Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 sa izmenama i dopunama) Vrhovni sud je našao da su revizije osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo i vlasnik je katastarskih parcela .. i .., njive prve klase, upisane u list nepokretnosti .. KO ... . Osim svog zemljišta, tužilac je u zakup uzimao obradivo zemljište od trećih lica, prema sudski overenim ugovorima za ratarsku 2008/2009 godinu i za 2009/2010 godinu. Ukupna zakupljena površina iznosila je 87.058,56 hektara, a visina zakupa je bila 200 do 220 evra po hektaru godišnje. Na svojim i na zakupljenim njivama tužilac je gajio merkantivni usev šećerne repe, livadskog ječma, suncokreta i kukuruza, za koje kulture je 2009. godine Ministarstvu finansija – Upravi za trezor – Filijali Zrenjanin podneo zahtev za regresiranje repromaterijala, dok se zahtev za regres za 2010. godinu odnosio na kukuruz i suncokret, za istovetnu obradivu površinu.

Osim obrađivanja i gajenja navedenih biljnih kultura na svojoj i na zakupljenoj zemlji, tužilac je svojim kombajnom za svedoke BB, VV, GG i DD sve do 2009. godine obavljao uslužno kombajniranje pšenice, kukuruza i suncokreta, na ukupnoj površini od 264,4 hektara. U 2009. godini tužilac je od tuženog na javnoj prodaji kupio kombajn i 3 hedera za iznos od 400.000,00 dinara. Kako tuženi kupljenu poljoprivrednu mašinu sa priključnim delovima tužiocu nikada nije isporučio, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P 1179/12 od 14.08.2013. godine tuženi je obavezan da tužiocu preda predmet kupoprodaje, koje obaveze se može osloboditi isplatom iznosa od 9.900 evra u dinarskoj protivvrednosti. U postupku Osnovnog suda u Zaječaru I br.149/14, od tuženog kao izvršnog dužnika je naplaćen iznos od 1.147.092,91 dinar.

Kako je, u međuvremenu tužilac prodao svoj kombajn, a tuženi mu nije isporučio kupljeni, tužilac je bio onemogućen da obavljao poslove kombajniranja na svojoj i na zakupljenoj zemlji i da ostvaruje prihod uslužnim kombajniranjem, zbog čega je tužbom u ovoj parnici tražio obavezivanje tuženog na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti od ratarske proizvodnje za period od tri godine (od 17.09.2011. do 31.12.2013. godine u iznosu od 11.043.300,44 dinara, od uslužnog kombajniranja, koji prihod predstavlja kompenzaciju cene te tužiočeve usluge sa uslugom trećih lica u vidu oranja i setve, a što iznosi 4.240.626,30 dinara, kao i u visini izgubljenih subvencija u iznosu od 5.440.413,70 dinara. Obim navedene izgubljene dobiti je utvrđen veštačenjem provedenim od strane Republičkog zavoda za sudska veštačenja u Novom Sadu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je po žalbama parničnih stranaka prvostepenu presudu ukinuo i tužbeni zahtev delimično usvojio, nalazeći da je tuženikov prigovor podeljene odgovornosti osnovan, jer je prodajom svog rashodovanog kombajna u delovima, pre kupovine kombajna od tuženog, tužilac svojevoljno sebe doveo u stituaciju da ostane bez sredstva za rad, pa shodno članu 266. stav 1. ZOO ima pravo samo na naknadu štete koju je tuženi kao dužnik u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji mogao predvideti kao moguće posledice povrede ugovornih obaveza, a na osnovu činjenica koje su mu bile ili morale biti poznate.

Osim toga, taj sud je zaključio da su iznosi izgubljene dobiti utvrđene veštačenjem prema čijem rezultatu je tužbeni zahtev definitivno opredeljen, samo optimistično predviđanje dobitka, a ne obim izgubljene dobiti koji se realno mogao očekivati prema razumnoj i objektivnoj verovatnoći, pa je tužbeni zahtev po prva dva vida tražene izgubljene dobiti delimično usvojio.

Odlučujući o izgubljenoj dobiti po osnovu subvencija drugostepeni sud je zaključio da se u visini od po 12.000,00 dinara godišnje iste dobijaju prema broju vrsta zasejanih kultura, pa kako je 2011. godine tužilac je gajio samo jednu kulturu, a tokom 2012. godine i 2013. godine tri kulture, dosuđen mu je ukupni iznos od 84.000,00 dinara.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, drugostepena odluka je doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega i činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Saglasno svojoj procesnoj dužnosti regulisanoj članom 7. stav 1. i članom 228. ZPP, tužilac je na okolnost osnova i visine svog potraživanja priložio pisane dokaze vezane za status svoje delatnosti u okviru registrovanog poljoprivrednog gazdinstva, za površine zemljišta koje su u njegovom vlasništvu i koje rentira radi uzgajanja poljoprivrednih kultura, predložio je saslušanje stranaka i svedoka na okolnost uslužnog kombajniranja i vrsta biljnih kultura koje je uzgajao do 2010. godine, koji period je prethodio ovde spornom periodu od septembra 2011. do kraja 2013. godine. Na osnovu tako upotpunjene dokazne građe Republički zavod za sudska veštačenja u Novom Sadu je svojim nalazom utvrdio visinu izgubljene dobiti po svakom od istaknutih vidova i za svoj nalaz je dao stručno obrazloženje, ali je drugostepeni sud rezultat veštačenja doveo u sumnju, prvo stanovištem da za utvrđenje realne visine izgubljene dobiti nema dovoljno elemenata, jer su opredeljeni iznosi samo optimistično predviđanje dobitka i drugo, usvajanjem prigovora podeljene odgovornosti, od strane tuženog istaknutog sa obrazloženjem da je kombajn prodat tužiocu bio nefunkcionalna mašina koju je trebalo popravljati.

Prema stanju u spisima i obrazloženju pobijane presude sledi da su priloženi i predloženi dokazi dovoljni za pouzdan zaključak da je tužilac svoju i zakupljenu zemlju obrađivao i od zasejanih kultura ostvarivao prihode, da je i posle kompenzacije usluge oranja i setve sa njegovom uslugom kombajniranja trećim licima od te svoje usluge ostvarivao prihod, te da je prema postojećim propisima koje regulišu državnu podršku zemljoradnicima za svaku poljoprivrednu sezonu imao pravo na subvencije koje se, protivno stanovištu drugostepenog suda, na godišnjem nivou odobravaju po hektaru obrađene površine zemljišta, a ne po broju vrsta zasejanih kultura, na šta se revizijom tužioca osnovano ukazuje.

Tuženi je 2009. godine kombajn prodavao na javnoj aukciji i prema zaključenom ugovoru o kupoprodaji bio je dužan da ga preda tužiocu, koji je isplatio kupoprodajnu cenu, što tuženi nije učinio i zbog čega je po pravnosnažnoj presudi u izvršnom postupku tužiocu isplatio primljeni iznos cene sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka. Okolnost da je postojeći tužiočev kombajn bio nekompletan i da je zahtevao izvesne popravke ne može biti od uticaja na ocenu osnovanosti prigovora podeljene odgovornosti, kao ni okolnost da je tužilac u međuvremenu, neposredno nakon zaključenja ugovora o kupoporodaji sa tuženim, svoj kombajn prodao. Kombajn je skupa poljoprivredna mašina i nije realno očekivati da jedno poljoprivredno gazdinstvo u našoj zemlji poseduje više kombajna, pa se opisano postupanje tužioca ne može ceniti kao okolnost koja opravdava uvažavanje prigovora podeljene odgovornosti.

Sa navedenih razloga, osnovano isticanih u tužiočevoj reviziji, drugostepena presuda je, celishodnosti odlučivanja radi, u celosti ukinuta radi pouzdanog utvrđenja ukupnog iznosa naknade štete po osnovu izgubljene dobiti za sva tri vida nastale štete – očekivane dobiti tužioca od ratarske proizvodnje na svojoj i na zakupljenoj zemlji, koja prema nalazu ustanove za veštačenje proizilazi iz ponuđenih i priloženih dokaza i predstavlja realno očekivani prihod poljoprivrednog gazdinstva, zatim od usluge kombajniranja koje je prema iskazima saslušanih svedoka tužilac za njih obavljao u prethodnim godinama i od očekivanih subvencija za period od 17.12.2011. godine do kraja 2013. godine, kao vida državne podrške poljoprivrednih gazdinstvima, koja se odobrava prema površini obrađenog zemljišta.

Kada postupajući po datim smernicama razjasni sve sporne okolnosti za koje je shodno članu 228. ZPP tužilac ponudio i predložio odgovarajuća dokazna sredstva predviđena članom 238, 244, 259. i 276. ZPP, drugostepeni sud će pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku i za istu će dati jasne i dovoljne razloge.

Kako odluka o troškovima zavisi od definitivnog ishoda spora među strankama, ukinuto je i rešenje o troškovima parničnog postupka.

Na osnovu izloženog, shodno članu 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković