Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, Porodičnog zakona i Zakona o braku i porodičnim odnosima, citiranih u obrazloženju nižestepenih presuda, kao prethodno pitanje je ocenjeno da je između tužilje i tuženog BB 08.06.1998. godine zaključen punovažan ugovor o doživotnom izdržavanju, kojim se tužilja, kao davalac izdržavanja obavezala da će za tuženog ..., kao primaoca izdržavanja, ukoliko se ukaže potreba za njegovim smeštajem u zdravstvenu ustanovu, obezbediti smeštaj i potrebna novčana sredstava, da će se starati o njegovim potrebama u zdravstvenoj ustanovi i obezbediti mu novčana sredstva u vidu džeparca; da je ugovor o pružanju zdravstvenih usluga van obaveznog zdravstvenog osiguranja od 31.03.2009. godine, koji je tužilja, kao naručilac usluga zaključila u korist tuženog ... sa Specijalnom bolnicom za psihijatrijske bolesti “Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu, a prema kom su tužilja i tuženi ... solidarno obavezani da snose troškove njegovog boravka u zdravstvenoj ustanovi, delimično ništav, i to u delu obaveze tuženog BB da snosi troškove boravka u bolnici, jer se radi o stvaranju imovinske obaveze veće vrednosti za tuženog BB, a tužilja, koja je u to vreme bila staratelj tuženog BB, potpuno lišenog poslovne sposobnosti, je ugovor sa bolnicom zaključila bez prethodno pribavljene saglasnosti organa starateljstva za preduzimanje pravnog posla koji prelazi okvir redovnog upravljanja imovinom štićenika. Shodno navedenom, ocenjen je neosnovanim tužbeni zahtev da se obaveže tuženi BB da tužilji isplati iznos, koji je ona isplatila Specijalnoj bolnici za psihijatrijske bolesti “Dr Slavoljub Bakalović” u Vršcu, po osnovu boravka tuženog u toj ustanovi, za period od januara 2010. godine zaključno sa januarom 2017. godine, kao i zahtev da se obaveže tuženi BB da za ubuduće, sve dok bude boravio u zdravstvenoj ustanovi snosi troškove svog boravka u bolnici, jer se ugovorom o doživotnom izdržavanju na obavezu plaćanja smeštaja tuženog u zdravstvoj ustanovi obavezala tužilja kao davalac izdržavanja. Posledično je odbijen i tužbeni zahtev da tuženi Gradski centar za socijalni rad u Beogradu, Odeljenje Voždovac, kao staratelj tuženog BB od 06.04.2011. godine, izda nalog za isplatu potraživanog novčanog iznosa sa bankovnog računa tuženog BB na račun tužilje, kao i da izda trajni nalog banci u kojoj tuženi BB ima račun za prenos novačnih sredstava za potrebe njegovog smeštaja u bolnici za ubuduće.

U takvom slučaju, drugostepepni sud je prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Tužilja nije uz reviziju dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 403. stav 3. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 16.07.2019. godine, u kojoj je kao vrednost predmeta spora naveden iznos od 2.661.149,40 dinara. Na dan podnošenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 117,7330 dinara, pa vrednost predmeta spora pobijanog dela predstavlja dinarsku protivvrednost 22.603,26 evra. Prvostepena presuda doneta je 24.12.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 02.12.2020. godine.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, to revizija tužilje nije dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je u uvodu, stavu prvom izreke i obrazloženju drugostepene presude pogrešno naveden datum donošenja prvostepene presude, tako što je naveden datum „14.12.2019. godine“ umesto datuma „24.12.2019. godine“ kada je prema stanju u spisima zaključena glavna rasprava u ovoj pravnoj stvari, ali je ocenio da se radi o očiglednoj greški u pisanju otpravka presude, koju primenom člana 385. u vezi 362. ZPP predsednik veća drugostepenog suda može ispraviti posebnim rešenjem.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić