Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Osnovnog suda u Bujanovcu O br. 61/81 od 03.04.1982. godine, za zakonske naslednike iza smrti pok. ĐĐ oglašeni su njegovi sinovi EE, ŽŽ i ZZ. Predmetna kp br. ... KO ... predstavljala je deo zaostavštine iza smrti sada pok. ĐĐ, koja je u ostavinskom postupku pripala njegovim sinovima. Zaostavština nepokretnosti naknadno je podeljena ugovorom o deobi imovine od 28.10.1986. godine, tako što je predmetna parcela pripala sada pok. ZZ. Tužena VV supruga je pok. ZZ, dok su tužene GG i DD njegove ćerke. Tužilja AA je ćerka sada pok. EE. Rešenjem Osnovnog suda u Vranju O br. 1889/12 od 21.11.2012. godine, na zaostavštini sada pok. EE iz ..., za zakonskog naslednika oglašena je njegova ćerka AA, a predmetna parcela nije obuhvaćena, niti je raspravljena kao njegova zaostavština. Pred Opštinskim sudom u Preševu, dana 23.10.1986. godine, overeno je ovlašćenje ZZ Ov br. .../..., kojim je ovlastio tužilju da u njegovo ime, kao poklonodavca, potpiše ugovor o poklonu nepokretnosti sa sada pok. EE, kao poklonoprimcem. Iz sadržine navedenog ovlašćenja ne može se utvrditi na koju nepokretnost se ono odnosi. Ugovor o poklonu po ovom ovlašćenju nije sačinjen. Nije sačinjen ni ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti između oca tužilje i njenog strica, sada pok. ZZ. Do 2010. godine sada pok. EE i njegovi pravni sledbenici su spornu parcelu koristili i izdavali u zakup trećim licima za ispašu stoke, jer je dogovor između braće bio da EE koristi predmetnu parcelu i plaća porez kojim se ona zadužuje. Sada pok. ZZ je 1992. godine ocu tuženog BB prodao navedenu parcelu, a kupoprodajna cena isplaćena je njegovim ćerkama, tuženoj GG i DD. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P 530/16 od 01.09.2016. godine, tuženom BB utvrđeno je pravo svojine na predmetnoj parceli po osnovu održaja i upis tog prava izvršen je kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. Sve do tada kao vlasnik predmetne parcele bio je upisan sada pok. ZZ.

Ovako utvrđeno činjenično stanje rezultat je ocene dokaza izvedenih od strane drugostepenog suda, koji je postupio u skladu sa odredbama člana 383. stav 3. i 4. ZPP i po svojim ovlašćenjima ukinuo prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima, primenom člana 387. stav 1. tač. 6. istog zakona. Presudom drugostepenog suda tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan, jer nije dokazano da su tužilja i njen pravni prethodnik spornu parcelu držali po bilo kom osnovu koji bi vodio sticanju svojine, niti po osnovu usmenog, niti pismenog ugovora o poklonu ili ugovora o kupoprodaji, već su uz dozvolu pravnog prethodnika tuženih mogli samo da je koriste uz plaćanje poreza, te s obzirom na to, tužilja i njeni pravni prethodnici nisu mogli biti u uverenju da parcela koju koriste predstavlja njihovo vlasništvo, zbog čega nema ni savesnosti, kao neophodnog uslova za sticanje putem održaja. Od strane pravnog prethodnika tuženih kao vlasnika, sporna nepokretnost je prodata pravnom prethodniku tuženog BB po realizovanom usmenom ugovoru o kupoprodaji uz isplatu kupoprodajne cene u 1992. godine i u sudskom postupku utvrđenom pravu svojine na njoj u 2016. godini.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan, pozivom na odredbe člana 28. stav 4. i 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'' broj 6/80 sa kasnijim izmenama i dopunama), propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Članom 72. stav 2. i 3. ovog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja.

Iz navedenih odredbi proizlazi da je kod vanrednog održaja, savestan onaj držalac koji ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, te opravdano veruje da je vlasnik, odnosno lice koje veruje u pravni osnov svoje državine opravdano smatrajući da je titular prava čiju sadržinu faktički vrši. Za sticanje prava svojine putem vanrednog održaja zahteva se ispunjenje dva uslova: navedeni protek vremena i savesnost, ne i zakonitost državine, koja je dodatni uslov kod redovnog održaja. Nesavesna državina ne može nikada, pa ni protekom vremena da dovede do sticanja prava svojine.

Kod činjenice da ne postoji dokaz o sticanju prava svojine na spornoj nepokretnosti od strane pravnih prethodnika tužilje i da je prema podacima iz Službe za katastar nepokretnosti sada pok. ZZ bio upisan kao vlasnik sve dok tuženi BB nije upisao svoje pravo svojine utvrđeno presudom Osnovnog suda u Bujanovcu, pravilno je drugostepeni sud odlučio kada je odbio tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje prava svojine na spornoj parceli. U konkretnom slučaju, odlučeno je u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja propisanim u članu 231. Zakona o parničnom postupku. Tužilja nije pružila dokaze da je njen pravni prethodnik sa pravnim prethodnikom tuženih VV, GG i DD zaključio pravni posao podoban za sticanje prava svojine, odnosno ugovor o poklonu ili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti. Kod činjenice da u punomoćju datom tužilji od strane njenog strica, sada pok. ZZ, za potpisivanje ugovora o poklonu sa njenim ocem, nije navedeno koja nepokretnost bi bila predmet poklona, neosnovani su navodi revizije da iz sadržine predmetnog punomoćja nesporno proizlazi da je namera sada pok. ZZ i EE bila da se zaključi ugovor o poklonu sporne nepokretnosti i da je ugovor realizovan. Nasuprot revizijskim navodima, pravilno je drugostepeni sud zaključio da se uslovi za sticanje prava svojine na strani tužilje nisu stekli.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta u skladu sa članom 163. stav 1-4, članom 153. stav 1. i 154. ZPP.

Zahtev za naknadu troškova postupka može se postaviti i tokom samog trajanja postupka, po radnjama preduzetim u toku trajnja postupka, a sve do zaključenja rasprave pred sudom pred kojim nastaju (član 163. stav 3. ZPP). Takav je slučaj i sa troškovima žalbenog postupka koji se mogu zahtevati do zaključenja rasprave pred drugostepenim sudom i za sastav žalbe i za zastupanje na raspravi pred tim sudom. Imajući u vidu stanje u spisu u pogledu opredeljenog zahteva za naknadu troškova postupka, neosnovani su navodi revizije da tuženi nisu blagovremeno opredelili vrstu i visinu troškova postupka koje potražuju.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio ostale revizijske navode, ali je zaključio da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku, jer je drugostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Iz napred iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić