Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11...10/23). Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Alibunaru P 325/02 od 20.12.2002. godine usvojen je zahtev tužioca AA i obavezan tuženi DP za živinarsku proizvodnju „JUKO- Alibunar“ iz Alibunara da mu isplati na ime glavnog duga za isporučene kartonske kutije iznos od 133.000,00 dinara, na ime obračunatih zakonskih zateznih kamata na iznog glavnog duga za period od 12.09.2000. godine do 30.09.2001. godine iznos od 182.847,46 dinara (ukupno 315.847,46 dinara), kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos glavnog duga od 133.000,00 dinara počev od 01.10.2001. godine pa do konačne isplate, te na ime duga za nevraćenu naftu iznos od 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.11.2001. godine pa do konačne isplate i na ime duga za isporučenu slamu iznos od 12.000 dem u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan isplate, sa domicilnom kamatom na taj iznos počev od 15.09.2000. godine pa do konačne isplate. Rešenjem istog suda P 325/02 od 04.03.2003. godine obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 11.000,00 dinara.

Tužilac je dana 17.02.2003. godine podneo Opštinskom sudu Alibunaru predlog za izvršenje na osnovu navedene pravosnažne i izvršne presude, kojim je tražio da se rešenjem o izvršenju obaveže izvršni dužnik na plaćanje po osnovu izvršne isprave, i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika: inkubatora sa agregatima, metalnih silosa za koncentrat kao i ostale pokretne imovine i novčanih sredstava koji se kod dužnika nađu. U postupkku je utvrđena prometna vrednost opreme na farmi u Alibunaru i na farmi u Dobrici, pa je zaključkom od 23.02.2004. godine i 19.04.2004. godine u predmetu I 34/02 određena prodaja usmenim javnim nadmetanjem radi naplate novčanih potraživanja poverilaca, između kojih i ovde tužioca AA, nakon čega se tužilac, kao izvršni poverilac, dopisom od 25.06.2004. godine, obratio sudu radi zakazivanja nove licitacije, s obzirom da licitacija zakazana za 28.05.2004. godine nije uspela. Nadalje je izvršni postupa tekao na način bliže opisan u obrazloženju pobijane presude u koji postupak se uključilo i preduzeće „Mireksim“ iz Beograda, koga je zastupao AA, da bi rešenjem Osnovnog suda u Alibunaru I 1999/15 od 25.09.2015. godine izvršenje obustavljeno i ukinute sve sprovedene izvršne radnje.

Tužilac je dana 27.04.2015. godine podneo zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom predmetu Osnovnog suda u Pančevu – Sudska jedinica u Alibunaru I 615/04, pa je rešenjem Višeg suda u Pančevu R4 i 103/15 od 05.06.2015. godine utvrđeno da je zahtev tužioca osnovan i naloženo je sudu da preduzme sve mere da se postupak okonča u što kraćem roku, te je predlagaču, ovde tužiocu AA, dosuđena primerena naknada zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izosu od 100.000,00 dinara, kao i troškovi postupka u iznosu od 6.780,00 dinara.

Tužilac se dana 04.11.2013. godine obraćao Republičkom javnom pravobranilaštvu – Odeljenje u Zrenjaninu radi mirnog rešenja spora, radi naknade štete koju je pretrpeo zbog nezakonitog i nepravilnog rada suda u navedenom izvršnom postupku s obzirom da nije uspeo da namiri svoje potraživanje, a pokretne stvari dužnika su bile dosuđene još 2006. godine, kao i štetu na ime troškova izvršnog postupka, o čemu je obavestio i Visoki savet sudstva dana 05.11.2013. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer i pored složenosti izvršnog postupka, Osnovni sud u Alibunaru, ranije Opštinski sud u Alibunaru, nije postupao u skladu sa propisanim načelom hitnosti u ovoj vrsti postupka, odnosno postupajući sudija nije preduzimao blagovremeno određene radnje, posebno radnju koja je izričito propisana odredbom člana 85. stav 2. Zakona o izvršnom postupku važećem u vreme sprovođenja izvršnog postupka, i pored više urgencija od strane tužioca, pa su, prema stavu prvostepenog suda ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je izvršni postupak u odnosu na izvršnog poverioca, ovde tužioca, trajao izuzetno dugo i pored načela hitnosti, zbog čega postoji uzročno posledična veza između postupanja organa tužene i nastale štete koja se sastoji u tome da tužilac nije uspeo da namiri svoje potraživanje u izvršnom postupku, ni u jednom delu.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužene, preinačio prvostepenu presudu smatrajući da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 172. stav 1. ZOO. Naime, drugotepeni sud smatra da iz izvedenih dokaza tokom trajanja postupka ne proizlazi da je tužilac dokazao postojanje uzročno posledične veze između radnje suda i štete koju je pretrpeo, s obzirom da se u konkretnom slučaju radilo o složenom postupku izvršenja, imajući u vidu da je došlo do spajanja većeg broja izvršnih postupaka različitih poverilaca, kao i opstrukcije postupka, kako od strane izvršnog dužnika tako i od strane trećih lica. Zato u radnjama organa tužene ne postoje elementi protivzakonitosti, već se eventualno može govoriti o manje ili više ažurnom postupanju, koje samo po sebi ne predstavlja nepravilan ili nezakonit rad organa tužene, niti se u radnjama ili u vezi sa vršenjem tih radnji može utvrditi postojanje uzročno posledične veze sa štetom koju tužilac tvrdi da je pretrpeo. Ni okolnost da je rešenjem Višeg suda u Pančevu R4 I 103/15 od 05.06.2015. godine usvojen zahtev tužioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku, u predmetu I 615/04 Osnovnog suda u Pančevu ne može biti pretpostavka za usvajanje tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari, iz razloga koje je drugostepeni sud bliže naveo u pobijanoj presudi.

Prema oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju je dao dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Odredbom člana 22. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 116/08...47/17), propisano je da je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje, a stavom 2. istog člana da sudija nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke ili kada to zakon posebno nalaže.

Odredbom člana 6. stav 1. istog Zakona, propisano je da Republika Srbija odgovara za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizlazi da odgovornost za štetu koju prouzrokuje sudija postoji kada je šteta prouzrokovana nezakonitim (postupanje protivno zakonu ili drugom propisu, odnosno propuštanjem da se zakon ili drugi propis primeni) ili nepravilnim činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu i interesu nekog lica) radom sudija. Dakle, postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima ili u okviru njegovih ovlašćenja ne može predstavljati ni nepravilan ni nezakonit rad. Čak i pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili eventualno pogrešna procena ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja sama po sebi povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za koju bi država odgovarala. Ustav Republike Srbije garantuje samostalnost i nezavisnost u suđenju, odnosno izražavanje mišljenja prilikom donošenja odluke, za koju sudija ni na koji način ne može odgovarati. Iz tih razloga pravilno je stanovište drugostepenog suda da je tužbeni zahtev neosnovan, s obzirom da tužilac nije dokazao da je postojao nezakonit rad državnih organa.

U tom smislu, neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na postupanje suda u pomenutom izvršnom postupku. Postupanjem državnog organa pa i suda, koji je u skladu sa zakonskim propisima i u skladu i u okviru njegovih ovlašćenja ne predstavlja ni neprvilan ni nezakonit rad, zbog čega bi bili ispunjeni uslovi za naknadu štete u smislu člana 172. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcije suda za koju odgovara država.

Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je tražio i u reviziji opredelio, u smislu člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić