Pravni osnov tužbenog zahteva u ovom sporu je isplata naknade po pravilima o sticanju bez osnova, s obzirom da je tuženi u izvršnom postupku naplatio svoje potraživanje od tužioca, a osnov tog potraživanja je Zaključak Vlade Republike Srbije od 18.12.2001. godine, koji je proglašen neustavnim objavljivanjem odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dana 18.12.2016. godine.

Pravnosnažnom presudom odbijen je tužbeni zahtev, iz razloga što je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 910/13 od 20.03.2014. godine, kojim je u ovoj parnici tužilac po navedenom Zaključku bio obavezan na isplatu dohotka na zaradu, postala pravnosnažna dana 22.07.2014. godine, a Zaključak proglašen neustavnim dana 08.12.2016. godine nakon pravnosnažnosti presude. Kako je parnični postupak između stranaka pravnosnažno okončan presudom koja je doneta pre objavljivanja odluke Ustavnog suda o proglašenju Zaključka neustavnim, imajući u vidu pravno dejstvo odluka Ustavnog suda (član 60. Ustava Republike Srbije), po oceni sudova, Zaključak Vlade Republike Srbije bio je u primeni, tako da nije reč o isplati po osnovu koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao, u smislu člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega tuženi nije u obavezi da tužocu plati naknadu po pravilima o sticanju bez osnova.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao i ujednačavanja sudske prakse, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Tužilac je priložio presude kojima se ne ustanovljava drugačiji pravni stav u pogledu primene materijalnog prava u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, tako da nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu za ujednačavanjem sudske prakse. Obrazloženja pobijanih presuda za odluku o odbijanju tužbenog zahteva u ovom slučaju ne odstupaju od sudske prakse i pravnih shvatanja po pitanju pravnog dejstva eh nunc odluke Ustavnog suda. Razlozi na kojima su zasnovane nižestepene odluke odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sprovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, ili u potraživanju u novcu, na predaju stvari ili izvršenju neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 31.10.2017. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 669.396,44 dinara.

S obzirom da je vrednost predmeta spora pobijanog dela ispod dinarske protivvrednosti iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić