U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović, Vesne Mastilović, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Savić, advokat iz ..., BB i VV, oboje iz ..., čiji je punomoćnik Marko Milutinović, advokat iz ..., protiv tuženog Privrednog društva „Big Blue Group“ doo iz Beograda, čiji je punomoćnik Borivoje Marković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o posebnoj reviziji i reviziji tužilaca BB i VV oboje iz ..., izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine, čiji je sastavni deo rešenje o ispravci Gž 472/19 od 14.09.2022. godine, u sednici održanoj dana 20.11.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca BB i VV, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine, stava prvog izreke (u odnosu na naknadu nematerijalne štete) kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužilaca BB i VV, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine stava prvog izreke kojim je odbijena njihova žalba i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen njihov tužbeni zahtev za dosuđenje nematerijalne štete.

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilaca BB i VV, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine u delu kojim je u odnosu na njih preinačena prvostepena presuda i u delu odluke o troškovima parničnog postupka.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27645/16 od 24.09.2018. godine u stavu šestom izreke, a žalba tužilaca BB i VV, odbijena je kao neosnovana; stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27645/16 od 24.09.2018. godine u usvajajućem delu stava trećeg izreke, tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev tužilje AA da se obaveže tuženi da tužilji na ime razlike između ugovorene cene putovanja i cene putovanja snižene srazmerno neizvršenju usluge od strane tuženog isplati iznos od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke počev od dana podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan; stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27645/16 od 24.09.2018. godine u stavu petom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca BB i VV, kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocima na ime naknade materijalne štete solidarno isplati iznos od 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti od dana podnošenja tužbe do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti, kao neosnovan; stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27645/16 od 24.09.2018. godine tako što su obavezani tužioci AA, BB i VV da tuženom solidarno na ime naknade troškova parničnog postupka isplate iznos od 105.000,00 dinara; stavom petim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplate iznos od 48.222,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od nastupanja uslova za izvršenje do isplate; stavom šestim izreke, odbijen je zahtev tužilaca BB i VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 14.09.2022. godine ispravljeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine tako što u izreci tog rešenja u drugom redu umesto iznosa „48.222,00 dinara“, treba da stoji: „70.722,00 dinara“ i u obrazloženju presude na sedmoj strani u pretposlenjem stavu u drugom redu umesto iznosa od „48. 222,00 dinara“ treba da stoji: „70.722,00 dinara“, a u trećem redu umesto iznosa „12.000,00 dinara“ treba da stoji „18.000,00 dinara“ nakon čega se dodaje tekst: „za pristup advokata na jedno održano ročište i na jedno neodržano ročište u iznosu od 10.500,00 dinara, odnosno 6.000,00 dinara“; u ostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog izreke tužioci BB i VV su izjavili posebnu reviziju na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku i reviziju sa pozivom na član 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na stav treći izreke drugostepene presude u delu kojim je preinačena prvostepena presuda u stavu petom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužilaca i na odluku o troškovima parničnog postupka, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju. Troškove revizijskog postupka je tražio.

Članom 404. stav 1. Zakona parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilaca kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoju odluku, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opštih interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ni novog tumačenja prava. U konkretnom slučaju odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, zbog čega nije od uticaja revizijsko pozivanje na odluku Vrhovnog suda Srbije Rev 1421/1997 od 02.04.1997. godine. Iz navedenog razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, a vrednost predmeta spora pobijanog dela u iznosu od 70.000,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, zbog čega revizija nije dozvoljena primenom člana 403. stav 3. ZPP, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke primenom člana 413. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu protiv dela presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 472/19 od 04.10.2021. godine kojim je preinačena prvostepena presuda u odnosu na revidente, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonitosti i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom i drugostepenom postupku, tužioci BB i VV su sa tuženim kao organizatorom putovanja zaključili ugovor o organizovanju turističkog putovanja u Alanju u Turskoj u periodu od 12.08. do 26.08.2010. godine avio prevozom, sa smeštajem u hotelu „Vikingen Quality“ sa pet zvezdica, Land View, Ultra all inclusive za dvokrevetnu sobu. Po dolasku u hotel najpre su smešteni u sobu iznad nargila bara, zbog čega je u sobi bila nesnosna buka koja je dopirala kroz prozor u toku cele noći, pa su od hotelijera zatražili premeštaj u drugu sobu. Premešteni su u drugu sobu, ali je buka i dalje bila velika, jer je nova soba bila okrenuta ka magistrali i ulazu u hotel gde su stalno pristizali autobusi. Doplatili su 120 evra kako bi im bila obezbeđena soba sa pogledom na more, ali je i tu bila buka koja je dopirala iz diskoteke. Hrana u hotelu je bila jednolična, nije bilo mesa, vode za piće (flaširane) nije bilo dovoljno, a postojala je voda iz aparata. Klima nije bila individualna već centralna i često nije radila. Hotelska plaža je bila uska i prljava, do nje se dolazilo pontonom, a plaža je bila prebukirana, pa su gosti bili i na pontonu umesto na plaži. Morska voda je bila prljava. Od vodiča su tražili da ih premesti u drugi hotel, ali do toga nije došlo. Kako su bili sa detetom starim pet godina, dosta vremena su provodili u sobi. Po povratku u Beograd 01.09.2010. godine uložili su prigovor Sektoru za turizam, Turistička inspekcija, a turistički inspektor im je dopisom od 08.09.2010. godine odgovorio da je izvršena kontrola u agenciji tuženog i da su tačni navodi tužilaca da im je na osnovu prijave za putovanje – predračun od 04.08.2010. godine naplaćena usluga UAI (Ultra all inclusive) a da uslugu nisu mogli da koriste i da su bili izloženi dodatnim troškovima. Po završetku putovanja nisu se u roku od 8 dana obratili tuženom i uložili prigovor. Tužioci su u celosti isplatili turistički aranžman u iznosu od 2.615 evra. U toku boravka nisu mogli da stupe u kontakt sa predstavnikom tuženog radi iznošenja primedbi (vodič je bio prisutan samo prvog dana), pa su se obratili e-mailom tuženom sa primedbama na smeštaj, ali je dobijen odgovor da se na e-mail ne može odgovoriti, jer tuženog ne obavezuju na odgovor grupne reklamacije. Sud časti pri Privrednoj komiri Srbije je dana 19.05.2011. godine doneo odluku kojom je utvrđeno da je tuženi kao okrivljeni kriv zato što je u svojoj turističkoj agenciji „Big Blue“ u Beogradu organizovao turističko puotvanje za Alanju u Turskoj u periodu od 12.08 do 26.08.2010. godine kojom prilikom su putnike, ovde tužioce, smestili u hotel „Vikingen Quality“ sa pet zvezdica i sa uslugom all inclusive kako je u katalogu – prospektu okrivljenog i navedeno, a koju uslugu su navedeni putnici u celosti uplatili, ali smeštaj nije odgovarao plaćenoj vrsti aranžmana, jer oštećeni putnici za vreme boravka u hotelu nisu imali mira zbog magistrale koja je stvarala nesnosnu buku zbog kamiona i autobusa, u sobama je bila nesnosna buka od klima uređaja, neljubazno osoblje hotela koje je goste usluživalo jednoličnom i nekompletnom hranom, plaža je bila uska i prljava, a ne peščana i šljunkovita kako je to u katalogu okrivljenog bilo navedeno, kao i da su bili tokom putovanja izloženi dodatnim troškovima, na šta su se putnici žalili okrivljenom tokom putovanja, a i naknadno po završetku putovanja, ali okrivljeni nije preduzeo ništa da navedene nedostatke otkloni, čime je učinio povredu dobrih poslovnih običaja i poslovnog morala iz oblasti pružanja usluga iz člana 8. Pravilnika o organizaciji, o sastavu i radu Suda časti pri Privrednoj komori Beograda, pa je tuženom izrečena mera pisane opomene. Povodom prijava tužilaca vođen je prekršajni postupak protiv tuženog koji je okončan presudom Prekršajnog suda u Beogradu od 02.12.2011. godine, kojom presudom su okrivljeni, ovde tuženi i GG, kao odgovorno lice tuženog, oslobođeni krivice zbog sumnje da se nisu pridržavali programa putovanja za Alanju u Turskoj, na taj način što su korisniku putovanja, drugo i trećetužiocu na osnovu prijave za putovanje – predračuna od 04.08.2010. godine naplatili uslugu UAI, a da putnik nije mogao ovu uslugu da koristi na taj način, jer je morao da kupuje vodu i izlaže se dodatnim troškovima, čime bi učinili prekršaj iz člana 125. stav 1. tačka 9. Zakona o turizmu (pravno lice), odnosno prekršaj iz člana 125. stav 2. u vezi stava 1. tačka 9. istog Zakona (odgovorno lice u pravnom licu) te u vezi sa članom 56. stav 2. istog Zakona. Prema ponudi hotela „Vikingen Quality“ ovaj hotel je po kategoriji označen kao deluxe hotel sa pet zvezdica, sa položajem odmah pored mora, sa sobama standard i porodičnim, apartmanima, konekcijama, vilama, a u okviru standard soba za koje su tužioci izvršili uplatu kao minimalna predviđena je jednokrevetna soba masimalno 2+1.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilno zaključio da je tužbeni zahtev tužilaca neosnovan, pa je pravilnom primenom odredaba članova 859. – 869. Zakona o obligacionim odnosima i shodno Opštim uslovima putovanja tuženog važećim u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka, odlučio kao u pobijanom preinačenom delu izreke, a za svoju odluku kao je valjane, jasne i detaljne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Odredbom člana 859. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ugovorom o organizovanju putovanja obavezuje se organizator putovanja da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu (paušalnu) cenu.

Članom 863. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da organizator putovanja je dužan da putniku pruži usluge koje imaju sadržaj i svojstva previđena ugovorom, potvrdom, odnosno programom putovanja i da se stara o pravima i interesima putnika, saglasno dobrim poslovnim običajima u ovoj oblasti.

Članom 869. Zakona o obligacionim odnosima propisano je ako su usluge iz ugovora o organizovanju putovanja nepotpuno ili nekvalitetno izvršene, putnik može zahtevati srazmerno sniženje cene pod uslovom da je stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od 8 dana od dana završetka putovanja (stav 1.); zahtev za sniženje cene ne utiče na pravo putnika da zahteva naknadu štete (stav 2.).

Opštim uslovima putovanja tuženog, važećim u vreme zaključenja ugovora između parničnih stranaka, a koji su im uručeni prilikom zaključenja ugovora i to tačka 13. predviđeno je da je putnik dužan da bez odlaganja na licu mesta opravdani prigovor saopšti lokalnom predstavniku organizaora, a ako ovaj nije dostupan neposrednom pružaocu usluge (hotelijeru i dr) ili direktno organizatoru i sarađivati u dobroj nameri da se otklone uzroci prigovora i prihvati ponuđeno rešenje koje odgovara ugovorenoj usluzi. Putnik je dužan da sačeka 24 – 48 časova da se opravdani prigovor otkloni. Ako uzrok prigovora nije otklonjen na licu mesta putnik sa predstavnikom organizatora ili izvršiocem usluga o tome sastavlja potvrdu u dva primerka koji obojica potpisuju. Ukoliko nedostaci nisu otklonjeni na licu mesta, putnik je obavezan da u roku od 8 dana nakon ugovorenog završetka putovanja isključivo organizatoru dostavi osnovan i dokumentovan prigovor (potvrdu o prigovoru na licu mesta, račune o plaćenim troškovima, zahtev po vrstama neizvršenih usluga činjenično konkretizovan i kvantifikovan u odnosu na svakog putnika ponaosob i dr. dokaze) i zahtevati povraćaj razlike u ceni. Svaki potpisnik ugovora u svoje ime i u ime lica iz ugovora reklamaciju podnosi pojedinačno, jer organizator ne razmatra grupne reklamacije.

Tužioci tužbenim zahtevom traže sniženje cene zbog nekvalitetno odnosno nepotpuno izvršene usluge iz ugovora o organizovanju turističkog putovanja, zbog čega se na konkretan slučaj primenjuje odredba člana 869. Zakona o obligacionim odnosima. Shodno toj odredbi da bi putniku pripadalo pravo da zahteva sniženje cene potrebno je da budu kumulativno ispunjena dva uslova i to da su usluge iz ugovora nepotpuno ili nevkalitetno izvršene i da je putnik blagovremeno po završetku putovanja stavio prigovor organizatoru putovanja u roku od 8 dana od dana završetka putovanja.

Vrhovni sud prihvata zaključak i pravni stav drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju utvrđeno da su usluge koje su pružene tužiocima bile nekvalitetne i nepotpune, čime je ispunjen prvi uslov za pružanje tražene zaštite. Međutim, tužioci shodno Opštim uslovima putovanja tuženog važećim u vreme zaključenja ugovora tačka 13 i shodno članu 869. stav 1. ZOO po završetku putovanja nisu tuženom u roku od 8 dana izjavili prigovor, zbog čega nije ispunjen i drugi uslov za primenu odredbe člana 869. stav 1. ZOO pa istima ne pripada pravo na traženu zaštitu.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužilaca i isti nisu od uticaja na drugačiju odluku suda.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta pravilnom primenom odredaba člana 153, 154, 163. i 165. ZPP.

Kako se revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, ni pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je reviziju tužilaca odbio kao neosnovanu i odlučio kao u stavu trećem izreke presude, primenom člana 414. ZPP.

Kako troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, te je primenom odredbe člana 154. stav 1. u vezi sa članom 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković