Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje nije propisana kao revizijski razlog u članu 407. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 16.04.2008. godine, kao advokat zaključio ugovor o zastupanju sa pravnim prethodnikom tužene Banke, kao vlastodavcem, kojim je predviđeno da je predmet ugovora zastupanje banke od strane tužioca u svojstvu punomoćnika u obavljanju pravnih i advokatskih poslova pred sudovima, organima uprave, organizacijama i svim trećim licima u postupku obezbeđenja ostvarivanja i naplate spornih potraživanja. Tužilac je kao punomoćnik prihvatio i obavezao se da poslove zastupanja obavlja u ime i za račun vlastodavca, da pravne i advokatske poslove obavlja profesionalno i stručno, da čuva kao poslovnu tajnu ono što mu je vlastodavac poverio, da po završenom poslu i zastupanju napravi račun sa troškovima naknada i nagrada u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata važećoj na dan završetka posla i da račun ispostavi vlastodavcu. U članu 3. ugovora vlastodavac je prihvatio obavezu da punomoćniku izda posebno punomoćje za zastupanje u sudskim i drugim postupcima, da punomoćnik može preneti punomoćje na advokata ili advokatskog pripravnika, s tim što odgovara vlastodavcu za izbor advokata i pripravnika po zameničkom punomoćju. Pored toga, u članu 3. tačka 4. Ugovora, vlastodavac se obavezao da punomoćniku na ime naknade troškova, nagrade i dodatne nagrade zbog složenosti, hitnosti i efikasnosti naplate potraživanja, isplaćuje iznos obračunat u procentu od 30% od ukupnog novčanog iznosa naplaćenog i namirenog potraživanja, te da će se isplata naknade nagrade i posebne nagrade punomoćniku izvršiti po naplati potraživanja, a do iznosa po prethodnom stavu sukcesivno i procentualno prema dinamici naplate i konačno po naplati i namirenju vlastodavca. Ugovor je zaključen na neodređeno vreme a prestaje sporazumom stranaka, otkazom ugovora, opozivom i otkazom datog punomoćja i to pismeno sa otkaznim rokom od 30 dana, otkazom i raskidom ugovora u skladu sa zakonom i ugovorom. Tužena Banka je 28.04.2014. godine, jednostrano otkazala ugovor o zastupanju i opozvala punomoćje za zastupanje tužiocu. Tužilac je sa tuženom Bankom 19.05.2014. godine, sačinio zapisnik o primopredaji dokumentacije sa svim predmetima i kompletnom originalnom dokumentacijom, između ostalog za predmet u postupku koji je vođen protiv dužnika PD Opcija DOO u stečaju i konstatovano je da je tužiocu isplaćeno 46.000,00 dinara, na ime priznatih troškova u navedenom postupku za rad advokata.

Utvrđeno je dalje, da je u predmetu Privrednog suda u Kraljevu St 345/11 doneto rešenje od 08.02.2012. godine, kojim je proglašen bankrot stečajnog dužnika PD Opcija DOO Novi Pazar, a za stečajnog upravnika imenovan je ovde tuženi BB. Zaključkom o listi utvrđenih i ostvarenih potraživanja poverilaca u postupku stečaja i konačnom listom utvrđenih i osporenih potraživanja od 09.01.2012. godine, u celini je osporeno razlučno pravo po prijavi broj 33. poveriocu ovde tuženoj Banci, pa je punomoćjem od 28.01.2014. godine, tužilac ovlašćen da zastupa ovde tuženu Banku u postupku pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu P 1072/13 i St 345/11, protiv stečajnog dužnika PD Opcija DOO Novi Pazar. Na osnovu navedenog ugovora o zastupanju i punomoćja tužilac je zastupao tuženu Banku na jednom ročištu održanom 01.04.2014. godine, prenosom punomoćja na advokata Dušana Samardžića i u tom postupku doneta je presuda P 1072/13 od 01.04.2014. godine, kojom je utvrđeno kao osnovano razlučno pravo tužioca u toj parnici „NLB Banke“ AD Beograd, radi prvenstvenog namirenja potraživanja u iznosu od 41.190.936,47 dinara, sa pripadajućom kamatom do namirenja iz sredstava ostvarenih prodajom tačno određene imovine u toj parnici tuženog, stečajnog dužnika. Stečajni upravnik je zatim 11.04.2014. godine, nakon donošenja navedene presude, u dnevnim listovima oglasio prodaju imovine stečajnog dužnika javnim nadmetanjem i prodaja je izvršena 14.05.2014. godine, za ukupan iznos od 18.541.440,12 dinara, te je kupac celokupni iznos kupoprodajne cene uplatio zaključno sa 19.05.2014. godine. Ugovor o kupoprodaji zaključen je 19.05.2014. godine, između kupca i prodavca Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge PD Opcija DOO u stečaju Novi Pazar koga je zastupao stečajni upravnik, ovde tuženi BB, i isti je overen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru dana 27.05.2014. godine, pod brojem Ov 682/14. Stečajni upravnik je podneskom od 23.05.2014. godine, obavestio tuženu Banku, preko punomoćnika ovde tužioca o prodaji pokretne i nepokretne imovine stečajnog dužnika, a tužilac je pozvao stečajnog upravnika zahtevom od 26.05.2014. godine, na isplatu razlučnog poverioca, ovde tužene Banke u roku od tri dana u smislu člana 133. stav 11. Zakona o stečaju. Prepiskom između tuženih utvrđeno je da je tužena Banka 23.05.2014. godine, obavestila stečajnog upravnika da je otkazala punomoćje za zastupanje tužiocu i da sada komunikaciju obavlja sa licem ovlašćenim od strane banke za dalje kontakte, a nakon prodaje imovine stečajnog dužnika, stečajni upravnik nije izvršio isplatu razlučnom poveriocu u roku od tri dana, već je isplata izvršena tek 01.11.2014. godine, što je tužena Banka naknadno odobrila i saglasila se sa prekoračenjem roka za isplatu razlučnog potraživanja. Stečajnom upravniku je zbog prekoračenja roka isplate na osnovu pritužbe koju je podneo tužilac stečajnom sudu, Agencija za licenciranje stečajnih upravnika rešenjem od 06.04.2015. godine, izrekla opomenu zbog povrede člana 133. stav 11. Zakona o stečaju. Veštačenjem je utvrđeno da je od 18.541.440,12 dinara, za koji iznos je prodata imovina stečajnog dužnika isplaćeno 14.392.352,07 dinara, te da 30% čini iznos od 4.317.705,62 dinara, od čega kada se odbije iznos od 46.000,00 dinara, što je tužena banka isplatila tužiocu za zastupanje u stečajnom postupku, dobija se iznos od 4.271.705,62 dinara, koji tužilac potražuje na ime naknade štete, postavljenim tužbenim zahtevom od tužene Banke. Iznos od 317.978,74 dinara koji tužilac potražuje na ime naknade štete od tuženog BB, kao stečajnog upravnika zbog kašnjenja u isplati, čini obračunata zakonska zatezna kamata na iznos od 4.271.705,62 dinara od 22.05.2014. do 01.11.2014. godine.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, izveo predložene dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. tog zakona. Polazeći od pravne prirode ugovora o zastupanju koji je zaključen između tužioca i tužene Banke, drugostepeni sud je zaključio da je reč o ugovoru o nalogu koji je uređen članovima 749. do 770. ZOO. U situaciji kada je ugovor raskinut obe ugovorne strane oslobođene su svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu eventualne štete shodno članu 132. stav 1. navedenog zakona. Visina štete – izgubljene dobiti koju bi tužilac ostvario po redovnom toku stvari u smislu člana 189. stav 3. tog zakona, da tužena Banka nije odustala od ugovora o zastupanju odgovarao bi procentu od 30% od ukupnog novčanog iznosa naplaćenog i namirenog potraživanja, kao ugovorena posebna dodatna nagrada. Međutim, po članu 3. tačka 4. Ugovora o zastupanju, pravo tužioca na dodatnu nagradu je uslovljeno složenošću, hitnošću i efikasnošću naplate potraživanja koji uslov u konkretnom slučaju nije ispunjen. Tužilac na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je obavljeni posao imao navedene karakteristike, već su preduzete radnje u postupku naplate potraživanja bile ograničene na zastupanje na jednom održanom ročištu za koje je tužiocu isplaćena naknada po Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužilac nema pravo ni na naknadu štete od tuženog, kao stečajnog upravnika jer ostvarenje dodatne nagrade nije sprečeno radnjama ovog tuženog, budući da i u situaciji da je isplata izvršena u zakonskom roku, u trenutku kada je ugovor o zastupanju bio na snazi i proizvodio dejstvo, tužilac ne bi imao pravo na dodatnu nagradu iz prethodno navedenih razloga. Zato je drugostepeni sud odbio tužbene zahteve u celini kao neosnovane.

Prema članu 749. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove. Istovremeno se nalogoprimac ovlašćuje na preduzimanje tih poslova. Nalogoprimac ima pravo na naknadu za svoj trud, osim ako je drukčije ugovoreno ili proizlazi iz prirode međusobnog odnosa. Nalogodavac može odustati od ugovora, po članu 765. stav 1. zakona i u slučaju odustanka od ugovora u kome nalogoprimcu pripada naknada za njegov trud, nalogodavac je dužan isplatiti nalogoprimcu odgovarajući deo naknade, i naknaditi mu štetu koju je pretrpeo odustankom od ugovora, ako za odustanak nije bilo osnovanih razloga (stav 2.). Iz navedenih materijalno pravnih odredaba sledi da je osnovno pravilo da nalogodavac može da odustane od ugovora o nalogu. Nalogodavac ne mora iznositi razloge zbog kojih odustaje od ugovora o nalogu, jer je to njegovo pravo koje on može ali ne mora da realizuje. Isto tako, ne postoji ni vremensko organičenje do kog trenutka nalogodavac može odustati od ugovora.

U konkretnom slučaju tužena Banka je otkazala ugovor o zastupanju koji je zaključen na neodređeno vreme i opozvala punomoćje za zastupanje tužiocu. Pored troškova naknade i nagrade u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, ugovorom o zastupanju predviđena je i dodatna nagrada zbog složenosti, hitnosti i efikasnosti naplate potraživanja, u procentu od 30% od ukupnog novčanog iznosa naplaćenog i namirenog potraživanja. S obzirom da tužilac nije dokazao da je povodom izvršenja naloga, odnosno postupanja po punomoćju datom za zastupanje u postupku, obavljeni posao imao navedene karakteristike, te da bi mu po redovnom toku stvari (član 189. stav 3. ZOO) pripala ugovorena dodatna nagrada, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac nema pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi koja odgovara procentu od 30% novčanog potraživanja koje je tužena Banka naplatila u postupku stečaja od svog dužnika, a zbog odustanka nalogodavca od ugovora. Navodima revizije, osporava se ocena dokaza i pobija pravilnost činjeničnog zaključka drugostepenog suda. Na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi, pa je na osnovu člana 8. ZPP, drugostepeni sud imao mogućnost da izvrši ocenu izvedenih dokaza i primenom pravila o teretu dokazivanja, zaključi o postojanju činjenica koje su važne za donošenje odluke. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud „po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka“, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. U skladu sa navedenim drugostepeni sud je formirao svoj zaključak o pravu i uslovima pod kojima je ugovorena dodatna nagrada za tužioca kao nalogoprimca, te pravu tužioca na naknadu štete u vidu izmakle koristi, kao štete koju je pretrpeo odustankom nalogodavca od ugovora u sislu člana 765. stav 2. ZOO. Isto tako, tužilac nema pravo na naknadu štete od tuženog BB, kao stečajnog upravnika zbog kašnjenja u isplati razlučnom poveriocu, iz prethodno navedenih razloga, da tužilac po redovnom toku stvari ne bi ostvario dodatnu nagradu, koja je ugovorena za slučaj složenosti, hitnosti i efikasnosti naplate potraživanja. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković