. u delu u kome banka zadržava pravo izmene ugovorene kamatne stope u zavisnosti od poslovne politike banke i odredbe člana 5. stav 2. kojom je propisano da će banka obračunavati zateznu kamatu po stopi koja je utvrđena važećom poslovnom politikom banke. Međutim, u odnosu na odredbe ugovora u preostalom delu nisu ispunjeni zakonski uslovi za utvrđenje ništavosti. Prema članu 1064. Zakona o obligacionim odnosima kamata je bitan element ugovora o kreditu. U ovom slučaju obaveze tužioca kao korisnika kredita da tuženoj banci pored glavnog duga u iznosu odobrenog kredita plati i ugovorenu kamatu u samom ugovoru je osim u delu u kojem je tužbeni zahtev usvojen određena po svojoj visini članom 3. ugovora na zakonit način. Naime, visina kamatne stope je nominalno određena, a njena promena vezana za promenu referentne kamatne stope, odnosno podataka koji se javno objavljuju, tako da su poznati obema ugovornim stranama. Visina kamatne stope se može menjati usled promene određenih faktora kao što je referentna kamatna stopa čija promena može uticati na promenu visine ukupne kamatne stope. Banka u slučaju bitnih promena tržišnih uslova kao što su promene po osnovu zahteva Centralne banke, bitne promene na domaćem ili inostranom tržištu novca zadržava pravo primene promenljive kamatne stope. Takve odredbe nisu ništave, jer nisu protivne opštim načelima obligacionog prava i ne daju ovlašćenja tuženoj banci da jednostarno menja visinu ugovorne obaveze, odnosno da jednostrano uvećava stopa ugovorne kamate, već se visina promenljive kamatne stope usklađuje sa navedenim promenama. Suprotno navodima revizije, pravo tužene banke da menja visinu ugovorne i zatezne kamate u skladu sa aktima svoje poslovne politike, ugovoreno ništavim delom člana 3. i 5. ugovora i po oceni ovog suda nije bilo ni uslov ni odlučujuća pobuda za tužioca da upravo sa tuženom bankom zaključi ugovor o kreditu i predmetni ugovor može opstati i bez tih ugovorenih odredbi.

Sud je odbio zahtev tužene banke za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju primenom člana 154. stav 1. u vezi člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku nalazeći da podnošenje odgovora na reviziju u ovom slučaju nije bilo potrebno.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić